Kad sam bila mala, postojali su samo hleb i kifla, a razlika između ovih proizvoda bila je samo u tome da li su kupljeni u prodavnici ili pekari.
Pletenice i đevreci su stigli malo kasnije, a raženi, integralni i svi ti zdravi proizvodi od testa posuti kojekakvim semenkama, solju ili kimom nisu bili ni u planu.
Među svim tim kiflama, svaki dan se izdvajala jedna koju je u školu donosila Elma, preslatka devojčica s kojom sam od prvog razreda sedela u klupi.
Toj kifli, da mogu, podigla bih spomenik jer je imala moć da se pretvori u najlepši sendvič koji sam IKAD pojela. Nisam mogla da dočekam trenutak da ga na velikom odmoru izvadi iz torbe i pruži ga ka meni da otkinem polovinu.
I ja sam, naravno, svakodnevno od kuće nosila užinu, mama je jako vodila računa o tome da se kvalitetno jede, ali mi nijedna nije bila ukusna kao njena.
Znam samo da je pričala da joj taj sendvič pravi deda, a u njemu su se nalazile dve čarobne namirnice: puter i sudžuk. U kombinaciji sa svežom, mekanom kiflom, taj obrok, verujte mi na reč, nije mogao da se meri ni sa jednim specijalitetom ovog sveta.
Nisam mogla da dočekam trenutak da na velikom odmoru, moja drugarica Elma iz torbe izvadi taj magični sendvič i pruži ga ka meni da otkinem polovinu...