Način vaspitavanja u Srbiji se dosta razlikuje od vaspitavanja u Danskoj. To je otkrila Vesna, žena koja je 20 godina radila u Danskoj kao dadilja, pa je jasno navela koje su mane, a koje prednosti vaspitavanja u toj evropskoj zemlji.
" Za 20 godinu rada kao dadilja upoznala sam mnogo dece, najduže sam radila u istoj ovoj danskoj porodici i čuvala devojčicu. Kada sam stigla, imala je samo dva meseca. Moglo bi se reći da sam je odgajila. Baš sam se vezala za nju, ali naša deca su mnogo drugačije vaspitavana od njihove".
Vremenom je shvatila da želi da vidi kako ljudi žive u drugim zemljama.
"Kad je njihova ćerka napunila 9 godina, shvatila sam da to nije posao kojim želim da se bavim ceo život. Njena majka se bavila finansijama u banci, često je letela na poslovna putovanja širom sveta. Sa njom sam imala hladan, ali vrlo korektan odnos. Sećam se kad je imala virus i dijareju, skuvala sam joj čaj, a ona me samo čudno pogledala i otišla u svoju sobu. Tad sam shvatila da je takva vrsta brige kod njih nedopustiva."
Vesna je u prvi mah pomislila da vaspitanje u toj zemlji funkcioniše slično kao u Srbiji. Međutim, odgajanje dece u Danskoj se znatno razlikovalo.
Mama i devojčica su govorile danski. Devojčica je išla u školu i naučila tri jezika: danski, engleski i nemački. Kod kuće je njen govor bio mešavina sva tri. Tako su forsirali roditelji. Mogla je da počne rečenicu na danskom, da ubaci par nemačkih reči i završi sve na engleskom.
"Ali sam to lako razumela. Na ulici, sa komšijama, u školi sa nastavnicima ili sa trenerima u sekcijama - uvek sam pričala engleski i sa svima nalazila zajednički jezik. Nikada nisam imala hitnu potrebu za danskim."
Ovako izgleda njen radni dan.
"Moj standardni radni dan je izgledao ovako: budim se u 7:30, obučem se, spremam doručak, jedem sa devojčicom. U 8:05 izlazimo iz kuće, a u 8:12 je voz. Dovedem dete u školu, onda mogu da radim svoj posao ili da radim neke kućne poslove. Svaki dan je devojčica imala drugačiji raspored. Posle časova sam je vodila na časove klavira ili u sportsku sekciju, pa smo radili domaći. Vikendom smo uvek šetali, često išli u centar grada ili u kupovinu - u susednu Nemačku. Trebalo je da imam jedan slobodan dan u nedelji i uvek sam se trudila da tog dana negde odem, po mogućstvu u susednu zemlju: Norvešku."
Bilo je dana kada je devojčica ostajala u školi od 8 do 18, pa je jedva viđala. Ali bilo je i vikenda kada se danima nisu rastajale.
"Prema mojim zapažanjima, deca u inostranstvu su slobodnija. Ne mogu to da objasnim, možda je cela stvar u tome da u Danskoj roditelji uživaju u životu, dok u mnogim zemljama preživljavaju, a deca to osećaju, ponašaju se u skladu sa tim. Danski roditelji čine sve da dete bude srećno. Ako želi da legne na pod u belom odelu, da sisa palac ili da skače punom brzinom na javnom mestu, niko ga neće zaustaviti: "Ne, prljavo je!", "Svi gledaju u tebe" i tako dalje - to u rečniku roditelja iz Danske skoro da ne postoji."
Sa 5-6 godina, roditelji posebno počinju da opterećuju decu. Devojčica koju sam čuvala išla je na plivanje, tenis, kung fu, klavir. Imala je širok spektar hobija, a sve to na predlog majke. Propuštanje časova je bilo neprihvatljivo. "Ti više nisi beba", rekla je njena majka. "Radimo za rezultate." Isti ritam života bio je u svim drugovima mog odeljenja, u komšijskoj deci. Nije bilo toga da je neko samo otišao u školu i to je to. Svako je imao nekoliko sekcija, najčešće sportsku i nešto kreativno.
Pored toga, nema žurbe da postanete roditelji. Kasni porođaji su uobičajeni. Prvo karijera, putovanja, pa deca - onda.
"Majka kod koje sam radila rodila je sa 40 godina. Međutim, često se dešavalo da devojčica ima napade besa i histerije. Moja devetogodišnja devojčica je često udarala pesnicama svoju majku. Majka je napravila uplašeno lice, stisnula se i samo stajala. Kada sam prvi put videla ovu scenu, pokušala sam da intervenišem, odvela dete u stranu, rekla: "Šta radiš, ovo ti je majka, ne možeš da je udaraš!" Zatim je usledio razgovor sa majkom, ali devojčica nije promenila svoje ponašanje, a ni majka u takvim situacijama. Onda sam shvatila da ne treba da se mešam."
Jednom je devojčica pokušala da se obruši i na nju.
"Zaustavila sam je i rekla: "Ne smeš to da radiš sa mnom." Jecala je, pala na pod, počela da tuče rukama u pod dok histeriše. Mama je dotrčala na buku. Objasnila sam joj da ne dozvoljavam nikome da me bije. Nije se ponovilo. Sve kazne sam uskladila sa majkom. Nije bilo dozvoljeno nikakvo fizičko dejstvo i to je u skladu sa mojim uverenjima. Ja sam protiv fizičkog ili moralnog ponižavanja deteta. Jedina opcija je pregovaranje, ponekad možete strogo pogledati, povisiti ton, ali vikanje je zabranjeno.
Devojčica je bila zavisna od telefona, a njena majka je manipulisala ovim: "Ako se ponašaš loše, nećeš dobiti telefon." Mnogo puta je pokušavala da me uvuče u ove telefonske igrice, ali sam odmah rekla da neću učestvovati u ovom ratu. Bilo je takvih histerija!"
