Arbus je rođena kao Diane Nemerov 14. marta 1923. u Njujorku u imućnoj jevrejskoj porodici koja ju je podsticala da postane slikarka.
Međutim, nakon srednje škole odustala je od slikarstva zato što su joj govorili da je odlična u tome, a ona je mislila “da ako sam toliko dobra, nije vredno truda.” U jednom intervjuu kasnije je priznala da joj se “porodično bogatstvo oduvek činilo ponižavajućim. Bilo je to kao da sam princeza u nekom odvratnom filmu čija je radnja smeštena u nekoj transilvanijski opskurnoj srednjeevropskoj zemlji.”
U uzrastu od 14 godina zaljubila se u pet godina starijeg Alana Arbusa, za kojeg se i udala četiri godine kasnije. Prvu ćerku, Dun, dobili su 1945., a drugu, Ejmi, 1954 godine. Prva će kada poraste postati pisac, a mlađa fotografkinja.
Za vreme II svetskog rata, Alan je radio kao vojni fotograf, a nakon rata su zajedno otvorili studio i započeli karijeru komercijalnih fotografa, pri čemu je Alan fotografirao, a Diane radila kao stilistkinja. Ali, nekoliko godina kasnije shvatila je da želi da bude umetnica, dok je Alan želeo da se oproba kao glumac.
Godine 1956. Diane je napustila studio i tri godine kasnije rastala se od Alana. Potražila je mentorstvo fotografkinje Liset Model i počela da radi za časopise poput Esquirea i Harper’s Bazaara. Tokom ’60-ih dobila je dve stipendije Gugenhajm i prebacila se s Nikonove 35-milimetarske na Rolleiflexovu kameru s dva objektiva koja daje oštrije fotografije srednjeg formata po kojima će ostati zapamćena. Godine 1967. imala je prvu veliku izložbu, naslovljenu "New Documents", u MoMA-i.
“Uvek sam zamišljala fotografiju kao nešto nepristojno – to mi je bila jedna od najdražih stvari kod nje, i kada sam se time počela da se bavim, osećala sam se jako perverzno,” priznala je Arbus.
Njena metoda uključivala je uspostavljanje bliske veze sa subjektima, a želela je da uhvati “prostor između onoga što ljudi jesu i onoga što misle da jesu.”
Za Arbus neki kažu da, s jedne strane, pokazuje ili čak slavi ono što ‘normalni’ gledaoci ne primećuju, dok drugi pak kažu kako njeni subjekti privlače pažnju upravo zato što unose nemir u umetničko i društveno polje ‘normalnih’ ljudskih subjekata. Među najpoznatije njene fotografije ubrajaju se Mladić s uvijačima kod kuće na West 20th Street (1966.), Identične bliznakinje (1967.), Mladi patriota sa zastavom (1967.), Goli muškarac kao žena (1968.) i Jevrejski div kod kuće s roditeljima u Bronksu (1970.).
“Puno sam fotografisala nakaze. Bila je to jedna od prvih stvari koje sam fotografisala … Obožavala sam ih … Ne želim reći da su mi najbolji prijatelji, ali prema njima sam osećala mešavinu srama i divljenja … Većina ljudi ide kroz život strahujući da će doživeti nešto traumatično. Nakaze su rođene s traumom. One su već prošle svoj test u životu. One su aristokrati.”
Zanimali su je nepoznati ljudi, uspostavljala je komunikaciju, odlazila u njihove, domove posećivala nudističke kampove, cirkuse, lutala gradom, verujući kako niko ne bi video te stvari da ih ona nije fotografisala.
Međutim, nisu svi odobravali njen rad i metode – smatrali su fotografije uznemirujućima i odbojnima, a njen pristup eksploatatorskim, bez empatije. Susan Sontag je u tekstu "America, Seen Through Photographs", te portrete nazvala anti-humanističkim.
“Arbus pokazuje ljude koji su patetični, bedni, kao i odbojni, ali slike ne bude osećaj saosećanja … njen rakurs temelji se na distanci, na privilegiji.”
Fotografkinja se, smatra Sontag, ponaša poput neke vrste ‘superturista’ koji samo posećuje svet čudnoga i ne pokušava ga smesti u kontekst.
Možda najgrublji bio je pisac Normal Mailer, koji je izjavio da je “dati kameru Diane Arbus isto što i dati ručnu granatu detetu”; međutim, neki kažu da je Mailer to rekao zato što je bio nezadovoljan time kako ga je Arbus prikazala na fotografiji – zavaljenog u fotelju, raskrečenih nogu.
Za poslednju seriju koju je napravila (postuhumno naslovljenu Untitled), Arbus je dobila dopuštenje da fotografiše u instituciji za mentalno retardirane u Nju Džerziju.
Međutim, Dianine depresivne epizode i promene raspoloženja postajale su sve učestalije.
“Stalno idem gore i dole,” zapisala je. “Energija, neka posebna vrsta energije jednostavno izlazu iz mene i nemam samopouzdanja čak ni da pređem ulicu.”
U julu 1971. godine, u dobi od 48 godina, progutala je gomilu barbiturata, legla u kadu i prerezala vene.
Godinu dana nakon samoubistva, Arbus je postala prva fotografkinja čiji su radovi izloženi na Venecijanskom bijenalu, a iste godine održana je i velika retrospektivna izložba u MoMA-i koja je kasnije obišla celu Ameriku i Kanadu.
Njena mlađa ćerka Dun i prijatelj Marvin Israel uredili su knjigu Diane Arbus: an Aperture Monograph koja se danas smatra jednom od najvažnijih foto-knjiga u istoriji.
Možete pogledati i dokumentarac o njenom životu i delu u nastavku:
