“U kombinaciji smo nekih tri meseca” – kaže mi poznanica jedne večeri.
Sedimo na terasi, pijemo džin tonik, društvo je sastavljeno mahom od devojaka u kasnim 20-im godinama i naravno, krene priča oko frajera. Vidim da joj to “obilaženje” lagano stvara frustraciju. Sva se unervozi od priče o njemu, stegne je u želucu… takoreći, leptirići su joj naprosto popizdeli.
Dakle postoji neka “situacija”, trenutno kao da se gledaju preko nekog imaginarnog rova i čekaju ko će prvi baciti bombu. U to ja kažem verovatno najveću glupost koju sam mogla izreći grupi devojaka u 2017.:
”Pa zašto ne pitaš na čemu ste”.
Jednoj se trepavica skoro odlepila od šoka, druga me pogledala poluotvorenih usta kroz koje je procedila neki polukrik, treća je odložila mobilni i naćulila se kao da ću upravo otkrit tajnu postojanja.
“Kako misliš da to pitam”? – kaže u neverici i nastavi: “Prva da to pitam!?”. Krenem dalje oprezno: “Pa, kako ćeš znati ako ne pitaš. Ne shvatam u čemu je problem. Pitaš i znaćeš. Možemo sad sedeti tu i satima nagađati gde ste vas dvoje, ali nema tu hleba dok ne dobiješ odgovor od osobe koja ga jedina može dati.”
“Pa, umrla bih pre nego to pitala. Šta ako kaže da smo ništa” – promuca.
Gledam je i shvatim da je strah.
Strah da ako pita neće dobiti odgovor koji je zadovoljava i da će joj se sve sručiti na glavu. Radije će njemu glumiti da je nije briga i pojesti sebe samu iznutra samo da izbegne razotkrivanje i pokazivanje emocije. Ostatak društva takođe nije najbolje reagovao na moju ideju, smatrajući da je ista samoubilački poduhvat iz kojeg će ona izaći povređena. Zadržala sam za sebe misao da je ona naočigled svih već u povredi koja raste iz dana u dan u korak s frustracijom.
U to vreme druga mi pod nos gurne mobilni s porukama koje izgledaju kao sažetak Plodova zemlje. Sve puno trešanja, patlidžana jagoda, jabuka… Pitam je jel’ joj mali na Agronomskom? Gleda me u čudu, a ja joj pokušavam objasniti da ja nemam pojma o frajerima, da je meni to i dalje sve misterija, da ne znam ni kako sam se udala niti da me uopšte iko treba slušati što trabunjam.
Moje mišljenje o odnosima uopšteno nikad nije bilo popularno u društvima jer je uvek bilo emotivnog karaktera i nije imalo veze s nekim planovima i akcijama. Stvari su uvek funkcionisale po sledećem sistemu: ako je neko iz društva trebao logistiku/plan da uhvate frajera nikad nisu zvali mene kao podršku jer ja sve uprskam. Sigurno u društvu svi imate jednu takvu prijateljicu. Na primer, ja sam prva koja će reći ma pošalji poruku boli te… ili ma reci mu da ode u tri lepe (ako je tip kreten) ili da naprave što god žele u tom trenutku, samo da je po osećaju pa gde puklo da puklo. Takav stav vas rani milion puta jer je jako otvoren, ali kad se osvrnete, znate da ste živeli i da ste iz svega nešto naučili. U svetu igračica ta vrsta ponašanja nije popularna, a u svetu “ledenih kraljica Instagrama” to je ravno samoubistvu.
Neke žene koje sam upoznala kroz život bez problema bi mogle sedeti na čelu Pentagona s obzirom na kompleksnost planova koje su izrađivale kako bi došle do nekog frajera. Te igrice su zaista rezultirale dugim vezama i brakovima. Doduše, većina njih se raspala u trenutku kad je igra prestala. Ja vam iskreno verujem da je dobar deo frajera završio u vezama i brakovima s nekim ženama samo iz razloga jer su maestralno odigrale igru. Dok su frajeri shvatili da to možda nije to već im je bilo kasno. Verovatno su bili kompatibilniji s nekom nesretnicom koja nije znala igrati kako treba, pa je stvar otišla dođavola pre nego što je pravo zaživela.
Kad sam došla kući nakon te večeri i sela na balkon krenula sam razmišljati malo podrobnije o situaciji u kojoj se moja poznanica našla. Došla sam do zaključka da ni frajerima danas nije lako. Danas više nego ikad postalo je jako popularno furati tu neku hladnu priču u kojoj su svi jako nedostižni, zajebani i samodovoljni. Biti hladan je postalo trend i to zabrinjavajući trend kojem posebno naginju nove generacije. Velik broj devojaka se na društvenim mrežama karakterizuje kao opake igračice koje frajerima seku glave.
Ono što nikad neću razumeti je taj jaz između onlajn ponašanja i ponašanja u stvarnom životu. Ne razumem “hrabrost” fotografiranja s**a i g***a, “zavodljivog” guranja prsta u usta, haštagova tipa #coldasice kod određene grupe žena, a iznutra to raspadanje od straha da se pokaže želja da neko bude ok prema njima, kaže neku lepu reč, ponaša se kao normalan tip… što je ljudski, jer svi imamo iste emotivne želje i potrebe, samo danas ih nije popularno isticati.
Emotivnost je danas izjednačena sa slabošću
Ako ste malo emotivniji i ako vas stvari diraju, u očima modernog društva već ste na vozu za stanicu “nestabilnost”. Ne dao vam Bog da se raspadnete ili budete jadni kad prekinete vezu. Ne dao vam Bog da vas neko vidi da ste tužni u javnosti da u tom slučaju ne postanete screenshot na WhatsAppu.
Danas sve mora biti izvedeno kao savršeno ubistvo. Bez tragova povreda, bez krvi, sa savršenim alibijem i bez pronađenog tela. Preko svega se mora preći brzo i bezbolno kao da se nije dogodilo. Ako nismo hladni onda smo slabići?
Neki ljudi se uopšte ne upuštaju u odnose iz straha da će to sve završiti i da će biti povređeni. Ljudi lažu jedni drugima da ih boli briga samo da bi izbegli odbijanje i eventualnu “sramotu” ako se odbijanje dogodi. Velik broj ljudi živi “virtualne veze” s Instagrama i Fejsbuka, a kada tu istu osobu vide u stvarnosti zalede se od stvarnog kontakta i trče na drugu stranu ulice.
I ne govorim samo o ekipi u 20-ima koja ima te svoje oblike ponašanja, a koji su eto u korak s ovim virtuelnim hororom u kojem živimo. Dok se skrivamo iza društvenih mreža, haštagova i filtera, lažnih stavova i načela, život se događa i prolazi. Svi smo mi danas tako hladni, tako kul, neuništivi, nepobedivi, distancirani, jaki, a unutra gorimo, slamamo se i gutamo stvari koje bismo trebali reći naglas, jer šta vam vredi taj život ako ga živite u strahu od pokazivanja emocije? Dragi moji, ukratko: postali smo papci!
