Sećam se, kao da je juče bilo, mog prvog dana u školi.
Mama mi je ujutro zategla kikice toliko da mi se teme raspadalo, a crvene mašnice na njima bile su znak da je u pitanju posebno svečan dan. Haljinica s belom kragnom, šupljikave dokolenice i lakovane cipelice bile su kupljene baš za tu priliku, a crvena torba s Pčelicom Majom bila mi je ispunjeni san...
Danima pre tog 1. septembra uvijala sam sveske i knjige u neki ukrasni papir (bio je lepši nego one providne korice), a kasnije sam ih ukrašavala tako što sam omiljene likove stavljala na njih i precizno ih oblepljivala selotejpom. To su bile najbolje, najlepše i najčvršće korice.
***
Moja drugarica iz prve klupe bila je Elma, preslatka, predobra, mila i lepo vaspitana devojčica. S njom sam sedela sve do kraja osnovne.
Iza mene je u drugoj klupi sedeo dečak plave kose i predivnih plavih očiju, Kasim, koji mi je vrlo brzo postao simpatija, ali je, kad sam htela da ga poljubim, glavom bez obzira pobegao u muški WC. Naravno da sam i tamo bez blama ušla (jer za mene u ljubavi ni tada nisu postojale prepreke), ali mi se izmigoljio i cela akcija je pala u vodu (mada on danas tvrdi da sam to ipak uradila).
Do njega je sedeo dobri, predobri Mersud, duša od čoveka, poštenjačina, drugarčina i po! S desne strane u prvoj klupi sedela je genije naše generacije, lepa Julijana, za koju nikad, čak ni u gimnaziji, koju smo zajedno pohađale, nije postojala reč "ne znam"!
Vrckave Sandra i Martina bile su mi glavne sagovornice u pričama o zaljubljivanju i simpatijama, a Robert, Lejla, Ivan, Mario i ostali mnogobrojni drugari (bilo nas je 40) učinili su da moji školski dani i moje detinjstvo budu najdivniji na svetu!
***
Ne mogu da se setim da li je moj najveći "neprijatelj" Ermin stigao u prvom ili drugom razredu. Ali onoliko batina koliko sam dobila od njega nisam dobila ni od rođene majke, koja je vrlo često znala da me pošalje po prut i dobro izdegeneči jer sam bila veliki đavo. Krvili smo se na mrtvo ime, ali mu ni ja nisam ostajala dužna, vraćala sam mu junački, i to je, bogami, baš dugo trajalo. Roditelji su nas na sve načine kažnjavali, zabranjivali koješta, sarađivali u našem prevaspitanju, čak zbog toga nismo otišli u posetu Tjentištu (a to je u to vreme bila baš velika stvar). Džaba su bila i moja i njegova moljakanja, nekako su morali da nas nauče pameti...
A kad se završila osnovna, sreli smo se u istom razredu gimnazije, ali smo tada već postali ekstra prijatelji i do dana današnjeg je tako.
Svi ovi divni ljudi ostavili su neizbrisiv trag i obeležili najbezbrižniji deo mog života koji je ostao negde iza mene u Bosni Hercegovini. Među nama je bilo i siromašnih i nešto bogatijih, ali smo bili svi za jednog, jedan za sve. Nije bilo baš nikakvih verskih i statusnih podela jer su nas tako učili i roditelji i učiteljica.
***
Zašto sve ovo pišem?
Prvo, zato što me pred početak nove školske godine uvek malo puknu emocije.
Zato što sve ove ljude volim i što smo jedni za druge i posle toliko godina baš uvek tu, bez obzira na to što nas je život rasuo svuda po svetu i što neki više nisu sa nama.
Zato što prvačići kreću u školu.
Zato što je jako bitno da im objasnite koliko je važno biti dobar drug, zato što će se ovih dana s radošću sećati dok su živi, i što će steći prijatelje za ceo život!
I pustite ih da se ponekad posvađaju i malo potuku, ne kinjite uvek dete koje nije vaše, ne svađajte se odmah s njegovim roditeljima, ne trčite da se žalite učiteljici ili nastavniku. Rešite to civilizovano, u miru. Sve je to za decu i ta faza će proći. Ali ih svakako učite lepom ponašanju, toleranciji i manirima, da sutra budu dobri ljudi.
I na kraju, svima čiji klinci ove godine kreću u školu želim mnogo petica i najbolje drugare, baš ovakve kao što sam ja imala!
(Autor: Nataša Bajat, urednica časopisa Lena)
