Ibrahim paša bio je ličnost koja je obeležila vladavinu Osmanskog castva u vreme Sulejmana Veličanstvenog. Takođe je poznato da je bio njegova desna ruka, kao i da je oženio njegovu sestru, sultaniju Hatidže.
Poreklom je iz jednog od najlepših mesta u kopnenom delu Grčke, šarena Parga, zbog toga su ga zvali Pargalija. Bio je sin siromašnog ribara, a onda je dankom u krvi došao u osmanslijsku državu. Kao dečak izložen je na pijaci robova u Manisi, gde ga je kupila neka bogata udovica.
Jednog dana Osmanlije su krenule u pohod na Pargu. Odneli su sve: ulovljenu ribu, novac, najlepše žene. Majke su krile svoje dečake, da ih Turci ne bi oteli, ali bezuspešno. Skoro svako zdravo muško dete tog dana uzeto je iz Parge, a među njima i četvorogodišnji Ibrahim- paša. Ovaj pohod, koji je navodno predvodio bosanski Iskrendir - paša, ostavio je duboke ožiljke na meštane i celokupnu istoriju mesta.
Stekao je najbolje obrazovanje, učivši filozofiju, matematiku i astronomiju, kao i nekoliko tada važnih jezika: grčki, turski, persijski, italijanski, pa i srpski.
Zatim jednom prilikom upoznaje sultana Sulejmana Veličanstvenog. Taj susret dogodio se, po predanjima, tokom svečanosti na imanju Iskender-paše u Jedrenu. Ibrahim je bio prkosan, ali veoma nadaren govornik, pa je njegov nastup odmah osvojio je sultana. Ipak, njegov uspon počinje 1523. ženidbom sa unukom Iskendir- paše, Muhsine Hatun. Tim potezom postaje neodvojiv deo osmanlijske elite, čime mu se otvara put ka vojsci.
Iste godine Ibrahim-paša, taj sin prostog ribara i bivši rob, postaje veliki vezir i beglerbeg Rumelije, a nakon što je egipatski upravnik Ahmed-paša Hain digao bunu i proglasio nezavisnost od Otomanske imperije, pa bio poražen i pogubljen, sultan Sulejman Veličanstveni šalje Ibrahima u Egipat da reformiše tamošnju provincijsku vojnu i civilnu upravu.
NE PROPUSTITE
Veze s carskom porodicom Ibrahim će učvrstiti venčanjem sa Sulejmanovom sestrom, lepom i obrazovanom sultanijom Hatidžom. Posebno blizak odnos uspostavio je sa Sulejmanovim sinom, princem Mustafom, kojeg je podučavao ratničkim veštinama i državničkim poslovima. Ironija sudbine dovest će do toga da obojica tragično skončaju, po naređenju čoveka koji je bio gospodar njihovih života i smrti.
Nije moguće tačno utvrditi u kojoj je meri sultanija Hurem, đavolski lukava žena koja se uzdigla od robinje do sultanove druge supruge, imala udela u smaknuću Ibrahim-paše, ali se zna da je njihov odnos od početka bio obeležen netrpeljivošću. Oboje su se borili za sultanovu naklonost, oboje su želeli da njihova reč bude zadnja i da njihovi ljudi budu postavljeni na visoke položaje. Hurem je, kao voljena sultanova žena, svakako bila u boljem položaju. Svim silama se trudila da ocrni Ibrahima: plašilo ju je njegovo protežiranje Mustafe, sina sultanove prve žene Mahidevran, koji je bio konkurent njenim sinovima za nasleđivanje prestola.
Ipak, Ibrahim je delom bio kovač vlastite nesreće. Nakon pohoda na Austriju 1532. godine, okončanog zauzimanjem tvrđave Kiseg, izaslanici Karla V. i Ferdinanda I. Habsburškog došli su u Istanbul kako bi pregovarali o miru. Ibrahim-paša ih je primio u punom sjaju, ističući svoj značaj u vođenju državnih poslova. Hroničari su zabeležili sledeće njegove reči:
"Što ja učinim, dobro je učinjeno. Običnog konjušara mogu postaviti za pašu, mogu po miloj volji deliti zemlje i kraljevstva, a mir i rat su u mojoj ruci".
NE PROPUSTITE
Poljuljani odnosi
Do Sulejmanovih ušiju doprle su priče o nadmenosti njegova velikog vezira, ali mu je još duboko verovao.
Stvari su se promenile tekom rata sa Safavidima 1533. godine. Premda je misija završila uspešno, zauzimanjem Bagdada, vojnim se logorom proširila priča da Ibrahim kuje zaveru protiv sultana. Kad je ovaj čuo da mu najbolji prijatelj radi o glavi (a da li je zaista bilo tako, ostaje zagonetka), sudbina Ibrahim-paše bila je zapečaćena. Sulejman je, teška srca, naredio njegovo ubistvo.
Ipak, prijateljska veza još je bila snažna. Sultan je nekoliko večeri proveo u društvu nekadašnjeg štićenika, ostavljajući mu mogućnost da pobegne. Premda Ibrahimova pisma pokazuju da je bio svestan sudbine koja ga čeka, nije se spasio. Ubijen je15. marta 1536. godine, kad je došao na večeru sa sultanom. Zadavljen je svilenim gajtanom, što je bio običaj kod pogubljenja visokih službenika. Tako je Makbul ("Miljenik") postao "Maktul" ("Pogubljenik").
