Dušica M. (42) verovala je da je pronašla svoju priliku za novi početak u Nemačkoj, zemlji koja mnogima deluje kao obećana destinacija za bolji život. Puna nade i entuzijazma, odlučila je da prihvati posao koji joj je obećao stabilnost i sigurnost, otišla je tamo da bi radila kao dadilja. Međutim, ono što je delovalo kao sjajna prilika ubrzo se pretvorilo u priču koja nosi ozbiljno upozorenje.
NE PROPUSTITE
Sve je počelo na prolećnoj slavi kod njenih roditelja, u maju 2019. godine, kada je u razgovoru sa rođakom dobila ponudu koja je delovala suviše dobro da bi bila istinita.
"Samo zahvaljujući bogu, vratila sam se živa. Da li sam i zdrava još nisam sigurna, moraću da potvrdim, ali svoju priču delim za nauk drugima", pričala je Dušica..
"Na slavi sam se srela sa svojom rođakom Draganom. Ona mi je napomenula da njena kuma Sanja i njen suprug, po struci mašinski inženjer, žive u Nemačkoj i da im je potrebna pomoć oko deteta. Dete koje bih čuvala ima dve godine, a obezbedili bi mi platu, hranu, smeštaj kao i troškove puta i osiguranje.
Oklevala sam isključivo zbog terapije koju dobijam na Institutu za reumatologiju u Beogradu. Razmišljala sam o tome, dok je Sanja insistirala da pođem i da ostanem šest meseci iako sa srpskim pasošem imam pravo da boravim najviše 90 dana u komadu. Uveravala me je da ne treba da brinem jer ona navodno ima neku vezu na graničnom prelazu u Hrvatskoj, kao i da će ona snositi troškove eventualne kazne koju bih mogla da dobijem. Nakon što sam svojoj lekarki objasnila situaciju, odobrila mi je da otputujem na tri meseca", pričala je ona.
Nakon niza dogovora i prilagođavanja termina, konačno je odlučeno da Dušica otputuje u Nemačku krajem avgusta i ostane do prvog oktobra. Plan je bio da se potom svi zajedno vrate automobilom u Srbiju na sedam dana kako bi završili obaveze, a zatim se ponovo vratili u Nemačku, gde bi Dušica ostala do Uskrsa naredne godine.
"Sanja je naglasila da ona i njen suprug imaju mesečna primanja od oko 10.000 evra, te da finansije nisu problem.
Datum mog polaska dogovoren je za 18. avgust, a Sanjin suprug je rezervisao i platio autobusku kartu za 25. avgust, sa polaskom u 00:05 sa stajališta kod Sava Centra. Kartu su mi poslali mejlom, ali u žurbi niko od nas nije primetio da je karta zapravo za subotu, a ne za nedelju uveče. Uplatila sam i osiguranje od 4.000 dinara, što su mi oni obećali da će refundirati", objašnjava Dušica.
Na dan polaska, kada je pokušala da se ukrca u autobus, vozač joj je skrenuo pažnju da karta važi za prethodni dan. Pokušala je da kontaktira Sanju, ali nije uspela jer je ona bila van mreže. Bez izbora, Dušica se vratila kući.
"Sanja je poruke videla tek sledećeg jutra. Njen suprug je brzo reagovao i rezervisao mi novu kartu za Manhajm. Tako sam 26. avgusta konačno krenula na put iz Beograda, preko Zagreba, pa dalje ka Nemačkoj", priseća se Dušica.
Putovanje je bilo iscrpljujuće, sa više presedanja i kašnjenja, što je, kako kaže, razljutilo Sanju. Na kraju je, iscrpljena i premorena, stigla u Ludvigshafen oko pola tri ujutru, gde ju je na stanici dočekao Sanjin suprug.
"Svi su spavali i on je odmah otišao da spava. U njihovoj spavaćoj sobi je veliko kupatilo. Dakle, nema tuširanja dok ne ustanu, a ja sam umorna i znojava sa puta, dok je napolju 30 stepeni."
"U malom hodniku nalazilo se manje kupatilo koje sam smela da koristim, ali je imalo samo lavabo i WC šolju. Posle tri dana neprekidnog sedenja, napokon sam uspela malo da se ispružim, nadajući se da ću ujutru imati priliku da se istuširam i osvežim. Međutim, već u pola devet cela porodica je bila na nogama, i svi su odmah nastavili sa svojim obavezama. Sanja je ispratila starijeg sina na ekskurziju, a ja sam preuzela brigu o mlađem, zbog kog sam i došla.
Tek oko tri popodne našla sam trenutak da se konačno istuširam. Sanja i njen suprug su mi često pričali o prethodnoj dadilji, koja ih je stalno zvala i prekidala na poslu. Kod mene je njihov sin Ivan imao potpunu pažnju i negu. Uvek sam znala kako da ga umirim, nahranim i zabavim, ali sam radila i mnogo više od toga.
Kuvala sam, iako to nije bilo dogovoreno. Na kraju, imala sam svega dva sata slobodnog vremena dnevno, koje sam obično provodila sedeći na stepenicama zgrade, plačući i odbrojavajući dane do povratka u Srbiju – priča Dušica. Prema dogovoru, trebalo je da spavam na kauču u dnevnoj sobi koja, kako su rekli, nije prometna.
Međutim, ispostavilo se da porodica provodi većinu večeri u dnevnoj sobi, često ostajući do ponoći, zbog čega sam stalno bila iscrpljena.
Prvi ozbiljan sukob desio se kada sam se požalila Sanji na ponašanje njenog starijeg sina prema meni.
Ti si znala da imam dvoje dece i da moraš da vodiš računa o oboma? - odgovorila je, ostavljajući me u šoku, jer smo se jasno dogovorile da je moja obaveza samo mlađi sin, Ivan. Kada sam joj to ponovila, dreknula je:
Odmah idi! Izlazi iz stana!
To sam i želela da uradim, ali Sanjin suprug me je preklinjao da ih ne ostavljam na cedilu pa sam popustila. Nekoliko dana kasnije, saznajem da je moj suprug imao tešku saobraćajnu nesreću, ali je na svu sreću on ostao živ. Sanja se uopšte nije uzrujavala zbog toga, već je samo hladno prokomentarisala: "Pa eto, makar je živ". Ostala sam frapirana - priča Dušica.
"Sanja je iz mene iscedila i poslednji atom energije, a onda smo konačno seli u kola i krenuli kući. Svanulo mi je kad sam se dokopala Srbije. Radila sam za platu od 400 evra, daleko ispod tržišne cene, jer je ona mislila da sam bedna, pa mi je i rekla "Evo ti 400 evra, to je za vas u Srbiji super, svakako bedno živite". Daleko od toga, bojim se da se iz ove priče vidi ko je bedan. Na kraju, ostali su mi dužni oko 150 evra. Kada sam ih putem Vibera kulturno pitala za to, prvo me je blokirao Sanjin muž, a potom i Sanja par dana kasije".
Svoju priču rešila je tada da podeli sa ljudima kako bi skrenula pažnju na opasnosti rada na crno u inostranstvu, pa čak i kada ide preko poznatih osoba.
