Ivo Andrić, čovek čija je pisana reč dobila i svetsko priznanje - Nobelovu nagradu, slovi za jednog od najvažnijih ličnosti u srpskoj i jugoslovenskoj književnosti. Kroz svoja kapitalna dela istraživao je istoriju, sudbinu običnog čoveka, psihologiju Balkanaca, a posebno istakao po majstorskom pripovedanju i dubokim filozofskim promišljanjima. Manje je poznato da je Andrić nekoliko puta bio uvučen u ljubavni trougao i da je sam povlačio konce da mu naložnice budu bliže.
Da li je kumu preoteo ženu?
Mnogo se pričalo o ljubavnom životu čuvenog pisca, posebno o aferi koji je imao sa ženom svog kuma Gustava Krkleca, dok je ovaj bio na putu. Međutim, dugo se smatralao da je to obična izmišljotina, a onda je isplivao na površinu dokument sa dokazima.
Krklec i Andrić su tada bili članovi Saveza slobodnih zidara, dakle braća. O njima dvojici raspravljalo je svih šest beogradskih loža koje su bile u sastavu Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“ tog petog novembra 1926. godine. Bio je to ritualni rad na trećem stepenu, na kome učestvuju samo majstori. Radom je rukovodio starešina, brat Andra Dinić. O slučaju Krklec–Andrić referisao je brat Grga Bobić.
U arhitektonskoj tabeli, odnosno zapisniku koji se čuva u Arhivu Jugoslavije, piše:
„Brat GRGA BOGIĆ saopštava da se brat Ivo Andrić ogrešio o brata Gustava Krkleca time što je stupio u nedozvoljene odnose s njegovom ženom. Brat Ivo Andrić je preda mnom priznao svoju krivicu i izjavio da se kaje i da žali što se za jedan čas zaboravio,“ veli brat Bogić. Dalje iznosi da ovo nije prvi prestup brata Andrića i da je brat Krklec nesrećan u braku, jer je oženio ženu koja je posrnula i pokušao da je spase, ali bez uspeha. Napominje da su olakšavajuće okolnosti za brata Andrića mladost, temperament i činjenica da je umetnik. „Moli braću da o ovome slučaju kažu svoje mišljenje i donesu odluku“, pisalo je u dokumentu, prenosio je RTS.
Da je u pitanju bio ozbiljan problem, govori i spisak imena masona koji su učestvovali u diskusiji posle saopštenja brata Grge Bobića. Među učesnicima su bili Andra Dinić, brat starešina, zatim dr Vojislav Kujundžić, Pera Lazarević, dr Grga Bogić, Jova Jovanović, Đura Bajalović, Hasan Rebac, Antonije Šokorac, Damjan Branković, Dušan Milićević, Miša Cukić, Živojin Radosavljević i Nikola Savić…
Odlučeno je da se, u skladu sa 70. članom Konstitucije Velike lože, o ovom slučaju donese odluka u Loži časnika lože „Dositej Obradović“, a zatim ta odluka iznese pred Braću Majstore te lože na konačno rešenje.
Zoran D. Nenezić navodi u delu "Masoni 1717–2010" da su i Andrić i Krklec isključeni iz Saveza.
Dokumentacija Velike lože, prema svedočenju akademika Viktora Novaka, nije u potpunosti sačuvana, jer je jedan njen deo sklonjen u London, deo je ostao u zemlji i nalazio se u privatnim arhivama. U masonskim krugovima tvrdilo se da je Andrić izbačen zbog preljube, a Krklec zato što nije ispunjavao bračne obaveze.
Milicu Babić čekao 30 godina
Milica Babić bila je najveća Andrićeva ljubav, bio je spreman 3 decenije da je čeka, samo kako bi je oženio, a kada je preminula, za njega je, čini se, život stao. Više nije bio isti čovek, iako je nastavio da stvara dragocena književna dela.
Poznata kao kostimograf Narodnog pozorišta, i to prvi školovani kostimograf u srpskom pozorištu, Milica Babić je bila i univerzitetski profesor. Predavala je na Višoj ženskoj zanatskoj školi u Beogradu od 1930. do 1931. godine. Nagrađena je Ordenom rada sa zlatnim vencem (1949), „Sterijinom nagradu za kostim” (1949) i plaketom grada Beograda (1964).
Tokom umetničkog usavršavanju u Berlinu od juna 1939. do maja 1941. bila je i modni dopisnik „Politike“, a od 1934. predavala je na Glumačkoj školi beogradskog Narodnog pozorišta. Posle Drugog svetskog rata bila je profesor kostimografije na Akademiji primenjenih umetnosti i Pozorišnoj akademiji u Beogradu.
Milica je posle prvog braka, sa novinarom, diplomatom i prevodiocem Nenadom Jovanovićem postala supruga Ive Andrića, neženje do 66. godine.
Atelje slikarke Leposave Bele Pavlović, u Jevremovoj 39, bio je mesto sudbinskog susreta, kako beleži Nenad Novak Stefanović u knjizi "Vodič kroz ljubvnu istoriju Beograda".
- Gošća u domu Pavlovića nije spadala u lepotice, bila je po ondašnjim merilima previsoka za ženu i suviše koščata, ali su njena jaka ličnost i "dugačke noge srne" privukli Andrića - piše Stefanović.
Međutim, Andrić nije puštao ni Belu, pišući joj i tvrdeći da ga je nadahnula za „Gospođicu“.
Milica je u vreme kada je upoznala Andrića bila verena za svoju staru ljubav iz Tuzle, Nenada Jovanovića. Andrić je kasnije sa bračnim parom Jovanović negovao prijateljske odnose, čak je za vreme diplomatskog boravka u Berlinu pozvao Miličinog muža da bude ataše za štampu u ambasadi.
Kada se u Beograd vratio kao proterani ambasador, Andrić je bio u neprestanom kontaktu sa prijateljima Jovanovićima. Tadašnji odnosi prekinuti su 1942. godine, kada je Gestapo odveo Nenada Jovanovića u logor zbog anonimne dojave da je engleski špijun.
Ono na šta se čekalo dve decenije ozvaničeno je u Opštini Stari grad, 27. decembra 1958. godine. Milica i Ivo su postali bračni par. Živeli su u stanu na današnjem Andrićevom vencu.
Tri godine nakon ulaska u brak Milica i Ivo odlaze na najvažniji događaj u njegovom životu. Prati ga na dodeli Nobelove nagrade za književnost u Stokholmu. U plavoj balskoj haljini, sa dijamantskom mašnom u kosi, dok kraljevski orkestar svira sevdalinku „Kad ja pođoh na bembašu“, Milica je ponosno stajala pored Andrića.
Iz stokholmskog dnevnika Milice Babić – "Prijem kod kraljice i kralja" imamo svedočanstvo o događajima kojima su prisutsvovali:
„... Posle večere u istom redu idemo u salon, služi se kafa – kraljevska porodica sa svakim po malo porazgovara, jednostavno i srdačno (...) Princeza majka mi kaže da me njena prijateljica videla u Starom gradu. Ja sam zaista razgledala stari grad ali nisam mislila da neko mene gleda“, piše "Ivoandric.org.rs".
Zbog teškog oblika artritisa Milica je pila lekove koji su joj oslabili srce i ono ju je izdalo 1968. godine. Preminula je u porodičnoj kući u Herceg Novom 24. marta, a sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Sedam godina kasnije tu je položena urna Ive Andrića.
Kako su izgledali poslednji dani Ive Andrića?
Petog decembra 1974. godine, nakon što je osetio pogoršanje zdravstvenog stanja, Ivo Andrić pozvao je u svoj stan u Beogradu književnike Milana Đokovića i Gvozdena Jovanića.
Saopštio im je, s obzirom da nema nikakvih srodnika, da želi da se posle smrti od njegove zaostavštine i autorskih prava osnuje zadužbina namenjena za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Izrazio je želju da se o njegovoj zadužbini brine dugogodišnja nezvanična lična sekretarica i prijateljica Vera Stojić, te da se deo novčanih sredstava koristi za dodeljivanje nagrade za najbolju pripovetku. Takođe, izrazio je uverenje da će Srpska akademija nauka i umetnosti najbolje odrediti šta da se radi sa njegovim rukopisima i prepiskom.
Prisutnim književnicima Đokoviću i Jovaniću, Ivo Andrić je obznanio da je kao član pokopnog društva „Oganj“ odlučio da nakon smrti njegovo telo bude kremirano.
Pri kasnijoj raspravi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu književni prevodilac Vera Stojić odrekla se učešća u nasleđu, kako je piščevom voljom bilo određeno, a u korist Zadužbine Ive Andrića, preuzimajući pri tom obavezu da se stara o zaostavštini i korišćenju autorskih prava.
Ivo Andrić 12. decembra iste godine, zbog slabog zdravlja, telegramom otkazuje učešće na bosanskohercegovačkom Saboru kulture.
Šta se dešavalo za njegovim zdravstvenim stanjem otkrio ke tada njegov prijatelj Erih Koš:
„Oko 9 sati 17. decembra zvala me je telefonom Vera Stojić i kazala da je Andrić proveo tešku i nemirnu noć, i da se jutros ne oseća dobro. Obratila se terenskoj ambulanti i lekarka koja ga je pregledala utvrdila je da mu je porastao krvni pritisak. Dala mu je lek i savetovala da se pozove lekar specijalista. Prvi kojeg se Vera Stojić setila bio je doktor Slobodan Kostić, Andrićev zemljak i prijatelj, šef Neurohirurške klinike koji se odmah odazvao pozivu. Sada pozivaju i mene da se nađem pri ruci ako bi Andrića trebalo prebacivati u bolnicu. Za desetak minuta bio sam pred kućom u kojoj je stanovao u ulici Proleterskih brigada. Vrata mi je otvorila i nemušto me pozvala da uđem Andrićeva kućna pomoćnica. U predsoblju je već dr Kostić okretao brojčanik telefona, nastojeći da obezbedi odgovarajući bolnički smeštaj", pisao je Koš, prenosi znanje.org, i dodao:
"Vera Stojić, koja je stanovala na istom spratu, vrata do vrata sa Andrićem, čekala je u trpezariji, sa tašnom u ruci, spremna da krene. Pozvan da nam se pridruži, Andrić je izašao iz svoje sobe. Pozdravio se, malo zbunjen, ali pri punoj svesti, i sa onim njemu svojstvenim izvinjavajućim osmehom čoveka koji ne voli drugim ljudima da smeta. Otišao je u kupatilo, uzeo pribor za umivanje i brijanje, pa i kapi za oči na koje ga je podsetila Vera Stojić. Strpao je sve to u staru, smeđu, izlizanu torbu – onu s kojom smo ga godinama navikli da viđamo. Kada je već trebalo da se krene, setio se još nečega i vratio se u sobu. Izneo je tanku knjižicu, „Samorazmatranja“ Marka Aurelija u džepnom, francuskom izdanju, pa i nju pridružio ostalim stvarima. Bila je to njegova poslednja lektira.
Napokon, Andrić je bio prebačen na Urgentno kardiološko B odeljenje Univerzitetske klinike. Kako tu nije mogao dobiti odgovarajući lekarski tretman, odlučeno je da se prebaci na Vojno-medicinsku akademiju. Intenzivno lečenje povereno je poznatim lekarima dr Miroljubu Kičiću, dr Vojislavu Ćosiću, dr Dragoljubu Đorđeviću i dr Branislavu Simiću, a konsultovani su i čuveni medicinski stručnjaci, akademici dr Jovan Ristić i dr Slobodan Kostić, kao i dr Gojko Kapor. Ovaj lekarski tim 20. decembra izdaje saopštenje koje prenosi TANJUG, i u kojem stoji da su kod književnika Ive Andrića nastupila ozbiljna oštećenja zbog smetnji nastalih poremećajem cirkulacije krvi u mozgu.
Osim oštećenja mozga, nastupile su i komplikacije u vidu zapaljenja pluća i infekcije nekih unutrašnjih organa, pa je nastavljeno sa intenzivnim lečenjem.
Po Beogradu, koji je, uza sve svoje milionsko stanovništvo, ipak samo jedna mala kuhinja, svašta se i koješta govorilo o Andrićevom stanju i toku njegove bolesti. Govorilo se da je te prve noći u bolnici zapao u teško delirično stanje, u kome više nije mogao da kontroliše svoje postupke, i podižući se iz postelje i tumarajući odeljenjem, toliko uznemirivao ostale teške bolesnike da su lekari bili prinuđeni da mu potraže adekvatniji smeštaj. Čula su se i krajnje neukusna tvrđenja koja je u ovakvom svedočenju neuputno ponavljati.“
Lekari su Andrića održavali u životu veštački, svim sredstvima reanimacione tehnike. Prkoseći lekarskim predviđanjima i protokolarnim odlukama, više čvrstom voljom no krhkim telom, Ivo Andrić je poživeo u bolničkoj postelji još gotovo puna tri meseca.
Trinaestog marta 1975. godine Vojno-medicinska akademija u Beogradu izdaje poslednje saopštenje: „U 1 sat i 15 minuta došlo je kod Ive Andrića do popuštanja svih vitalnih funkcija sa neminovnim smrtnim ishodom“, napisao je Koš u svedočenju.
