Pismo francuskog pesnika Šarla Bodlera njegovoj ljubavnici, u kojem je najavio svoju nameru za samoubistvom i koje je nedavno prodato na aukciji za iznenađujuće visoku cenu od 267.400 dolara (234.000 evra), otvara prozor u duboki duševni svet ovog kontroverznog umetnika. Bodler, poznat kao "pesnik velegrada", ostavio je neizbrisiv trag u svetu književnosti i umetnosti svojim nekonvencionalnim stavovima, težnjom ka izuzetnosti i suptilnom introspekcijom.
Šarl Bodler, čiji je život obeležen urbanim okruženjem, bio je tipičan predstavnik onoga što mnogi nazivaju "gradskom njuškom". Bio je zavisnik od gradskih poroka, poput alkohola i droge, i svojim ponašanjem i stavovima iskazivao duboki prezir prema građanima oko sebe. Za njega, grad je bio ne samo mesto boravka, već i inspiracija za njegovu poeziju.
Centralna tačka Bodlerovog sistema vrednosti bila je njegova devijacija od konvencionalnih normi i vrline. On je smatrao da su vrline potpuno neprirodne i da je sve što je prirodno trebalo biti odbačeno, jer, prema njegovom mišljenju, to čoveku oduzima njegovu jedinstvenost. Bodler je bio opčinjen idejom o posebnosti, i ta posebnost je bila ono čime se njegova sujeta tokom celog života hranila. Njegova potreba da se izdvoji iz mase i prevaziđe banalnost ljudskog života bila je izuzetno snažna, i to ne iz prazne poze, već iz duboke želje da pronađe nešto neobično i izuzetno u samom sebi.
Banalnost svakodnevnog života bila je nešto što je Bodlera duboko pogađalo i izazivalo osećaj "splina". Spleen je termin koji je koristio za opisivanje elitnog doživljaja teskobe od životarenja koje je svojstveno velikim umetnicima i intelektualcima. Da bi se nosio s ovim osećajem, Bodler je tražio utehu u umetnosti i porocima. Smatrao je da se umetnost i poroci mogu koristiti kao lekovi za ovu duševnu teskobu ili bar kao pokušaj lečenja.
Sve ove kompleksne teme i filozofija Šarla Bodlera duboko su ukorenjene u njegovoj poeziji i prozi.
Oproštajno pismo ljubavnici
Njegovo pismo ljubavnici, u kojem najavljuje svoju nameru za samoubistvom, može se shvatiti kao ekstremni potez.
Šarl Bodler je bio mlad, samo 24 godine, kada je sastavio ovo pismo koje je postalo ne samo njegov lični manifest, već i značajan deo književne istorije. Događalo se to 30. juna 1845. godine, u trenutku kada je Bodler bio duboko zaglibljen u dugovima i ozbiljno sumnjao u svoj književni talenat.
Cilj ovog pisma bila je Žan Duval, tamnoputa glumica koja je bila inspiracija za većinu Bodlerovih pesama. Žan Duval je bila haitijskog i francusko-afričkog porekla, a njen uticaj na Bodlera nije se ogledao samo u njihovoj emotivnoj vezi, već i u umetničkom nadahnuću koje je pružila pesniku. Njihova veza bila je kompleksna i duboka, obeležena strašću i duhovnim dubinama.
U pismu Bodler svojoj ljubavnici izražava duboku očajničku nameru da okonča svoj život. On piše: "kada budeš primila ovo pismo ja ću već biti mrtav. Uradiću to jer ne mogu da živim, jer su mi odlazak na počinak i buđenje nepodnošljivo iscrpljujući." Ove reči odražavaju duboku emocionalnu krizu kroz koju je Bodler prolazio u to vreme.
Bodler je često patio od "spleena", osećaja teskobe i melanholije koji su ga vodili ka pesimizmu i razmišljanju o smrti. Njegova sklonost ka porocima, poput alkohola i droge, dodatno je komplikovala njegovu emocionalnu ravnotežu.
Ovo pismo ne samo da baca svetlo na kompleksnu ličnost Šarla Bodlera, već takođe ilustruje vezu između umetnosti i ličnih stradanja. Bodler je uspeo da pretoči svoju bol u pisanu reč.
Tog dana je pokušao da izvrši samoubistvo, ali je taj pokušaj bio bezuspešan.
Priča o Šarlu Bodleru, njegovom pismu ljubavnici Žan Duval, i njegovom neuspešnom pokušaju samoubistva iz 1845. godine ostavlja dubok i tragičan utisak. Nakon tog dramatičnog trenutka, Bodler je živeo još 22 godine, ali njegov život nije bio ništa manje kontroverzan i težak.
Iako je preživeo taj sudbonosni dan, Bodler nije uspeo da se izbori sa svojim unutarnjim demonima. Tokom tog perioda, iako s prekidima, ostao je u vezi sa Žan Duval, tamnoputom glumicom čije prisustvo je duboko uticalo na njegovu umetnost i život. Njihova veza nije bila odobravana od strane Bodlerove porodice, a on je Žan nazivao "crnom Venerom" - jednom od svojih inspiracija za svoju senzualnu i kontroverznu poeziju.
Iako su delili strastvenu vezu, Bodler i Žan Duval nisu bili pošteđeni patnji. Njihovi zdravstveni problemi su dodatno komplikovali njihovu sudbinu, oboje su bolovali od sifilisa, ozbiljne bolesti koja je tada bila teško lečiva i često je završavala fatalno.
Pismo koje je napisao ljubavnici Žan Duval, u kojem je najavio svoju nameru za samoubistvom, ostaje duboko emotivno i tragično svedočanstvo njegovih unutarnjih borbi i patnji. Francuska izdavačka kuća "Ozna" (Osenat) pravilno ga opisuje kao "najizvrsnije Bodlerovo pismo u privatnim rukama," podsećajući nas na dubinu njegove umetnosti i njegovu nesrećnu sudbinu.
Šarl Bodler, jedan od najistaknutijih i najprovokativnijih pesnika u istoriji književnosti, ostavio je dubok i kontroverzan trag u svetu umetnosti svojim stvaralaštvom i filozofijom života. Njegovo poznato stihotvorenje koje poziva na stalno opijanje, kako alkoholom, poezijom ili vrlinom, postaje ključ za razumevanje njegovog stava prema svetu i borbi sa sopstvenim demonima.
Bodler o opijanju
Njegove reči "Treba uvek biti pijan..." postaju manifest njegove filozofije. On nam poručuje da je opijanje ključ za beg od teškog bremena vremena i prolaznosti života. Bodler je video vreme kao nešto što nas pritiska i sputava, čineći da se osećamo slomljenima i sklonima da se sagnemo ka zemlji. Da bismo se oslobodili tog tereta, Bodler nas poziva da se opijamo, da tražimo utehu i beg od stvarnosti.
Ovaj beg od stvarnosti može se ostvariti na različite načine, bilo kroz vino, koje predstavlja fizički beg od stvarnosti, kroz poeziju, koja pruža emocionalni beg, ili kroz vrlinu, što može biti moralni beg. Bodler nam ostavlja slobodu da biramo svoj način bega, ali naglašava da je važno da se neprestano opijamo kako bismo izbegli ropstvo vremenu.
Bodler nije bio samo zagovornik poroka ili neumerenog života, kako ga neki moralisti žele predstaviti. Za njega, porok je bio sredstvo bega iz sveta banalnosti koji ga je okruživao i mučio. To je bilo njegovo oružje protiv stvarnosti koju nije mogao da prihvati na uobičajen način.
Takođe, Bodler je koristio porok kao lek za svoju ranjenu dušu i bolnu mladost. Bio je umetnik koji je pronalazio inspiraciju u tami i kontroverznosti, stvarajući poeziju koja je bila duboko lična i provokativna. Njegova umetnost bila je izraz njegovog otpora prema masovnom društvu i "normalnom" načinu života.
Bodler je ostao trajno zapamćen kao pesnik koji je kidao veze sa konvencionalnim normama i stvarao revolucionarnu poeziju koja je uticala na mnoge generacije pesnika. Njegova poruka o opijanju kao putu ka oslobađanju od tereta vremena ostaje aktuelna i inspirativna, čineći ga jednim od najfascinantnijih figura u svetu književnosti.
Majstor umišljenosti i drskosti pisao je i sledeće, mazohistički uživajući u mržnji svetine:
"Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost."
Estetika ružnog
Shvatamo iz svega pomenutog da nije nimalo neočekivano da je baš Šarl Bodler bio taj koji će se prvi jasno založiti za ono što je u sporednim tokovima književnosti postojalo koliko i ona sama: za estetiku ružnog. Nasuprot lepoti i skladu koji u sebi uvek sadrže malo laži i ušuškivanja u laž, ružno je sirovo i živo, beskrupulozno u predstavljanju sveta i golotinje naših duša.
Ružno je deformitet kakav je i sam život, ono što uznemiruje jer pobuđuje u nama nesvesnu težnju da ga ispravimo, dovedemo u red. Isto kao što osećamo i prema životu, našem i svačijem.
Konačno, Bodler je preminuo 1867. godine u 47. godini života, ostavljajući iza sebe tragičan životni put. Njegov kraj bio je obeležen siromaštvom i bolestima. Moždani udar i zloupotreba opijuma ozbiljno su narušili njegovo zdravlje, paralizovali su ga i oštetili jezičke sposobnosti ovog jednog od najvećih pesnika Francuske.
