Od trenutka kada sam se rodila, znala sam da imam bolesnu majku. U našoj porodici se otvoreni pročalo o tome da mi kao deca budemo nežni prema njoj, da imamo razumevanja - jer mama je bolesna.
Moja majka, žena sa dijagnozom šizofrenije, bila je oličenje haosa, manipulacije i emocionalne torture. Kao dete, nisam znala da nešto nije u redu – smatrala sam da je svačija kuća puni vike, naglih promena raspoloženja i nepredvidivih izliva besa. Tek kasnije sam shvatila da je moj život bio daleko od normalnog.
Odrastala sam sa njom i mojim bratom i sestrom. Imam utisak da su oni mogli bolje da se "zaštite od nje same", da je njena bolest na mene posebno uticala. Nekad sam je mrzela, katkad mi je bilo žao, a u većini slučajeva sam govorila sebi - mama je bolesna.
Danas takođe shvatam da je moja majka očajnički morala da bude u centru pažnje i nije želela da joj to neko oduzme, čak ni dete, piše autorka Kler Vitfild u svom eseju o bolesnoj majci, koja je izazvala mnogo pažnje, a prenosimo u celosti.
Sećam se jednog od svojih prvih pokušaja da od nje dobijem nežnost. Imala sam možda pet ili šest godina, gledala sam kako druge majke grle svoju decu, poželela sam i ja da budem u njenom zagrljaju, zapravo poželela sam da se probudim i da moja mama više ne bude bolesna, a ona me odgurnula i rekla: „Skloni se od mene, ostavi me na miru, idi kod oca. Idi kod njega. Dosta mi vas je više. Ubiće me neko zbog vas.“ Tada još nisam shvatala da joj nisam bila dete, već smetnja, kamen spoticanja na njenom putu.
Sa ocem smo se retko viđali. Tata je godinama imao silnu želju da joj pomogne, učestvovao je u njenom lečenju, motrio na nju, kontrolisao kad pije lekove. Ali mu nije bilo lako. Kako mu je kontrola nad njom izmicala, tako se prepuštao alkoholu. Ali dovoljno svestan da ima nas troje kojima mora da pomaže, jer ne može majka, mama je bolesna, potražio je stručnu pomoć.
Nekad sam bila ljuta na njega i govorila da nije fer što ju je ostavio, nama je prepustio, govorio je da sam još mala i da ću razumeti kad porastem. Kasnije nije pričao o tome, ali bilo je jasno, dobio je mišljenje stručnjaka da treba da napustim moju majku, jer mama je bolesna, i da će i on da ode u ambis.
"Mila, tvoja mama je bolesna, ja ne mogu da joj pomognem, ne možeš ni ti. Ja sam se sklonio, vremenom ćeš i ti i biće ti lakše".
Moja majka je bila gospodar našeg doma, a mi, njena deca, bili smo samo statisti u njenoj drami. Kada bi se pojavili gosti, ona bi preuzimala scenu, brižno negovala sliku brižne i duhovite žene, dok smo mi morali da ćutimo, da ne remetimo tu iluziju. Volela je pažnju, obožavanje, divljenje – ali nije volela nas.
Umela je pred strancima vešto da odglumi da je sve ok, o bolesti nije pričala, u tuđim očima smo delovali kao srećna porodica. A kad ostanemo nasamo počinje da nam priča fantazije i da nas psihički muči.
Njen bes bio je nasumičan, nepredvidiv. Kazne su bile oštre, nepravedne, bolne. Jednog dana je insistirala da sviram klavir, a već sledećeg bi mi govorila kako sam nesposobna i kako sam je osramotila. Njene reči bile su oštrije od bilo kakvog udarca.
„Nikad ništa od tebe neće biti. Gledaj na šta ličiš. Debela si, ružna si, glupa si.“ U tim rečima živela sam ceo život.
Moj otac je bio jedini tračak sigurnosti, ali on je bio slab. Bio je čovek koji se nije sukobljavao, koji je izabrao da zatvori oči pred ludilom svoje žene. Kada bi vidio koliko me maltretira, samo bi se povlačio u ćutanje, u bežanje u posao, u mir koji mu je bio neophodan da bi preživeo s njom.
Godinama kasnije, kada je mama obolela od raka pluća i kad joj je bilo suđeno da umre, činilo mi se da je život konačno odlučio da me oslobodi. Igrala sam ulogu poslušne ćerke, posećivala je u bolnici, slušala njene zlobne komentare čak i na samrtnoj postelji. Umrla je u januaru 2016. godine. Mama više nije bila bolesna, mama je bila mrtva.
Kada je izdahnula, moji brat i sestra su plakali. Ja nisam. Nisam mogla. Osetila sam samo olakšanje.
Kad smo se vratili kući nakon sahrane, umesto tuge, u meni je rasla potreba da slavim. „Slobodna sam“, pomislila sam. Okupila sam prijatelje, otvorila flašu vina, smejala se i nazdravljala životu bez nje. Godinama sam maštala o ovom danu i sada je konačno bio tu. Rekla sam naglas, nisam više očima mogla da gledam moju bolesnu majku.
Ali život ne dozvoljava da pobegnete od prošlosti. Nedugo nakon toga, sve me je stiglo. Nesanicu su zamenili napadi panike. Noću sam se budila okupana znojem, s njenim glasom u glavi. Svaka njena kritika, svaka njena reč odzvanjala je u mom umu. Osećala sam se kao da me progoni iz groba. Počela sam da pijem svako veče kako bih se smirila, kako bih otupela taj glas. Moja porodica polako se raspadala. Moj suprug više nije prepoznavao ženu s kojom se oženio. Moja ćerka me je zaticala kako plačem, nesposobna da joj objasnim šta se događa.
Telo mi je počelo otkazivati. Lekari su mi dijagnostikovali Hašimoto sindrom, bolest štitne žlezde koja često dolazi kao posledica hroničnog stresa. Bila sam iscrpljena, bez snage, depresivna. Prijatelji su se polako udaljavali jer više nisam bila ona nasmejana žena s fešte, već žena koja je postajala senka.
Tek tada sam shvatila – nisam se oslobodila. Nikada nisam pobegla od nje. Nosila sam je u sebi. Godinama sam je mrzela, a onda sam postala ona. Njena rečenica: „Nikad ništa od tebe neće biti“, polako je postajala moja sopstvena istina.
Morala sam da pronađem način da se oslobodim. Počela sam da idem na terapiju, da razgovaram, da puštam otrov iz sebe. Bilo je bolno, bilo je mučno, ali polako sam počela da se vraćam. Počela sam da učim kako da kažem „ne“, kako da ne tražim odobravanje drugih, kako da volim sebe.
U jednom od razgovora sa mojim psihijatrom rečeno mi je - dobili ste simptome šizofrenije, nasledili ste majčinu bolest.
Došla sam kući i rekla svojoj ćerki, znaš, draga, mama je bolesna... Stigla me svaka misao, slutnja, sve ružno što sam rekla svojoj majci. Plašila sam se da i moja ćerka za mene ne pomisli isto.
Ali jedno je bilo dobro - ja nisam prestala sa lekovima, znala sam da ću da ih pijem ceo život da bi moje dete imalo funkcionalnog roditelja.
Možda me je život kaznio, a možda mi je samo pokazao put ka izlečenju. Na kraju, više nije ni važno. Najvažnije je da sada budem dobro.
