Ivo Andrić, jedan od najvažnijih srpskih pisaca, osim bogate književne i diplomatske karijere, imao je i fascinantan ljubavni život. Njegov brak sa Milicom Babić pokazuje da prava ljubav ne zna za godine i da je ponekad vredno čekati.
Ljubavna priča Ive Andrića i Milice Babić
Iako je bio neženja sve do svoje 66. godine, Andrić nije bio imun na ljubav. Iako su mnoge žene ulepšale njegove godine samoće, samo je jedna ostavila neizbrisiv trag – Milica Babić, njegova jedina zakonita supruga, na koju je čekao čak 20 godina.
Ko je bila žena koja je osvojila srce velikog pisca? Milica, rođena u Bosanskom Šamcu, školovala se u Beču na Školi za primenjenu umetnost, a praksu je završila u Parizu. Bila je predavač na Višoj ženskoj zanatskoj školi u Beogradu i prva školovana kostimografkinja u Narodnom pozorištu. Njena harizma i elegancija privukle su Andrića, a delili su i sličan karakter – uzdržanost i dostojanstvo u odnosu prema ljudima, što je dodatno osnažilo njihovu vezu.
Susret koji je promenio sve
Andrić je Milicu upoznao u ateljeu slikarke Leposave Bele Pavlović u Jevremovoj ulici. Ona je tada bila verenica Nenada Jovanovića, svoje mladalačke ljubavi iz Tuzle. Milica, prefinjenog stasa i, kako ju je opisivao, "nogu poput srne", ostavila je na pisca neizbrisiv utisak.
Njihov odnos se godinama razvijao u senci ljubavnog trougla. Andrić je održavao prijateljske odnose sa supružnicima Jovanović, pa je Nenadu tokom diplomatske službe u Berlinu ponudio mesto atašea za štampu. U tom periodu Milica se pojavljuje na fotografijama uz Hitlera, Gebelsa i Geringa, dok je bila uz Nenada u službenim prilikama. Međutim, 1942. godine Gestapo je Nenada uhapsio zbog optužbi da je engleski špijun, nakon čega je deportovan u logor iz kog se nikada nije vratio.
Konačno zajedno
Posle dve decenije iščekivanja, 27. decembra 1958. godine, Ivo i Milica venčali su se u opštini Stari grad. Zajednički život proveli su u stanu na današnjem Andrićevom vencu, a tri godine kasnije Milica je bila uz Andrića tokom najsvetlijeg trenutka njegove karijere – dodele Nobelove nagrade za književnost u Stokholmu.
U plavoj balskoj haljini, sa dijamantskom mašnom u kosi, Milica je ušla u dvoranu držeći Ivinu ruku dok je orkestar svirao sevdalinku „Kad ja pođoh na Bembašu“. Andrić je tada održao svoj čuveni govor „O priči i pričanju“, upisavši svoje ime u književnu istoriju.
Ljubav veća od života
Milica je bila njegova „Jelena, žena koje nema“, kako ju je nazivao. U pismima, koja su bila most njihove ljubavi, zvao ju je „Lepa“, dok je ona njemu tepala „Mandarine“. Njihova veza bila je obeležena strastima, ali i osećanjem krivice, koje je Andrić opisivao rečima: „Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima.“
Njihova ljubav prekinuta je Milicinom smrću 24. marta 1968. godine, u porodičnoj kući u Herceg Novom. Prva srpska školovana kostimografkinja sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, gde je sedam godina kasnije položena i urna Ive Andrića.
