Kad sam bila mala, postojali su samo hleb i kifla, a razlika između ovih proizvoda bila je samo u tome da li su kupljeni u prodavnici ili pekari.
Pletenice i đevreci su stigli malo kasnije, a raženi, integralni i svi ti zdravi proizvodi od testa posuti kojekakvim semenkama, solju ili kimom nisu bili ni u planu.
Među svim tim kiflama, svaki dan se izdvajala jedna koju je u školu donosila Elma, preslatka devojčica s kojom sam od prvog razreda sedela u klupi.
Toj kifli, da mogu, podigla bih spomenik jer je imala moć da se pretvori u najlepši sendvič koji sam IKAD pojela. Nisam mogla da dočekam trenutak da ga na velikom odmoru izvadi iz torbe i pruži ga ka meni da otkinem polovinu.
I ja sam, naravno, svakodnevno od kuće nosila užinu, mama je jako vodila računa o tome da se kvalitetno jede, ali mi nijedna nije bila ukusna kao njena.
Znam samo da je pričala da joj taj sendvič pravi deda, a u njemu su se nalazile dve čarobne namirnice: puter i sudžuk. U kombinaciji sa svežom, mekanom kiflom, taj obrok, verujte mi na reč, nije mogao da se meri ni sa jednim specijalitetom ovog sveta.
Od tada je prošlo nešto manje od 40 godina, a ukus Elminog sendviča još imam u ustima.
Postojale su i mnogo druge namirnice (poput npr. eurokrema) koje su mogle da se nađu unutra, ali ne, baš ovaj sendvič bio je magija. A sad znam i zašto.
Prvo, što ga je Elmin deda svojoj unučici svakog dana s ljubavlju pravio, pažljivo umotavao u foliju i upakovanog sa salvetom u kesi stavljao u torbu.
Drugo, zato što ga moja drugarica NIKAD nije pojela bez mene!
Elma i ja se nismo videle od 1992. godine, kada nas je rat odveo svaku na svoju stranu. Ali se nismo zaboravile, naprotiv! Ona je danas srećna žena, mama dve predivne devojčice, kojima, sigurna sam, za školu pravi najdivnije sendviče.
A ja ću danas u njenu čast kiflu namazati puterom i napuniti sudžukom i planirati dan da u njenom Mostaru, mom Beogradu ili našem Konjicu podelimo uspomene kao nekad sendvič.
(Autor: Nataša Bajat, urednica časopisa Lena)
