Branko Ćopić, čuveni pisac, u amanet nam je ostavio kapitalna dela koja se čitaju iz generacije u generaciju. Stvarao je na autentičan način, a u tome mu je pobogao i lični stav o svakoj situaciji. Nije se plašio da izgovori ono što misli, nekada glasno, nekada kroz redove svojih knjiga, nekada kroz humor, ali malo ko je umeo to da razume na pravi način. Sa druge strane, i njegov ljubavni život je bio vrlo interesantan i intrigantan.
Kraj supruge Bogdanke pronašao je pravi ljubav, mir, utočište, mirnu luku, sve dok nije upoznao zanosnu Dubrovčanku.
Oboje su u to vreme bili u braku, a jedan slučajan susret na Krki bio je presudan. Branko Ćopić je 18 godina mlađu dubrovačku učiteljicu upoznao kada je bio već dvanaest godina u braku s lekarkom – pedijatrom Bogdankom Cicom Ilić, a Marijana je bila u braku s jednim priznatim Dubrovčaninom. To je bio osnovni razlog zbog čega su krili svoj odnos i zbog čega su se punih 19 godina dopisivali u tajnosti.
Marijana Babić, kojoj je pravo ime bilo Marija Ana, početkom šezdesetih godina radila je kao učiteljica u jednoj dubrovačkoj osnovnoj školi. U maju 1963. godine sa svojim razredom je otputovala na izlet na slapove Krke.
Bila je veče, učiteljica je upravo sa decom sedala za večeru, kad je za susedni sto seo jedan od najpoznatijih pisaca u zemlji. Uzela je salvetu, na njoj napisala nekoliko stihova Dobriše Cesarića: “I teče, teče jedan slap…” Salvetu je dodala Branku Ćopiću i provocirajući ga doviknula: “Vi pjesnici često ženama pišete stihove na salveti. Mislite da to kod svake pali. E, kod mene nije takav slučaj”.
Zbog njene poruke Ćopić se zacrveneo i zaćutao. Učiteljica je naglo ustala i počela recitovati njegovu poemu “Grob u žitu”. Tako je izgledao njihov prvi susret. Sledeći susret desio se tri godine kasnije na Tjentištu. Tada mu je napokon ostavila svoju adresu. Marijana nikad nije zaboravila dan kad je pisac otišao za Beograd. Tri dana kasnije dobila je Brankovo pismo.
“Draga drugarice Marijana, očekivao sam da ću vas videti ono jutro kada sam polazio sa Tjentišta, ali vas nije bilo. Tako otputovah, a da se ne pozdravimo. Bilo mi je zbog toga istinski žao. Žao mi je i danas. Odavno se nisam susreo s jednim tako osećajnim i dragim čitaocem. To bih vam rekao i usmeno da tu nije bio prisutan vaš muž. Ni muževi ni žene ne znaju primati komplimente upućene njihovim bračnim drugovima. Sasvim razumljivo. Da sam na mestu vašeg muža, ja bih svakom vašem obožavatelju izlio čitav jedan gradski vodovod na glavu da se rashladi. Pozdravlja vas više nego srdačno vaš Branko Ćopić”, stajalo je u pismu, prenele su "Novosti".
Pisao je Branko Marijani iz Pariza, Londona, Istanbula, Kavkaza. Bio je romantičan i nežan, ali i diskretan, imajući obzira prema udatoj ženi i majci dve devojčice. “Pismo, naravno, odmah uništite,” često je ovim rečima završavao.
Pisao je o sebi, o književnosti, o politici. Doživljavao ju je kao nekog tajnog ispovednika, poverljivog, ali i dovoljno dalekog. Znao je da su njegove tajne kod Marijane potpuno sigurne. Pisma je slao na adresu Ženskog učeničkog doma, gde je Marijana u međuvremenu počela raditi kao direktorka, a ona je njemu odgovarala na Udruženje književnika Srbije u Beogradu.
“Najmilija prijateljice, nisam se javljao jer sam dugo bio na putu po Jugoslaviji i inostranstvu… Čim vas se sjetim, na usta mi počnu navirati sve samo nježne riječi. Vi lično ne dajete mi povoda da vam se tako obraćam, pa se bojim da moje pismo slučajno ne padne u neke neželjene ruke pa da vam načinim komplikacije…Željno čekam glasa od Vas i ljubim Vašu sjenku. Vaš Branko….PS. Pismo, naravno, odmah uništite…”
Još jedno Brankovo pismo upučeno Mirjani glasilo je:
“Svi pisci moraju da piju jer tek onda kroz njih prolaze bure i oluje. Jedino koga znam da ne pije jeste moja prijateljica Desanka Maksimović“, priznao joj je u jednom pismu Branko Ćopić. Jednom joj je predložio susret u dubrovačkom hotelu “Excelsior”. Rekao joj je da se ne brine, samo će je gledati. Ničim nije hteo ugroziti njihov savršen odnos.”
Marijana Babić je volela Ćopićev njegov rad i slala mu svoje pesme, a jednom je izjavila da se jedna od njih našla u Ćopićevoj zbirci. Njihovo dopisivanje bilo je najintenzivnije u vreme dok je Ćopić pisao zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“.
Slučajni svedok njihove romanse bio je novosadski književnik Vladimir Kuljača kome je lepa učiteljica, svojevremeno, poverila na čuvanje manji deo te prepiske od ukupno 54 pisma, a on je uz njen blagoslov o toj romansi snimio tridesetominutni film “Dubrovačka tajna veza”. Veći deo prepiske s Ćopićem Dubrovčanka je čuvala sve do devedesetih godina. Kada je buknuo rat, Marijana se uplašila za svoju sudbinu i spalila sva pisma iz kartonske kutije. Preživela su samo četiri koje Kuljača i danas čuva u Novom Sadu.
Tajni susreti učiteljice Marijane i Branka Ćopića odigravali su se najčešće u okolini Dubrovnika. Da li su prerasli u istinsku ljubav, Marijana nije želela da otkrije nikom bližnjem, pa ni Kuljači. Priznala je samo da su se pisma proredila osamdesetih godina, a i kada su stizala, bila su konfuzna jer je Ćopić već duboko bio u depresiji zbog nerazumnog progona, onih koje je u nebesa izdigao svojom literaturom. Dve godine pre svoje smrti Branko Ćopić je prestao da joj piše.
Nije razumeo tu hajku koja se podigla protiv njega posle “Jeretičke priče” u kojoj je kritikovao parazitski moral nekih komunista.
Kada se duboko depresivni pisac, 26. marta 1984. sa beogradskog mosta na Savi, vinuo u smrt, Kuljača se zatekao u Dubrovniku. Uznemirenim glasom, pozvala ga je telefonom Marijana: “Branko se ubio”, rekla je olovnim glasom i zamolila Kuljaču da isplovi brodićem, te u skrovitom jadranskom zalivu baci u more venac od cveća.
“I danas osećam njegovu ruku na svom ramenu dok šetamo Stradunom”, izjavila je Marijana u filmu „Ćopićeva rajska duša/Dubrovačka tajna veza“ Vladimira Kuljače.
Dubrovačka učiteljica preminula je 2012. u 83. godini života.
Ko je bila Brankova supruga?
Pre nego što je upoznao Mirjanu, jjegova najveća ljubav bila je Bogdanka Cica Ilić, čiveni pedijatar. Na ludi kamen stali su 1951. godine, a kumovi na venčanju su bili pesnici - Skender Kulenović i Dušan Kostić.
Bračno ognjište Ćopići su svili prvo u zgradi palati na uglu ulica Srpskih vladara i General Ždanove u garsonjeri na trećem spratu. U prvoj sobi je bila redakcija “Pionira”, a u drugoj je stanovao njen glavni urednik Branko Ćopić sa ženom Cicom. Nešto kasnije, Branko je kupio veliki stan u istoj zgradi, samo na ulazu iz Ulice srpskih vladara. Posle jutarnje kafe Cica bi odlazila na posao, u Dom zdravlja na Novom Beogradu, a Branko je ostajao sam. Sam sa tolikim svojim likovima, pričama i emocijama.
Prvo bi, kažu, narezivao olovke, a onda je sedao za pisaći sto. Pisao je u običnoj đačkoj svesci, mnogo decenija. A kada mu se napisano ne bi dopalo – brisao je, takođe običnom đačkom gumicom. I tako celo pre podne, sve dok se Cica ne bi vratila. Ona je, uz sve druge obaveze, bila i prvi strogi čitalac Brankovih dela.
Godine 1968, Branko Ćopić je napisao prvi testament od ukupno tri koliko je posle njegove smrti pronađeno. I u prvom, i u drugom, i u trećem, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, svoje autorsko pravo, sav nameštaj i slike u stanu, ostavlja supruzi Bogdanki Cici Ilić-Ćopić.
Danas most preko Save ispod kojeg je prvi put prespavao kada je boravio u Beogradu nosi njegovo ime, ali nažalost zbog tragične smrti u martu 1984. godine. U pohlepnoj želji njegove dalje rodbine povela se rasprava na sudu oko zaostavštine. Spor je trajao nekoliko godina, sa mnogo trivijalnih detalja – koliko je Branko Ćopić imao knjižica i koliko je milijardi ostavio… Presuđeno je u korist supruge, a ona je sve, osim nekoliko ličnih stvari, zaveštala Zadužbini Branka Ćopića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Oproštajno pismo supruzi Cici
Poslednja dva sata života Ćopića je proveo sa Momčilom Srećkovićem iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena kao dečaka školovali u Beogradu. Upravo njemu je otvorio dušu po poslednji put, popili su zajedno sok, pokazao mu je i klupu na kojoj je prvi put prespavao u Beogradu, a onda je otišao u venčnost.
Tek kasnije, njegova supruga pronašla je oproštajnu Brankovu poruku koju joj je ostavio u limenoj kutiji gde je je držala pribadače.
"Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz go*ana mnogi dobri drugovi, pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom, lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine", stajalo je u poruci.
