Leti 1934. godine, u surovim planinama Vajominga, grada u Americi, dvojica rudara u potrazi za zlatom krenula su u potragu za onim što je moglo da im promeni život.
Sesil Mejn i Frenk Kar radili su u Pedro planinama, u blizini današnjeg rezervoara Pathfinder. Ispred njih bila je stena koja im je zaklanjala put. Za dvojicu ljudi koji su tragali za zlatom, rešenje je bilo jednostavno — dinamit. Nisu ni slutili da će eksplozija otvoriti mnogo više od puta kroz stenu.
Eksplozija je otkrila skrivenu pećinu
Kada se dim razišao, rudari su ugledali otvor koji ranije nije postojao. Eksplozija je otvorila malu šupljinu u planini. Mejn je prvi ušao.
Pećina je bila mala, gotovo kao uska kamena prostorija. Nije bilo zlata. Nije bilo alata, posuda niti bilo kakvog blaga. Ali na kamenoj izbočini, oko 70 centimetara iznad poda, nalazilo se nešto što ih je potpuno zbunilo.
Pred njima je sedelo malo mumificirano telo. Bilo je toliko sitno da je, prema kasnijim opisima, sedeći položaj zauzimao svega oko 15 do 18 centimetara. Ruke su bile prekrštene, noge savijene ispod tela, a koža suva i smežurana. Zbog neobičnog oblika glave i izgleda lica, telo je nekima ličilo na sićušnog starca.
Mejn je kasnije opisao da je telo pronađeno na kamenoj polici i da u pećini nije bilo ničeg drugog. Nisu pronašli ono po šta su došli. Pronašli su misteriju.
Vest o neobičnom pronalasku brzo je počela da se širi. Mala mumija počela je da prelazi iz ruke u ruku i postala je lokalna atrakcija. Ljudi su dolazili da je vide, a priča o neobičnom „malom čoveku“ postajala je sve veća.
U jednom trenutku telo je dospelo do Ivana Gudmena, biznismena iz Kaspera. Gudmen je shvatio da u rukama ima nešto što može da privuče pažnju javnosti. Mumiju je izložio u svom automobilskom biznisu, a kasnije je bila prikazivana i drugde.
Ubrzo su se pojavile velike tvrdnje
Plakati su je predstavljali kao „pigmeja“ koji je navodno bio sačuvan onako kako je živeo. Čak se tvrdilo da je biće bilo staro 65 godina. Ali ta priča nije dugo mogla da izdrži ozbiljnu proveru.
Najvažniji trenutak dogodio se kada je mumija snimljena rendgenom. Snimci su pokazali da se zaista radi o telu sa skeletom — videli su se pršljenovi, rebra i kosti ruku i nogu.
To je odbacilo jednostavno objašnjenje da je reč o običnoj lutki ili prevari. Ali rendgenski snimci nisu dokazali da je u pećini pronađena nepoznata rasa ljudi. Naprotiv.
Antropolozi koji su proučavali dostupne snimke zaključili su da je mnogo verovatnije da je reč o ljudskom detetu koje je rođeno sa teškim razvojnim poremećajem poznatim kao anencefalija — stanjem kod kojeg se veliki delovi mozga i lobanje ne razviju normalno.
Džordž Gil, antropolog sa Univerziteta Vajoming, kasnije je zaključio da je mumija najverovatnije bila ljudska beba koja je preminula pri rođenju ili ubrzo nakon njega.
Drugim rečima, ono što je izgledalo kao sićušni starac najverovatnije nikada nije bilo odraslo ljudsko biće.
Kako je nastala legenda o „malim ljudima“
Tu priča postaje još zanimljivija. U pojedinim pričama i tradicijama starosedelačkih naroda regiona postoje legende o neobično malim ljudima koji su navodno živeli u planinama.
Kada se pojavila mumija veličine deteta, sa neobičnom glavom i telom sačuvanim u sedećem položaju, bilo je gotovo neizbežno da će ljudi početi da povezuju ta verovanja sa pronalaskom.
Tako je nastala teorija da je Pedro mumija možda dokaz postojanja drevne rase „malih ljudi“. Međutim, za takav zaključak nema pouzdanih naučnih dokaza.
Možda najčudniji deo cele priče počinje upravo kada su stručnjaci počeli da pokazuju ozbiljno interesovanje.
Do oko 1950. godine mumija je još bila poznata javnosti. Gudmen ju je odneo u Njujork, gde su je pregledali stručnjaci i gde su napravljeni rendgenski snimci.
A zatim — ništa. Mumija je nestala. Postojale su različite priče. Prema jednoj, prodata je. Prema drugoj, odneta je u Njujork i tamo izgubljena. Pojavljivale su se i tvrdnje da je završila u rukama prevaranta. Ali nijedna verzija nikada nije pouzdano potvrđena.
Telo je nestalo, ali su fotografije i rendgenski snimci nastavili da hrane misteriju.
Pojavila se i druga mumija
Godinama kasnije, priča je dobila neočekivani nastavak. Nakon televizijske emisije „Nerešene Misterije“ iz 1994. godine, jedna porodica iz Vajominga javila se sa sličnim nalazom.
Druga mumija dobila je nadimak „Čikitaita“. Džordž Gil je uspeo da je prouči, a analize su pokazale da je i ona bila ljudska beba sa anencefalijom i da je bila starosedelačkog porekla.
Datiranje je ukazalo na period između približno 1500. i 1700. godine. Za Gila je to bilo važno jer je druga mumija pružila mogući ključ za razumevanje prve.
Pedro više nije morao da bude „mali čovek“. Mogao je da bude dete. Potraga za nestalom mumijom nije prestala. pak, neki ljudi nisu prihvatili naučno objašnjenje.
Godine 2005. John Adolfi iz Sirakuze ponudio je nagradu od 10.000 dolara osobi koja pronađe Pedro mumiju. Njegov cilj bio je da pronađenim telom ospori teoriju evolucije.
Mumija se nije pojavila. Ni nagrada nije dovela do njenog pronalaska.
Godinama kasnije, George Gill je nastavio da prikuplja informacije o ovom slučaju. U jednom trenutku mu je neko čak doneo predmet za koji se verovalo da predstavlja glavu mumije.
Ispostavilo se da je to samo osušen i obrađen komad biljnog materijala. Prava Pedro mumija nikada nije pronađena.
