„Znaš, deca nisu biljke – ne rastu same od sebe“, rekla sam tiho, gledajući kroz prozor u mokre gradske ulice. Moja sestra Ivana je sedela preko puta mene, očiju prikovanih za ekran telefona. Nije ni trepnula. „A šta ti znaš o tome?“, odbrusila je, glasom punim gorčine. U tom trenutku, između nas se otvorio ponor koji je godinama rastao, i konačno sam skupila hrabrost da ga pogledam u oči.
Ivana je uvek bila ta koja je volela da bude u centru pažnje. Kada smo bili mali, mama joj je uvek kupovala najlepše haljine, a tata bi je puštao da duže ostaje napolju nego ja. Ja sam bila tiha, ona glasna. Ja sam učila, ona je sanjala da pobegne iz ovog grada. Ali kada je postala majka, nešto u njoj se slomilo. Prvo je došao Danilo, pa mala Ena. Svi smo očekivali da se smiri, ali umesto toga, Ivana je postajala sve rasejanija.
Sećam se dana kada sam prvi put shvatila da nešto nije u redu. Pojavila sam se kod nje kući nenajavljena, a Danilo je sedeo na podu, sam, sa praznim tanjirom ispred sebe. Ena je plakala u svom krevetiću, a Ivane nigde. Našla sam je na balkonu sa cigaretom i kafom, kako gleda u daljinu kao da negde tamo postoji odgovor na sve njene probleme. „Treba mi samo pet minuta mira“, rekla je tada, ali tih pet minuta pretvorilo se u sate.
Godinama smo svi ćutali. Mama bi rekla: „Pusti to, još je mlada, naučiće.“ Tata bi samo odmahnuo rukom i otišao u garažu. Pokušala sam da pomognem – donesem ručak, odvedem decu u park, ali svaki put kada bih nešto rekla Ivani, ona bi me napala: „Misliš da si bolja od mene? Samo zato što nemaš svoju decu!“
A istina je bila da sam se plašila da imam decu. Plašila sam se da ću biti kao ona.
Jednog dana, Danilo je došao kod mene sa modricom na ruci. Rekao je da je pao na igralištu, ali kada sam ga pitala gde mu je bila mama, samo je slegnuo ramenima. Te noći nisam mogla da spavam. Reči koje mi je jednom rekao prijatelj odjekivale su mi u glavi: „Ćutanje ubija više od reči.“ Sledećeg jutra sam pozvala Centar za socijalni rad.
Nisam imala pojma šta će se desiti. Mislila sam da će možda poslati nekoga da razgovara sa Ivanom, da će joj pomoći. Ali kada su stigli socijalni radnici, sve se srušilo. Ivana me je pogledala kao da sam joj zabila nož u leđa. „Ti si ovo uradila! Uništila si mi porodicu!“, vikala je dok su uzimali njenu izjavu.
Mama me nedeljama nije htela pogledati u oči. Tata je bio još ćutljiviji nego pre. Deca su privremeno smeštena kod mene dok se sve nije sredilo. Danilo i Ena su plakali svake noći, tražeći mamu koju nisu razumeli, a ja sam se trudila da budem sve što im je potrebno – tetka, majka, prijateljica.
Jedne večeri, dok sam uspavljivala Enu, Danilo me je pitao: „Hoće li mama ponovo doći po nas?“ Nisam znala šta da kažem. Sve što sam godinama potiskivala lomilo se u meni – bes prema Ivani, tuga za decom i strah od onoga što nas čeka.
Ivana više ne razgovara sa mnom. Mama kaže da sam izdala porodicu. Tata više ne dolazi na ručak nedeljom. Svi ćute i gledaju u pod kada me sretnu na ulici. Ali znam da više nisam mogla da ćutim.
Ponekad se pitam da li sam postupila ispravno. Možda je trebalo da sačekam još malo, da budem još malo tiha – kao i svi ostali. Ali onda pogledam Danila i Enu kako mirno spavaju prvi put posle dugo vremena i znam da nisam imala izbora.
Možda će mi jednog dana oprostiti. Možda će shvatiti da ljubav nije uvek tiha i poslušna.
Ponekad se pitam: Da li je bolje ćutati i gledati kako se sve raspada ili rizikovati sve za istinu? Šta biste vi uradili na mom mestu?
