Na današnji dan, 30. septembra navršava se tačno 150 godina od rođenja velikog srpskog pesnika i diplomate Milana Rakića. Njegove pesme su čitane i prevođene širom sveta, učene u srpskim školama, prepričavane u društvu, ali nekako, sasvim nepravedno Milan Rakić je često okarakterisan kao "mrzitelja žena" ili mizoginog pesnika iako je sam Ivo Andrić rekao da je Milan Rakić "najveći gospodin kojeg je poznavao".
Razlog za ovu ne tako laskavu titulu "mrzitelja žena" Rakić je dobio zahvaljujući površnom i bukvalnom tumačenju njegove pesme "Iskrena pesma".
U ovoj pesmi, umesto romantičarskog idealizovanja i klišea o večnoj ljubavi, Rakić je ponudio do tada neviđenu, ogoljenu i brutalnu mušku iskrenost prema ženi, u kojoj se u jednom momentu kaže: "I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda, slušati rado ove reči lažne.."
Šta žena od 40 + godina treba da nauči iz Rakićevih stihova "Iskrene pesme"?
1. Da ne pristaje na „slatke laži“ radi prividnog mira
U stihovima „I ti ćeš, bedna ženo... slušati rado ove reči lažne“, Rakić pogađa u samu srž ljudske potrebe za iluzijom.
• Lekcija: Četrdesete su godine kada žena treba da preboli potrebu za romantičnim bajkama i idealizacijom partnera. Rakić poručuje da je pristajanje na svesne laži i hranjenje sopstvene sujete lažnim komplimentima odlika emocionalne nezrelosti. Zrela žena bira surovu istinu umesto udobne zablude.
2. Da prepozna i odbaci muški egocentrizam
Kada pesnik otvoreno priznaje „...Da ja u tebi volim sebe sama / I moju ljubav naspram tebe“, on zapravo ogoljava čestu mušku tendenciju da u ženi traže samo ogledalo sopstvene veličine, snage ili mladosti.
• Lekcija: Ovi stihovi uče ženu da prepozna partnere koji su „zaljubljeni u sopstvenu zaljubljenost“ i koji je ne vide kao celovitu ličnost, već kao dekor za sopstveni ego. Zrela žena iz ovoga uči da postavi granice i da ne dopusti da bude samo instrument za lečenje tuđih kompleksa ili straha od starenja.
3. Da ne dozvoli da joj iko oduzme pravo na sopstveni glas
Rakićevo čuveno „O, sklopi usne, ne govori, ćuti...“ u pesmi služi da se sačuva čulni trenutak, ali u širem smislu predstavlja obrazac ućutkivanja žene.
• Lekcija: Mladost često prećuti stvari zarad mira u vezi ili iz nesigurnosti. U četrdesetim godinama, žena iz ovih stihova uči suprotno – da je njeno mišljenje, njen glas i njena verbalna artikulacija suštinski važna. Ako muškarac traži da ona „ćuti“ da mu ne bi kvarila iluziju ili projekciju koju ima o njoj, to je jasan znak da ga ona stvarna zapravo ne zanima.
4. Da prihvati prolaznost i zavoli stvarnost, a ne ideal
Kroz celu svoju poeziju, Rakić je opsednut prolaznošću, smrću i slabljenjem telesne snage. On voli strastveno, ali je svestan da sve ima svoj rok trajanja.
• Lekcija: Četrdesete su godine kada se telo menja i kada se jasnije vidi prolaznost vremena. Rakić uči ženu da je autentičan trenutak jedino što imamo. Umesto patnje za prošlošću ili straha od budućnosti, zrela žena uči da ceni sadašnji trenutak, prihvatajući nesavršenosti života i odnosa sa jednom zdravom dozom stoicizma.
5. Emocionalna nezavisnost: Ljubav bez patetike
Rakićevo hladno „Al' ne volim te, ne volim te, draga!“ razbija romantičarski mit o večnoj, sudbinskoj ljubavi bez koje se ne može živeti.
• Lekcija: Žena u četrdesetim već zna da se od raskida ne umire. Rakić je podseća da su strast i ljubav divni, ali da ne treba gubiti sopstveni identitet i dostojanstvo zbog njih. On je uči emocionalnoj nezavisnosti – sposobnosti da uživa u ljubavi, ali i da je bez drame pusti ako shvati da je ona postala lažna.
Ljubavna priča Milana Rakića i njegove Milice i kakav je zaista bio pesnik
Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je obračunavao izvoz žita i stoke. Karijeru je zatim nastavio u Ministarstvu finansija, a potom u Ministarstvu inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je ponedeljkom da dolazi na salone kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.
Stanka i Milica, Ljubine ćerke, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao “Odu ukosnici”. Pesmu je zatim u koverti sa ukosnicom devojci poslao po svom kućnom momku.
Nedelju-dve posle ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:
“Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu?”
Stanka je shvatila ‘diplomatsko’ pitanje. Jer se ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još nije odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi verenika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila:
“U tom slučaju granu treba preskočiti”.
U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pesma:
„Sa tri svirača u crnome plaštu
Sa šeširom na kome pero se vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se k’o lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu
U svežu noć, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće stare violine…“
Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905.
Po venčanju mladi bračni par odlazi u Prištinu, gde je Milan postavljen za vicekonzula. Diplomatsku karijeru zatim nastavlja u Skoplju i Solunu, a posle rata je poslanik u Kopenhagenu, Sofiji i od 1927. u narednih šest godina u Rimu.
Rakić i Milica su, kao diplomatski par, bili pozivani na razna okupljanja, ali je i njihovo poslanstvo bilo stalno otvoreno. Prijeme je često organizovala njegova supruga, a zvanice su bile iz reda plemstva, ambasadora, ministara i njihovih porodica. Znali su da prime i po petsto zvanica, gde su pokazivali svoje gospodsko-aristokratsko držanje, šarm i dostojanstvo koje su nosili iz svojih porodica.
Isidora Sekulić koja je Rakića lično poznavala, tvrdila je da su njegove pesme “lična drama ovog strasnog poklonika ljubavi”.
O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:
“…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti, ispoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…”
(Stil/ belgradeguidedtours.com)