Prošlo je19 godina otkako se dogodio atentat na Zorana Đinđića. O političkim posledicama i svim mogućim scenarijima koji bi se možda dogodili da je Zoran nekim čudom preživeo priča se i dalje, kao i o Zoranu Đinđiću kao centralnoj figuri promena koje je Srbija čekala. A u centru života njegovog života uvek je bila njegova - Ružica.
Ružica je ovako opisivala njihov odnos:
"Znam da je posle povratka sa doktorata iz Nemačke bio prosto opsesija svih lepih i pametnih žena koje su držale do sebe. Verovatno su doživele pravi privatni smak sveta kad je mene uzeo, jer je stvarno bio idealna prilika spram mnogih. A, eto, takav kakav je bio, odabrao je baš mene – anonimnu i nepoznatu koju niko nikad nije ni upoznao... Mogla sam biti samo počašćena što je u meni prepoznao nešto izuzetno, izabrao me je za ženu, i predstavio beogradskom kulturnom, intelektualnom i političkom establišmentu, o kome sam ja znala samo iz novina", rekla je Ružica Đinđić 2006. za "Vreme"
Ta anonimna i nepoznata devojka, rođena u Valjevu, koja je diplomirala na Pravnom fakultetu u Beogradu, Zorana je privukla, kako je ona sama ispirčala godinu dana kasnije za hrvatski "Globus" svojim načinom razmišljanja. Dodala je tom prilikom da je to dovoljno govorilo o racionalnoj prirodi njenog supruga.
I postali su njih dvoje nerazdvojan par, dvojac koji nije išao jedan bez drugog. Ma koliko da zvuči kao olako donet zaključak, ali ovo je čista istina: oni koji su ih posmatrali, uvideli su da su bili jedno za drugo.
Venčali su se, a zatim su dobili ćerku Jovanu i sina Luku. Idličnu porodičnu situaciju pratili su brojni izazovi njegovog političkog položaja. Porodica je sigurno mnogo puta trpela, a Ružica kao njen stožer uspela je da sačuva njenu harmoniju. Postali su simbol idealnog para. A onda je osvanuo kobni dan.
"Te srede, 12. marta, trebalo je da se u Vladi sretne sa švedskom ministarkom spoljnih poslova, sada isto tako pokojnom Anom Lind. Tog jutra obukao je svoje najlepše odelo, i bio je zaista lep. Potpuno zaboravivši na gospođu Lind, na vratima sam ga pitala zašto se tako udesio, i da li ima neku konferenciju za štampu. "Ne, ali imam Anu Lind!". Jednostavno me je kopkalo zašto mu je bilo toliko stalo da se tako lepo obuče. Zoranov vozač Sale mi je prvi javio da nešto nije u redu. "Pucali su na njega!". Dobro, računala sam da ga nisu pogodili, ili – ako jesu – da će svakako preživeti. Međutim, Sale me je dotukao: "Neko će doći po vas!" ... Osećala sam da to ovog puta nije isto kao ranije".
Tog 12. marta desio se atentat. Bez Zorana, Ružica je ovako opisivala dane i godine koji su usledili:
"Ostali smo zauvek sami, nas troje, a svi ti velevažni prijatelji su se razbežali, i ubuduće su nam prilazili samo kao nejasne senke, u međuvremenu i sami postajući javne medijske pojave. Uz vest o njegovoj smrti i oni su konačno postali neko i nešto. Što su oni bivali sve važniji i važniji, moja tuga i bol su u istoj meri rasli. A ja sam deci morala da objasnim važnost našeg kraja"
("Vreme" 2006).
Ružica Đinđić već skoro dve decenije živi kao žena iz senke. Od trenutka kada joj je metak oduzeo voljenog čoveka, životnog saputnika i oca njene dece u javnosti se retko pojavljuje.
Diplomirana pravnica, politički aktivista i urednica izdavačke kuće, svoj život od smrti supruga vodi kao požrtvovana majka i žena iz senke.
Naime, 12. mart jedan je od retkih datuma u godini, kada domaća javnost ima prilike da vidi Ružicu, uglavnom uplakanu, kako spušta cveće na grob voljenog čoveka.
