Srećni par Dafne i Aleksander Kardinale bili su još srećniji kada im se rodila ćerka Mej 2019. Tada je porodica već imala jedno dete, ali je par sanjao o drugom. Samo dugi pokušaji da zatrudne svaki put su bili neuspešni. Tada su odlučili da pribegnu vantelesnoj oplodnji, postupak je bio uspešan. Rođenje ćerke za njih je bilo pravo čudo, ali ubrzo su shvatili da nešto nije kako treba.
"Ovo nije naše dete", rekao je Aleksandar kada je video svoju tek rođenu ćerku.
Dafne je odmah prekinula takve razgovore i pokušala da svojim fotografijama iz detinjstva ubedi svog muža da su po mnogo čemu slične. Međutim, kako je Mej odrastala, njen otac je postajao sve sumnjičaviji. On je bio je plavokosi Italijan smeđih očiju, a njegova žena je bila crvenokosa Jevrejka Aškenazi. Ali beba je izgledala potpuno drugačije od ostatka porodice. Očigledno je imala azijske karakteristike, koje ni na koji način nisu odgovarale genetskim podacima njenih roditelja.
Prijatelji i rođaci su se takođe pitali kako tako spolja različiti ljudi mogu da rode dete koje očigledno ne liči ni na jednog od roditelja. Sve se svelo na glupe šale o prevari Dafne.
Da bi se oslobodio anksioznosti i loših misli, Aleksandar je često počeo da se šali - ali na temu lekarske greške. Ubeđivao je sebe da je to neka vrsta sujeverja: ako kažeš nešto strašno naglas, to se nikada neće dogoditi.
Međutim, u jednom trenutku, Dafni se umorila od uveravanja svog muža i odlučila je da uradi DNK test. Kada je devojčica imala tri meseca, poštom je stigao šokantan rezultat: sa verovatnoćom od 99,9 odsto, Mej nije njihovo dete.
Noćna mora koja je postala stvarnost
Nakon što su Dafne i Aleksandar dobili rezultat testa, njihovi životi su postali pravi pakao. Par nije razumeo šta dalje: ako bi otišli u kliniku gde bi se obavila vantelesna oplodnja, dete bi im odmah bilo oduzeto i predato „biološkoj“ porodici. A onda će par morati zauvek da se rastane sa svojom voljenom i željenom ćerkom. Čak im se i pomisao na to činila nepodnošljivom, jer je za to vreme najstarija ćerka Kardinale uspela da se neverovatno veže za svoju sestru. Ali podizanje potpuno stranog deteta, znajući istinu, takođe je bilo pogrešno - par se nije mogao otresti osećaja da su je ukrali od njenih pravih roditelja.
"Naš svet je počeo da se raspada. Nadali smo se da ako je bar jedna od nas genetski povezana sa njom, onda možemo da je ostavimo“, rekla je Dafne u intervjuu za Njujork tajms, briznuvši u plač. „Ali mislim da je najveći strah u svemu tome šta će se dogoditi ako izgubim Mej?“ Taj strah je prerastao u stalnu paniku, činilo mi se da će nam neko pokucati na vrata i reći: „Došao sam po nju“.
Par je takođe bio zabrinut zbog drugog pitanja: gde je bio njihov embrion? Možda se izgubio, uništen ili je čak dat drugoj ženi. Ali onda postoji mogućnost da njihovo dete raste u tuđoj porodici. Šta da radimo? Jedno je bilo jasno: nešto se moralo učiniti po tom pitanju. I za početak su se obratili advokatu.
Advokat je uputio zahtev klinici na kojoj je obavljen postupak vantelesne oplodnje, a nakon kraće istrage ispostavilo se da su embrioni pomešani. Umesto njihovog biološkog deteta, embrion žene po imenu Eni, koja živi u susednom gradu udaljenom 10 minuta, implantiran je u Dafninu matericu. Ona i njen suprug nedavno su postali roditelji devojčice po imenu Zoi. Ali ona, Latinoamerikanka, i njen muž Azijac nisu se postideli činjenicom da su rodili lepoticu plavih očiju.
Eni je saznala da ona nije Zoina prirodna majka od osoblja klinike. Vest je bila još veći šok za nju nego za Dafni. Žena nije mogla da dođe sebi toliko dugo da joj je od stresa mleko nestalo. Tamnokosi roditelji nisu sumnjali da je ovaj svetli anđeo njihov. Porodica je sve pripisivala genima dalekih rođaka. A tokom jednog od pregleda, pedijatar je ubedio majku da roditelji sa smeđim očima mogu roditi plavooku bebu.
Proces odlučivanja šta dalje je bio dug i bolan. Obe porodice su bile u očaju, ali su nekoliko nedelja kasnije odlučile da razgovaraju. Već pri prvom susretu postalo je očigledno da je mala Mej kopija svog oca. Bilo je mnogo suza i dirljivih priča, dok nije došlo vreme za najvažnije pitanje:
Šta da raidmo?
Čak i na trenutak, zamišljanje da će morati da se rastanu od ćerki bilo je nepodnošljivo bolno za parove. Za tri meseca uspeli su da postanu jedno sa svojim detetom. A mališani su navikli na mirise mame i tate, starije dece i na udobnost svog doma. Ali u isto vreme, svi su shvatili: dok su devojčice tako male, nije kasno da se sve promeni.
Psiholozi su pomogli Mej i Zoinim roditeljima da shvate ovu tešku situaciju. Rasprava je trajala, mišljenja su se menjala, ali su na kraju svi došli do zajedničkog mišljenja: deca treba da budu uz biološke roditelje. Međutim, niko nije bio spreman da potpuno prestane da komunicira sa onim drugim mališanima, jer su devojčice već postale deo njihovog života. Osim toga, trebalo je postepeno sve objašnjavati starijoj deci. Stoga je Kardinalima ponuđeno da „bude prijatelji kuće“.
Porodice su nekoliko nedelja provodile vreme jedna sa drugom, sastajali se svaki dan ili u kući Dafne i Aleksandra ili kod Eni i njenog muža. Ali noću su devojke i dalje ostajale tamo gde su živele od rođenja. Na tim sastancima dešavalo se ono što je Kardinale ubrzo počeo da naziva „plesom majki“: žene su se stalno pitale da li je moguće promeniti pelenu bebi, ljuljati je na neki način da spava, dati cuclu, kakvu vrstu muziku je najbolje puštati pre spavanja, kada i kako ih staviti u krevet i nahraniti. Neverovatno su pazili ne samo na osećanja svojih ćerki, već i jedni na druge. Ovaj proces je bio pun brige i razumevanja – o bilo kakvim sporovima ovde nije moglo biti govora.
Nešto kasnije, devojčice su prvo prespavale kod svojih bioloških porodica. Tada su Dafne i Eni počele da sumnjaju u ispravnost odluke. Ali povratka nije bilo – porodice su se već dogovorile. Porodice nisu imale pravnih problema: imale su približno istu materijalnu situaciju. A kada su bebe napunile pet meseci, konačno su se preselile kod svojih prirodnih roditelja. Istina, nije bilo lako. Dafne bi mogla da skoči u sred noći i kaže svom mužu: „Osećam da je Mej sada potrebna, idemo do nje!“ Aleksandar je počeo da ima napade panike. Njihova najstarija ćerka je često plakala, teško se rastajući od sestre. Vreme je prolazilo, ali nikome nije bilo lakše - Eni i Zoi takođe nisu mogle da se naviknu na razdvajanje.
A onda su oba para odlučila da odgajaju devojčice kao jednu porodicu. Dogovorili su se da ne prekidaju odnose među porodicama i da nastave da budu prijatelji.
„Hajde da ih podignemo zajedno“, predložio je Aleksandar.
Od tog trenutka, Mej i Zoi su postale prave sestre. Zajedno su se igrali, šetali, slavili praznike i redovno provodili dosta vremena jedno sa drugim. Iako takva bliska komunikacija između devojčica nije odmah pomogla roditeljima - Dafne i Eni su stalno sumnjale u ispravnost razmene, a Aleksandrovi napadi panike samo su se pogoršavali. Ali vremenom su se parovi zbližili. A kada je izbila pandemija koronavirusa, porodice su odlučile da se ujedine kako bi dane u izolaciji učinili zabavnijim i lakšim. Sprijateljila su se i starija deca - Dafnina ćerka i Enin sin.
Danas, Mej i Zoi već imaju pet godina, i uprkos činjenici da od ove godine idu u različite vrtiće, i dalje sebe smatraju sestrama. Sastaju se svake nedelje na časovima baleta i još uvek slave važne događaje u životu jedni drugima. Mej još uvek Dafni naziva „mama Dafni“, a Aleksandra „tata Aleks“. Zoei takođe koristi slične nadimke za Eni i njenog muža.
Porodice više ne žele da se sećaju kako je njihova priča počela, ali svaka od njih priznaje da se sve završilo na najbolji mogući način. Oni su podneli tužbu protiv klinike, ali su ubrzo odlučili da odustanu od tužbe kako ne bi uznemiravali decu. Na kraju, priča je imala srećan kraj.
