Danas, u vreme kada su informacije dostupne na svakom koraku i kada nas samo klik deli od mnogih znanja i novih svetova ipak neki velikani naše istorije i zanimljivi događaji za koje bi mnogi trebalo da znaju - ostaju skriveni.
Malo ko je čuo za čuvenu Delfu Ivanić, a bila je žena za koju bi svaki Srbin, a posebno svaka Srpkinja trebalo da čuje i da zna o njenim podvizima i životu.
Delfa Ivanić je bila iz veoma ugledne srpske porodice. Majka joj je se zvala Cvija i nosila devojačko prezime Vuksanović. Bila je iz čuvene hercegovačke porodice iz Stoca, a otac don Ivan Musić bio je hercegovački vojvoda, glavar katolika iz Popova Polja i jedan od glavnih vođa ustanka u Hercegovini.
Rođena je 6.marta 1881. godine u Podgorici. Bila je slikarka, dobrotvorka, a zajedno sa Nadeždom Petrović je ideajni tvorac Kola srpskih sestara.
Nakon ustanka živeli su u Cetinju i u Podgorici, da bi se 1881. godine doselili u Beograd, jer je porodica imala neke nesporazume sa knjazom Nikolom. Njena porodica je, doselivši se u Srbiju, veoma brzo stekla prijatelje i ogroman krug prijatelja, ali nažalost ubrzo, tačnije 1886. godine joj umire majka od tuberkuloze, a onda i otac 1888. godine.
Kao veoma mala ostaje bez oba roditelja, ali je to nije sprečilo da ispiše istoriju Srbije i na najbolji mogući način pokaže svom rodu kako se vredi boriti za ideju slobode, pravde i svoj narod. Kao siroče usvojio ju je Mihajlo Bogićević, predsednik tadašnje Beogradske opštine. Delfa završava tadašnju Osnovnu školu, pa Višu žensku školu, upisuje studije hemije u Ženevi, ali njih nije završila zbog smrti svog poočima, odnosno usvojitelja.
Burne godine rata, bile su još burnije za nju. Godine 1912. osniva Četvrtu rezervnu bolnicu, zajedno sa Ledi Pedžet u Beogradu, a kasnije i u Draču 1913. godine. Humanitarne službe su je vodile put Trsta, Rijeke, Soluna i Francuske.
Delfa Ivanić bila je prva Srpkinja i prva žena sa prostora Kraljevine Jugoslavije koja je dobila Medalju za milosrđe "Florens Najtingejl", koju je dobila 1920.godine, a koju je ustanovio Međunarodni Crveni krst čije je sedište u Ženevi.
Tokom svog života kasnije bila je proganjana od komunističkih vlasti i Josipa Broza Tita, oduzeta joj je imovina, hapšena je zbog političkih neslaganja sa tadašnjim režimom, koji nije imao milosti prema ovoj ženi, velikanu srpske istorije.
Ono što je najupečatljivije je njeno pismo i priča o tome kako je molila komunističke vlasti da ne streljaju Dražu Mihailovića, nego da mu poštede život u zamenu za njenu glavu i smrt. Takođe, u pismu se navodi i da ne želi razdor srpskog naroda, već želi da se srpski narod ujedini i ne deli više. Ali, neko to nije hteo. To pismo prenosimo u celosti.
Prezidijumu narodne skupštine FNRJ-Beograd
"Obraćam se cenjenom Prezidijumu FNRJ, usrdnom molbom i molim ga za pomilovanje bivšeg đenerala Draže Mihailovića.
Ja se obraćam lično, u svoje ime, ali sam uverena da za mnom i sada, kao i u toku prošlih 47 godina moga nacionalnog rada, stoje mnoge stotitne hiljada srpskih žena. Ja molim Prezidijum, da se u ovom teškom momentu pokaže i blagorodnim i dalekovidnim i da spasavanjem glave jednog protivnika, koji je, besumnje mnogo puta i pogrešio, možda, vrlo često i preko svoje volje, želja i namera, učini da se u srpskom narodu pokaže jedno bolje i plemenitije osećanje od onoga, kazniti krivca, stradalnika i pobeđenog i onda, kada smo mi pobednici.
Veći je pobednik, svakako, onaj ko zna da prašta baš onda kad je u snazi i moći, no onaj koji određeuje kaznu i pušta, da se ona izvrši, bez obzira na to, da li je kažnjenik kriv ili nevin. Blagodarstvo i dobrota su zakoni koje nam je darivao Bog i oni su, nesumnjivo, nepogrešni. Blagorodstvo i dobrota to je svakako iznad svih prava i pisanih ljudskih zakona. A sve drugo, zakoni, paragrafi i tome slično, ljudska su rabota i oni mogu biti i pogrešni, mnogo puta i onda, kada se veruje da se kroz njih i preko njih služi opštem dobru.
Ja molim Prezidijum, da ovu moju skromnu i usrednu molbu uvaži, i da tim, svojim plemenitim postupkom umiri mnoge čestite srpske duše. Verujući da bi ovo bio jedan ne samo više no blagodaran postupak od strane Prezidijuma, poklanjanje glave jednom velikom protivniku, onda kada je on potpuno pobeđen i savladan, već da bi to neobično mirotvorno delovalo na srpski narod, ja nudim dragovoljno svoju glavu iako znam da ona više mnogo ne vredi, nudim nju i molim da budem streljana ja, umesto osuđenog Draže Mihailovića.
Unapred duboko blagodarna Prezidijumu,
U Beogradu 15. jula 1946. Delfa Iv. Ivanić, kći vojvode Ivana Musića, osnivač Kola srpskih sestara i negdašnja njegova predsednica. Dušanova ulica 11a, Beograd."
Nakon ovog pisma je uhapšena. Posle smrti generala Draže Mihailovića i svog stanja koje je kasnije nastupilo se povukla iz javnog života i živela skromno. Umrla je 14. avgusta 1972. godine, a sahranjena je na Novom groblju. Nakon smrti Delfe Ivanić, Mejbl Grujić napisala je Delfinu biografiju. Ostaje nada da će je se Srbi sećati po humanosti, dobroti, znalju, lepoti i ljubavi prema svojoj zemlji.
A s obzirom da je retko ko čuo za Delfu, humanost joj se nije na najbolji način vratila. Srbija ju je zaboravila.
