Jugoslavija je tokom svojih poslednjih godina bila suočena sa nizom tragičnih događaja koji su potresli javnost, među kojima su se posebno izdvojila samoubistva poznatih ličnosti.
Među njima je bio i Davor Dujmović, talentovani glumac koji je ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj kinematografiji, a čiji je život završio na tragičan način – pronađen je obešen na vešalima, ostavljajući iza sebe brojna pitanja. Drugi slučaj koji je šokirao naciju bio je samoubistvo Dušana Kostića, čoveka koji je svojoj supruzi ostavio oproštajno pismo pre nego što je skočio u reku.
Iako su potraga i napori da se pronađe njegovo telo trajali dugo, ono nikada nije nađeno, ostavljajući za sobom osećaj nesigurnosti i tuge.
Bekim Fehmiju
Bekim Fehmiu bio je srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac albanskog porekla.
“Ja Bekim, što znači blagoslov, poslednji sam od muške dece. Imam veliku i gotovo uvek ošišanu glavu… Mene svi vole i uvek se raduju kad me vide, daju mi novac da kupim sladoled ili salep…” (Blistavo i strašno, 2001. godina)
Bogata karijera
Svetski poznat, filmski i pozorišni glumac, rođen je 1. juna 1936. godine u Sarajevu. Bio je prvi istočnoevropski glumac koji je zaigrao pred holivudskim kamerama i jedan od najboljih glumaca kog je imala jugoslovenska kinematografija.
Studirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mate Miloševića. Ogromnu slavu je stekao u filmu crnog talasa “Skupljači perja”, u kome je igrao sa Oliverom Katarinom.
Glumio je u celoj Evropi, naročito u Italiji. Imao je dugogodišnji ugovor sa italijanskim režiserom Dinom de Laurentisom, sarađivao je sa Džonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Dirkom Bogardom, Šarlom Aznavurom i drugima.
Pored “Skupljača perja” Aleksandra Saše Petrovića, snimio je “Roj” Miće Popovića, “Uzrok smrti ne spominjati” Jovana Živanovića, “Devojka” Puriše Đorđevića i mnoge druge. Samoinicijativno je prestao da se bavi glumom 1987. godine, “u znak protesta zbog antialbanske propagande”.
Snimio je preko pedeset filmova u kojima je glumio uglavnom glavne uloge. Italijanski pisac i producent Frančesko Skardamalja o Bekimu je rekao:
“Bekim Fehmiu je jedini internacionalni glumac iz istočnih komunističkih zemalja koji je snimao na zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajući gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida.“
Ljubav sa koleginicom Brankom Petrić
Bio je oženjen koleginicom, glumicom Brankom Petrić, sa kojom je imao dva sina – Hedona i Uliksa. Njihova ljubav i brak, koji je trajao skoro pola veka, nije bila ljubav na prvi pogled. Godinama pre nego što su se zavoleli, putevi su im se višestruko preplitali. Sretali su se na glumačkoj akademiji, a posebno na časovima plesa.
Brak su skloplili u Rimu i to dva puta. Najpre je Branka, već trudna, stigla na pripremljenu proslavu zaboravivši rodni list; a, venčanje su proslavili i objavili, da bi se ona tek naknadno vratila u Rim, ovoga puta s potrebnim papirima za sklapanje braka.
Bekim je važio za miljenika među publikom, a Branka je ispričala i da se nije dopadao samo ženama, nego i muškarcima, pa je tako za dizajnera Džona Galiana početkom 70-ih bio ideal muške lepote.
-Bekim je imao potrebu da mi se poveri, makar i u knjizi, a znao je da ću ja sve, kao i uvek, prihvatiti prijateljski. U šali sam mu govorila da bih se ja na njegovom mestu ponela još i gore – pričala je Branka za Gloriu.hr., koju je Fehmiu u knjizi opisao kao Amazonku, dok ju je s obale posmatrao u moru sa sinovima Uliksom i Hedonom.
Živeo je sa svojom suprugom, braćom i sestrama na relaciji Beograd-Priština-Prizren. Dana 15. juna 2010. godine izvršio je samoubistvo u svom stanu u Beogradu.
Samurajska smrt
O načinu na koji je skončao život jednom prilikom je za Nedeljnik ispričala njegova udovica, glumica Branka Petrić.
-Šta je samuraj? On mora da bude hrabar, da poštuje sve kodekse. Često je citirao Seneku, parafraziram: “Vlast nad samim sobom je najveća vlast.“ I dan-danas pomisao na to kako se na to pripremao – da ne bude u našoj spavaćoj sobi, nego u radnoj, da bude pokriven. Otac jedne moje prijateljice je izvršio samoubistvo. Pucao je sebi u glavu razneo je. A Bekim je pucao u slepoočnicu i jedna žena je rekla da je rana bila kao malina. I pištolj je ostao u ruci. Ispod čaršava, da ne doživim šok.
-To je bila kompletna režija smrti. Taj otoman u njegovoj radnoj sobi je crven, bordo, tako da nisam videla krv. Doneo je jastuk i sat koji ja sada uvek nosim i oproštajno pismo. Potpuno zaokružen čin. Čista estetika. Kada smo išli na identifikaciju, Uliks je rekao: „Kako je tata lep.“ A Hedon je pomogao bolničaru i na leđima nosio svog voljenog tatu.
Dramski umetnik voleo je život, a rat i podele su ga užasavale.
-Bekim nije hteo nigde da ga stavljaju i svrstavaju. On je pripadao svojoj porodici i našoj porodici. I veoma i istinski je doživljavao ono što je počelo da nam se dešava i ono što mi sada živimo. Jer danas nam deluje da se sve urušilo. Čemu tačno da verujemo? Toliko se na globalnom planu stvorilo nepoverenje. Vreme se iščašilo iz zgloba i kao da se svi pitamo da li je došlo do neke tačke potpunog beznađa, bezidejnosti, bez neke vodilje.
Neko je izjavio da je utopija sada glavna ideja. A Bekim je već to osećao. Za njega je umetnost bila najuzvišenija kada je osetio da se svet urušava, a da ne govorim o našoj situaciji kada se pojavljuju najgore ljudske osobine, on je bio razočaran. Nije ni samo razočaranje već ono: „Svete, neću te više takvog. Želim neki drugi svet. Lepši i plemenitiji. Nosi se.“ – rekla je Branka.
Posthumno
Bekim je objavio knjigu uspomena “Blistavo i strašno”, koju je napisao još 1985. Drugi deo ove knjige objavljen je posthumno, u jesen 2012. Govorio je srpski, albanski, makedonski, turski, romski, španski, engleski, francuski i italijanski jezik.
Po sopstvenoj želji ispraćen je uz zvuke Betovenove “Ode radosti” a njegova supruga i deca su posuli njegov pepeo po Bistrici, po njegovoj želji, zagazivši zajedno u hladnu vodu. Tako je, niz brzake ove prizrenske reke uz koju je odrastao, otišao Bekim Fehmiu, Prizrenac i Beograđanin, Albanac i Jugosloven, a pre svega veliki glumac.
Branko Ćopić
Branko Ćopić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti, nažalost, završio je svoj život tragično 26. marta 1984. godine, skokom sa Brankovog mosta.
U dokumentarnom filmu "Moja mala iz Bosanske Krupe", reditelja Puriše Đorđevića, prikazana su poslednja dva sata života ovog velikog srpskog pisca. Film se temelji na dirljivom svedočenju Momčila Srećkovića, iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena Bogdanka školovali u Beogradu kada je bio dečak. Zahvaljujući Srećkoviću, koji je kasnije postao novinar uz Ćopićevo pomaganje, "Novosti" su dobile proširenu verziju njegovog svedočenja.
"Upoznao sam Branka 14. jula 1964. kada sam primio nagradu Poletarca za najbolju pesmu, a on je bio član žirija. Ni danas ne znam zašto sam mu se dopao, ali Branko i njegova žena Bogdanka su došli u selo i predložili mojim roditeljima da me školuju kod njih", priseća se Srećković.
Njegova priča nastavlja se kroz skoro pet godina provedenih u njihovoj kući, gde je bio prihvaćen kao rođeni sin i gde su ga naučili mnogo vrednih stvari u životu. U početku je bio plašljiv i nesiguran, pa je koristio kredom obeležavao svaki kutak da bi mogao da se vrati kući jer nije poznavao Beograd. Međutim, zahvaljujući Branku, postao je upoznat sa svim tajnama grada i života u njemu.
Branko mu je poverio mnoge lične priče, uključujući anegdote iz svog detinjstva, priče o porodici, prvim ljubavima i kako je započeo svoj pisateljski put. Setio se i svog prvog dolaska u Beograd 1935. godine, kada na železničkoj stanici nije imao koga da ga dočeka, pa je čak prenoćio ispod savskog mosta. Njegove reči i priče otkrile su svu dubinu i bogatstvo njegove ličnosti.
U međusobnom odnosu, Branko Ćopić nije ga oslovljavao imenom, već "jarane moj", što je još jedan primer njegove iskrene brižnosti prema svom mladom štićeniku. Iza ovog izuzetnog pisca ostala je ne samo književna baština već i izuzetno dirljiva priča o odnosu koji je izgradio sa Momčilom Srećkovićem, koja svedoči o njegovoj humanosti i brižnosti prema mladima i njihovom obrazovanju.
Tog ponedeljka, 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.
"Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu.
Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu Moskva, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži Doživljaji mačka Toše i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…"
Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta – Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole.
"Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene…
Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći.
"Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali – brojne kolege – pisci, mnogi drugovi – saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio.
Opraštajući se sa svojim prijateljem koji je tragično okončao život, Desanka Maksimović se setila lepih trenutaka koje su proveli zajedno.
Dva dana kasnije u Politici je objavila “In Memoriam” posvećen tragično nastradalom prijatelju:
"Bio mi je Branko Copić jedan od najboljih komšija koga sam ikada imala, sadrug, sabrat, s kojim sam često zajedno putovala po školama da čitamo deci, čovek s koim sam imala isto mišljenje o književnosti, a to je vrlo važno. Isto smo mislili i u ulozi poezije i književnosti u životu čovekovom. Ne mogu prosto da zamislim da njega može smrt da uzme. Kada se samo setim njegovih divnih humoristickih priča. Kad god bismo, ma gde, čitali on je bio glavni."
Posedovao je humor, kako bih rekla, neizmišljen koji je izvirao iz naroda i koji je mogao i najvećeg skeptika da nasmeje. Ne mogu da zamislim da će čovek koji je zasmejavao ceo naš svet, sada raplakati sve one koje je tako dugo zasmejavao. Deca će naročito žaliti Branka Ćopića, njegovu “Ježevu kućicu”, njegove divne “Oglase”. Mislim da nema njegove pesme koju naša deca ne znaju." Ceo narod će Branka žaliti i kao čoveka i kao pisca koji je našem narodu mnogo dao — napisala je Desanka za Politiku.
Neposredno nakon Ćopićevog samoubistva nije bila pronađena nikakva oproštajna poruka. Njegova supruga, Bogdanka – Cica, našla ga je kasnije, u limenoj kutiji “Pelikan” u kojoj je držala pribadače.
Pisac se oprostio rečima
“Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine!”
Dušan Kostić
Dušan Kostić, pevač narodne muzike, preminuo je 13. maja 1996. godine, a njegova smrt i nakon više od dve decenije prekrivena je velom tajne. O detaljima i danas se priča i mnogi su i dalje potreseni stravičnim događajem.
- Bilo je to 13. maja 1996. godine oko 18.50 časova. - pisalo je u kratkom izveštaju policije.
Naime, pevač je viđen kako skače sa Pančevačkog mosta preko ograde, između stubova 39 i 41.
Na mestu nesreće pronađena je Duškova torbica sa ličnim dokumentima. Kao što je opevao u njegovom velikom hitu "Sačuvaj tajnu ljubavi moja", tako je i on sa sobom odneo svoju.
Jedini očevidac skoka s mosta bio je radnik ŽTP Saša Veljković, koji je policiji rekao da ipak nije siguran da je čovek koji je tog dana izvršio samoubistvo zapravo pevač.
Kostićevo telo nikad nije pronađeno i to je bio dovoljan povod za gradske priče.
Prema jednoj verziji, Duško je ubijen, a njegovo samoubistvo je iscenirano da bi se zločin prikrio. Bilo je i onih koji su verovali da je pevač bio u depresiji kada se ubio jer nije mogao da vrati slavu. Treća verzija, pak, sigurno je i najčudnija - Duško je sam inscenirao samoubistvo, nakon čega je pobegao u inostranstvo zbog ogromnih dugova.
Prave razloge verovatno niko nikada neće saznati, a njegova supruga Nevenka otkrila je jednom prilikom da joj neki detalji ove situacije i dalje nisu logični.
"U celom slučaju ima mnogo nelogičnosti. Jedini svedok navodnog samoubistva, nije siguran da je to bio Duško. On je izjavio da je samo video nekog čoveka kako skače", otkrila je Nevenka svojevremeno i ispričala da joj je i torbica tajna:
"I taj deo je obavijen sa mnogo tajni. Torbica i dokumenta su bili potpuno suvi, a njegovo telo nikada nije pronađeno".
Nekoliko dana nakon tragedije na adresu gospođe Nevenke, ali i adresu kuće Duškovih roditelja u Leskovcu stiglo je pismo sa kratkom porukom:
"Mnogo vas volim, oprostite mi".
Davor Dujmović
Tog 31. maja 1999. godine, ovaj svet je napustio veliki glumački talenat Davor Dujmović u 29. godini života.
Sa samo 18 godina je postao zvezda, nažalost, ubrzo se izgubio u mraku.
Davor je bio najpoznatiji po ulozi Perhana u Kusturicinom filmu "Dom za vešanje". Rođen je u Sarajevu u siromašnoj porodici, pričao je da je želeo da svira klavir.
"Bili smo siromašni, nisam imao instrument, ali je moja mama poznavala čistačicu u školi koja je noću otključavala učionicu i ja sam tu vežbao."
Imao je običaj da posle škole svrati kod svog oca koji je radio na pijaci Markale. Desilo se da je svratio na sok u obližnji restoran kada su tu došli Emir Kusturica i njegov asistent Ćiro Mandić. Pozvali su ga na kasting za film "Otac na službenom putu" i na probnom snimanju se pokazalo da je savršen za ulogu.
Posle filma "Otac na službenom putu" koji je nagrađen zlatnom palmom u Kanu, odlučio je da upiše filmsku akademiju. Tada mu nije uspelo, kasnije više nije ni pokušavao.
"U šali kažem da bih išao na akademiju pod uslovom da predajem, mislim da nije bilo potrebe jer sam želeo da se glumom bavim dok se ne zasitim, dok se publika ne zasiti mene. Ja ustvari nikad nisam imao nameru da budem glumac", priznao je jednom prilikom.
Sa 18 godina postao je glavni glumac u Kusturicinom filmu "Dom za vešanje".
"Perhane je došao kao sudbina da dobijem glavnu ulogu posle filma "Otac na službenom putu", Perhan je kult nečeg ciganskog i biće to još 200 godina".
Poredili su ga sa Dastinom Hofmanom i govorili da mu se smeši ozbiljna svetska karijera, ali tu priča dobija drugačiji obrt.
Početkom '90ih Davor se navukao na heroin, pokušavao je da se leči u nekoliko navrata, ali bezuspešno.
"Ono što donosi herion ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. U početku je bilo ja sam mal, pa sam radoznal, ali radoznalost se u ovom slučaju plaća zavisnošću".
Rat ga je zatekao u Sarajevu odakle odlazi u Beograd. U tom periodu snimio je još nekoliko filmova od kojih je najpoznatiji "Andergraund". Po završetku rata seli se u Banjaluku, a zatim u Sloveniju kod devojke. U to vreme se borio sa jakom depresijom i alkoholizmom.
Govorio je "Čekam da se zemljina kugla smiri". Nije dočekao. Tog 31. maja 1999. godine se obesio.
Nikica Marinović
Još kao srednjoškolka,koja nije bila ni punoletna, Nikica Marinović je osvojila čitav svet svojom lepotom.
Bila je prva Jugoslovenka na izboru za Mis sveta 1966. godine, a titula najlepše joj je izmakla samo iz tadašnjih političkih razloga - jer je došla iz zemlje komunističkog bloka. Svakako, njen uspeh nijedna devojka sa ovih porstora nije nadmašila do danas.
Dubrovčanka je bila predstavnica ondašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u Londonu. Iako se na takmičenju našla sasvim slučajno, bez ikakvog prethodnog iskustva u svetu modelinga, pošlo joj je za rukom da očara planetu svojim izgledom. Zvanično nije osvojila kurnu, ali po mišlljenju mnogih kao da jeste.
Jugoslavija je danima brujala je o tome ko je Jugoslovenka koja je osvojila drugo mesto i postala prva pratilja Indijke Reite Farije. Naiime, u vreme kada se organizovao izbor za Mis Jugoslavije, ženski nedeljnik “Bazar” preuzeo je organizaciju. Međutim, glavna urednica nije bila zadovoljna prijavljenim kandidatkinjama.
Zato je odlučila da sama krene u potragu za anonimnim devojkama. Srela je Nikicu Marinović, tada još uvek maloletnu učenicu dubrovačke Ekonomske škole. Jedva je uspela da ubedi njene konzervativne roditelje da je puste da učestvuje, a upravo je ona ostavila za sobom sve druge jugoslovenske lepotice, a onda i najlepše iz celog sveta.
Nikica se posle trijumfa na izboru za Mis sveta preselila u Beograd. Prepričavalo se kako je odbila slavnog filmskog producenta Dina de Laurentisa, koji joj je nudio ispunjenje holivudskog sna. Nije želela da se oproba u glumačkoj profesiji, jer je smatrala da nema talenta za to, te mu je upravo tako i objasnila zašto odbija ponudu.
Sad druge strane, ne postoji naslovnica koju nije krasilo njeno prelepo lice. Godinama je čitateljkama delila savete o modi i lepoti. A svojom posebnom harizmom i energijom, ali i skromnošću, uspevala je da zavede svakog koga bi srela.
Beogradski književnik i reditelj Vuk Vučo bio je njena prva velika ljubav. Sa njim je dobila i sina Đorđa, ali je ovaj bar odlučio da se razvede posle pet godina braka. Čim je opet postala slobodna, nije mogla da se odbrani od udvarača.
Po drugi put, Nikica je sudbonosno “da” izrekla čuvenom reditelju Zdravku Šotri, a iz njihove ljubavi se rodio sina Marko. Ali i taj brak je doživeo krah 1980. godine.
Nikica se potom poptuno posvetila vođenju butika u Knez Mihailovoj u kojem bi neretko bivala gužva, jer su mnogi dolazili samo kako bi je možda videli.
Odjednom joj se gubi svaki trag, posebna lepotica je na pragu sedme decenije prekinula kontakt i sa bliskim prijateljima, vodila je život daleko od očiju javnosti. Glasine da se bori sa depresiojom i da posećuje psihijatrijske ustanove su bile sve jače.
Iako to niko nije mogao ni da pretpostavi, kao bomba odjeknula je strašna vest 11. novembra 2008. godine, a Nikica se ponovo se našla na naslovnicama - iz najstrašnijeg mogućeg razloga.
Popila je smrtonosnu dozu tableta za spavanje ne ostavivši za sobom oproštajno pismo ni poruku iz koje bi se moglo zaključiti zašto je izvršila samoubistvo u 61. godini. Cela Jugoslavija je patila ta njenim tragičnim odlaskom, a Nikicina lepota nikad nije pala u zaborav.
