Ujedinjeni Arapski Emirati lansirali su pre četiri godine veliku propagandnu kampanju s ciljem da promene percepciju koju Evropljani imaju o njima. Za relativno kratko vreme su konstruisali imidž pouzdanog saveznika i prijatelja EU, u kojem vladaju pravila umerenog i tolerantnog islama. Dubai i Abu Dabi su postali u kolektivnoj imaginaciji “pola Diznilendi, pola Las Vegasi”.
Finansirajući brojne tink-tenkove, nevladine organizacije, plaćajući brojne zapadne političare i donirajući novac u humanitarne svrhe UAE su uspešno maskirali, ne samo flagrantno sprovođenje aparthejda nad ženama, već i druga flagrantna kršenja ljudskih prava, kao i učešće u ratovima u Jemenu i Libiji.
Vladajuća Familija el Nahjan je posebno izdašne ruke prema tzv. institutima sa sedištem u Briselu čiji je glavni zadatak da promovišu prednosti autoritarnih režima koji garantuju stabilnost i predstavljaju branu od rigidnog i političkog islama. S jedne strane se maše “baukom” Irana, a s druge ekstremnim islamom i Muslimanskom braćom koji bi profitirali istog momenta i preuzeli vlast, sa svim pratećim posledicama, kada bi u zalivskim petromonarhijama i Egiptu dozvolili malo slobode, prava, pluralizma i demokratije.
Emirati su preko tzv. meke moći uspeli sebe i svoje najbliže saveznike, Saudijsku Arabiju i Egipat, da prikažu kao branu i pouzdanog saveznika EU na svim ključnim frontovima.
Put preko Brisela za “omekšavanje” Evropljana je utro pre pola veka, tokom velike naftne krize, saudijski kralj Fejsal koji je sa belgijskim suverenom Boduenom i sklopio prisno prijateljstvo na bazi dogovora: mi vama naftu po privilegovanom kanalu i cenama, a vi nama privilegovano pravo da oblikujemo muslimane u Evropi uz obavezu nemešanje u unutrašnje stvari.
Po “belgijskom principu” i druge arapske petromonarhije, od Emirata preko Katara i Bahreina do Kuvajta, su krenule u “osvajanje” blagonaklonosti Evrope. U zamenu za investicije u posrnule privredne sektore, astronomska ulaganja u tržište nekretnina i turizam, a često i korupciju visoko pozicioniranih funkcionera, brojne članice EU su otvorile vrata za “soft power” iz Persijskog zaliva, uključujući i sofisticiranu propagandu.
Primera radi Emirati su glavni finansijer i partner “Instituta Kompas” (Bussola Institute) u Briselu koji je fokusiran na relacije EU-Persijski zaliv. U Evropskom počasnom bordu se nalaze sve sami bivši premijeri i istaknuti nameštenici u evropskim i evroatlantskim institucijama: od nekadašnjeg španskog premijera Hoze Marije Aznara i generalnog sekretara NATO Andersa Foga Rasmunsena preko irske predsednice Meri Makalis, poljskog premijera Jeržija Bužeka do grčke komesarke Ane Dijamantopulo i hrvatske premijerke Jadranke Kosor. U tom društvu je donedavno bio i bivši predsednik francuske vlade Fransao Fijon.
Kada sve to imate u vidu onda nije iznenađenje kada predsednik Pete republike Emanuel Makron odlikuje Legijom časti egipatskog predsednika Abdela Fataha el Sisija ili libijskog generala Halifa Haftara, obojica verni saveznici familije Ibn Zajed el Nahjan. Kao što nije iznenađenje da je Najdžel Oaks, osnivač SCL grupe i “Cambridge Analytica” koja je neovlašćeno uzimala i zloupotrebljavalja podatke sa Fejsbuka u politčke svrhe, uzeo prebivalište u Dubaiju.
Ni bivša predsednica Republike Irske i visoka komesarka UN-a za ljudska prava Meri Robinson se nije proslavila kada je učestvovala u igrokazu Šeika Muhameda ibn Rašid el Maktuma s ciljem da se njegova buntovna ćerka Latifa proglasi psihički poremećenom osobom koja pati od “bipolarizma”, odnosno manično-depresivne psihoze.
Na moć, novac i ergelu rasnih konja vladara Dubaija nisu ostali imuni ni engleska kraljica Elizabeta II, a ni sama kolevka demokratije i ljudskih prava, Velika Britanija. Specijalci Šeika Muhameda su bez ikakvih problema u više navrata na teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva, uz prećutnu saglasnost Scotlad Yard-a i Foreign Office-a kidnapovali odbegle ćerke i supruge poptredsednika Emirata i protiv njihove volje, upotrebom sile ih vraćali u “kraljevski kavez” u Dubaiju.
Emirati nisu izuzetak već pravilo u islamskom svetu, sa par izuzetaka poput Tunisa, Turske i još nekoliko zemalja u kojima šerijatsko pravo nije dominantno. Mogli bi reći da se prema ženama u dobrom delu arapskog i islamskog sveta primenjuje najvulgarniji oblik aparthejda preko koga svi ćutke prelaze ili okreću glavu na drugu stranu a najgrublje kršenje ljudskih prava pravdaju srednjovekovnom intepreretacijom Kurana i običajima.
Priča princeze Latife koja po volji svog oca živi u “kućnom pritvoru” već tri godine samo je kap u okeanu tužnih i tragičnih priča muslimanki. Maltretiranja, iživljavanja, zlostavljanja, iskorišćavanja velikog broja devojaka i žena u arapskom i islamskom svetu su svakodnevica. One se i dalje tretiraju kao poslovno nesposobne ili polusposobne osobe kojima je neophodan tutor. Nemaju čak ni mogućnost na pravedno suđenje, pošto iskaz jednog muškarca vredi kao svedočanstvo dve žene. Nisu ravnopravne ni u nasleđivanju sa braćom, a da ne govorimo o seksualnim i drugim slobodama.
Ludžain Hadlul je pre nekoliko meseci izašla iz zatvora u kome je provela tri godine zbog optužbi za terorizam. Njen “terorizam” se sastojao u borbi za prava žena u Saudijskoj Arabiji i zbog toga je uz saglasnost vlasti u Emiratima kidnapovana 2018. godine u Abu Dabiju i utamničena u Rijadu zajedno sa još 12 borkinja za ljudska prava. U isto to vreme princ prestolonaslednik Muhamed ibn Salman je priman u Belu kuću i ugošćavan na kanabetu kod Opre Vinfri, Džefa Bezosa i Bila Gejtsa.
Položaj žena u Iranu je manje loš u poređenju sa Saudijskom Arabijom i u petromonarhijama. Međutim, i u Islamskoj Republici žene su podvrgnute volji supruga ili muških članova familije. Samira Zagari selektorka skijaške reprezentacija Irana nije mogla da ode na Svetsko prvenstvo u Kortinu D’Ampeco prošlog meseca jer joj muž nije dao dozvolu. Zloglasni zatvor Evin je krcat ženama u kojem su izložene svakodnevnim torturama i bičevanju. Među njima je najpoznatija dobitnica Saharove nagrade Nasrin Sotudeh.
U Iranu i brojnim arapskim državama, od Maroka do Iraka, položaj žena je bio mnogo bolji pre pedeset godina nego što je danas. Paradoksalno, kako je to zapazila iranska književnica Azar Nafisi, autorka bestselera “Čitati Lolitu u Teheranu”, unuke zavide bakama gledajući ih na fotografijama u strogo čuvanim porodičnim albumima.
Na tom tragu je i položaj žena u Turskoj koje nemoćno posmatraju kako se jedno po jedno teško stečeno pravo gubi i kako se jedna po jedna sloboda gasi. Kurdska advokatica Ebru Timtik je umrla u Erdoganovim kazamatima u 42-oj godini posle 238 dana štrajka glađu gde je izdržavala kaznu od 14 godina zbog navodnog terorizma.
