Do svoje 31. godine, Elvira je prošla kroz iskustva koja su je na neki način testirala njenu izdržljivost, posle kojih je dobila uvid da ne postoji stvar na svetu koja ne može da se izdrži, posle koje ne može da se krene dalje.
NE PROPUSTITE
Njena životna priča podseća na filmski scenario u kojem se prepliću zabranjena ljubav, teška tragedija, ali i epilog koji ostavlja bez daha, koji je pun utehe i nade.
Sa samo 18 godina napustila je rodni grad Berane i preselila se u Majdanpek prateći svoju najveću ljubav, Slobodana. Kaže da je u početku bilo zategnutih odnosa sa obe porodične strane, jer su Slobodan i Elvira različite vere.
Postali su roditelji dvojice sinova, ali dok je čekala treće dete, Slobodan je iznenada preminuo. Na Elviri je ostalo da sama nosi težinu i lepote njihovog zajedničkog života.
Njihova priča započela je kao prava bajka. Bila je to ljubav na prvi pogled, koja je izgledala kao pravi sudbinski susret. Elvira Jovanović imala je samo 18 godina kad se 1994. godine, na nagovor prijatelja, prijavila za takmičenje za Mis plaže u rodnom gradu. Nakon pobede, otišla je u Bar da proslavi, a upravo tamo, na plaži, srela je Slobodana - muškarca sa očima zelenim poput smaragda, koje su je odmah osvojile. Njegov pogled izazvao je u njoj toliko jaka osećanja da je momentalno znala da je on "onaj pravi".
Prva pomisao mi je bila: „On će biti moj, u to sam sigurna 100%“, prisetila se Elvira. Sledećeg dana ponovo su se sreli na plaži. Dok je ulazila u vodu, začula je korake iza sebe. Okrenula se i susrela se s onim istim zelenim očima iz blizine. Upitao ju je za ime i odakle je, a kada mu je odgovorila, rekao joj je da je zaista prelepa devojka. Očarana njegovim pogledom, Elvira ga je upitala isto, a saznala je da se zove Slobodan i da dolazi iz Majdanpeka. Zatražio je njen broj telefona, poželeo je da ostanu u kontaktu - priča Elvira, prisećajući se tih najlepših trenutaka.
Međutim, dolazila je iz tradicionalne muslimanske porodice, pa nije sve išlo glatko. Kada je Slobodan prvi put pozvao na njihov fiksni telefon, javio se njen otac Šefko, koji nije dozvolio Elviri da preuzme poziv. Ipak, Slobodan je bio odlučan i nastavio je da pokušava. Kada je sledeći put nazvao, njen otac nije bio kod kuće, pa su konačno mogli da razgovaraju.
"Bila sam očarana njegovom odlučnošću i upornošću. Pet dana kasnije, pojavio se u Beranama da me vidi. Iako sam imala samo 18 godina, sve više sam bila svesna koliko želim da upravo on bude taj" moj Slobodan, prisetila se Elvira.
Kako je Slobodanova ljubav i posvećenost prema Elviri bila očigledna, ona je već 29. avgusta 1994. godine napustila sve što je do tada poznavala i krenula za njim. Krenula je za čovekom kojeg je volela svim srcem, za čovekom kojeg je videla kao svoj sudbinski izbor.
Tri godine nakon što su započeli zajednički život, Elvira i Slobodan postali su roditelji sina Denisa, dečaka koji je za njih bio ostvarenje snova i temelj njihove ljubavi. Činilo im se kao da im se sve želje ostvaruju, živeli su jedan lep i srećan život. Dve godine kasnije, porodici se pridružio Veselin, Denisov mlađi brat, a Slobodan je ubrzo izrazio želju da imaju još jedno dete, ovog puta priželjkivao je devojčicu.
"Želela sam da mu ostvarim tu želju, a i sama sam sanjala o tome da imamo princezu u porodici. Nekoliko meseci kasnije, ponovo sam ostala trudna. Slobodan je bio presrećan i oduševljen! Trudnoću su mi potvrdili 6. jula 2007. godine, ali položaj bebe nije omogućio da saznamo pol - priseća se Elvira sa setom, jer su ti srećni trenuci uskoro prerasli u njenu najtežu životnu tragediju."
Bio je to običan dan, 9. jul 2007. godine, kad je Slobodan, inače profesor, fudbalski sudija, humanitarac i predsednik opštine Majdanpek, došao kući nakon posla, pre treninga. Vodio je zdrav i aktivan život, a te večeri, nažalost, ispostaviće se, biće to njegov poslednji dolazak.
"Došao je oko pola četiri poslepodne. Zajedno smo ručali, a zatim legli da se odmorimo. U jednom trenutku, dok je stavljao ruku na moj stomak, osetio je bebu kako se pomerila, i sav radostan zagrlio me, govoreći: „Duki, naša beba se mrda, pogledaj!“ Poljubio me je, a onda, srećan, utonuo u san. Oko pola sedam obukao je sportsku opremu i krenuo prema stadionu da istrči svoju uobičajenu rutu. Rekao je da će se uskoro vratiti. Denis mu je mahnuo s prozora, dok se Veselin dvoumio da li da pođe s njim, ali je ipak odlučio da ostane s drugovima ispred zgrade.
Dok je pripremala večeru, Elvira je sa osmehom čekala da se njen suprug vrati, ali tada je zazvonio telefon. Javila se njegova koleginica i prenela poruku koju Elvira nikada neće zaboraviti: „Slobodan je povređen na treningu.“ U trenutku panična, Elvira je istrčala na ulicu, zaustavila prvi automobil i zamolila vozača da je poveze do stadiona. Kad su stigli, ugledala je policijski auto i kola hitne pomoći.
"Skoro bosa i s trudničkim stomakom, prilazila sam gomili ljudi. Čula sam ženski glas kako upozorava druge: „Pazite na nju, u drugom je stanju.“ Tada sam ugledala Slobodana kako nepomično leži na travi, okružen doktorima. Sva izbezumljena i zbunjena, prišla sam mu i očajnički upitala doktora: „Pa, doktore, da li je on mrtav?“ Samo je tiho potvrdio, rekavši da je srce popustilo - to je rečenica koju i sad ponekad čujem", priseća se Elvira kroz suze.
Samo Elvira nosi sa sobom sve ono što je osećala u trenucima kada se svet oko nje srušio. Taj neočekivani gubitak voljenog čoveka pogodio ju je poput oluje, a umom se provčalilo samo jedno pitanje – kako će objasniti sinovima da njihov tata više nije s njima.
"Sabrala sam se, skupila ostatke snage i ušla u kuću. Želela sam ih odmah zagrliti, pružiti im utehu, a ujedno i sama dobiti podršku u njihovoj blizini. Čim sam ih dotakla, oni su shvatili da se nešto strašno dogodilo. Moj stariji sin, koji je tada imao svega deset godina, prvi je postavio pitanje: „Šta se dogodilo tati?” I tada, jedva zadržavajući suze, rekla sam im da je tata umro. Scena koja je usledila zauvek će mi ostati urezana u sećanju - očajnički vrisak, suze koje nisu mogle stati i tuga dva mala dečaka koje sam morala zaštititi i hrabriti, jer su mi oni bili jedina svetla uspomena na mog Slobodana."
Uspela je ne samo da izdrži trudnoću već i da štiti svoja dva sina kroz sve te teške mesece. Konačno, 13. novembra, donela je na svet devojčicu. Mešali su se tada osećaji – sreća zbog novog života, beskrajna tuga zbog gubitka i sećanja koja su bila sveprisutna. Na Denisov predlog, devojčica je dobila ime po svom pokojnom ocu, koji ju je toliko želeo, ali nije doživeo da je vidi.
Prolazile su godine, i Elvira Jovanović je izrasla u primer majke s velikim M. U trenucima umora i bola, oslonac su joj pružali majka Munevera, pokojni otac Šefko, i posebno tetka Mirsada, koja joj je postala poput druge majke, izvor beskrajne podrške i ljubavi.
Najveći ponos u životu donela su joj njena deca, koja su odrasla u dobre, uspešne i plemenite ljude.
Njen sin Denis postao je poznato ime u svetu modelinga i manekenstva, priznat širom sveta. Modne kuće poput "Dolče i Gabane" i "Versaćea" bore se za priliku da sarađuju s njim, dok njegovo lice krasi naslovnice i modne editorijale. Drugi sin, Veselin, pronašao je stabilan posao u jednoj firmi, dok je ćerka Slobodana, koja je ime ponela u znak sećanja na oca, sada ide u srednju školu u Beogradu.
Elvira je ostala verna uspomeni na Slobodana, nikada se nije udala ponovo. Čuva sećanje na vanvremensku ljubav, svoj život posvetila je deci i njihovom blagostanju.
Deca su krštena u crkvi, a u porodici neguju i hrišćanske i muslimanske običaje.
U domu Jovanovića, kao i u rodnim Beranima, običaji se poštuju i slave, bez obzira na religijske razlike. Iako su oni odrasli u tradicionalnoj sredini, gde su mnoge porodice srpskog porekla negovale pravoslavne vrednosti, Elvira i njeni bližnji radovali su se svakom prazniku. Tako je tokom odrastanja ujedno upoznavala i poštovala specifičnosti oba običaja. Kada se udala, bez teškoća je prihvatila Slobodanovu pravoslavnu veru i običaje, jer su i njeni roditelji pružili punu podršku.
Stil/Žena.rs
