Novosađanka je primila u kuću devojku koja se predstavila kao Ruskinja: Posle 3 godine pojavljuju se njeni roditelji i nazvali je "Jovanka"

Šezdesetdvogodišnja Milena iz Novog Sada, penzionisana nastavnica, koja je u svojoj porodičnoj kući na Telepu godinama živela sama.

A onda je, jednog hladnog februarskog popodneva, na njena vrata zakucala devojka koja će naredne tri godine biti deo njenog života.

Nepoznata devojka sa jednim koferom pojavila se pred njenom kapijom

Milena se dobro sećala tog dana. Padala je sitna kiša, ona uporna novosadska, koja ne izgleda naročito ozbiljno, ali se čoveku uvuče pod kaput i ostane u kostima. Vraćala se iz prodavnice kada je ispred susedne kuće primetila mladu ženu kako sedi na koferu i nešto nervozno pretražuje po telefonu.

Bila je visoka, izrazito mršava, svetlosmeđe kose skupljene u neurednu punđu. Na sebi je imala tanak kaput, nedovoljno topao za februarsko vreme, a pored nogu stajala joj je platnena torba iz koje je virila knjiga.

Milena bi verovatno prošla pored nje da nije primetila kako devojka briše suze rukavom.

„Pitala sam je da li joj treba pomoć. Podigla je glavu i na nekakvom neobičnom srpskom rekla da čeka čoveka koji treba da joj izda sobu, ali da joj se više ne javlja. Objasnila mi je da je došla iz Rusije, da se zove Anastasija i da u Srbiji nema nikoga. Rekla je da joj je ostalo vrlo malo novca i da ne zna gde će prespavati. Nisam tada mogla ni da zamislim koliko će mi se život promeniti zbog tih nekoliko rečenica“, prisećala se Milena.

Mileni je bilo neobično što neke srpske izraze izgovara sasvim pravilno, dok kod drugih pravi greške koje su joj delovale gotovo detinjasto. Međutim, nije tome pridavala veliki značaj. Pretpostavila je da je srpski učila preko interneta ili od poznanika.

Pozvala ju je da se skloni od kiše i popije čaj.

Anastasija je u početku odbijala, ponavljajući da ne želi da smeta, ali je na kraju prihvatila. Ušla je u kuću pažljivo, gotovo bojažljivo, kao neko ko nije siguran sme li da sedne dok mu se to ne dozvoli.

Milena joj je ponudila supu koja je ostala od ručka, nekoliko kriški hleba i čaj od nane. Devojka je jela polako, a kada je završila, upitala je može li da opere sudove.

„To me je nekako posebno dirnulo. Nije tražila ništa, nije se ponašala nametljivo. Delovala je kao dete koje je prerano moralo da nauči da se samo snalazi. Kada sam je pitala gde joj je porodica, spustila je pogled i rekla da roditelje nema, a da sa daljim rođacima odavno nije u kontaktu. Nisam želela da je ispitujem. Pomislila sam da je možda prošla kroz nešto strašno.“

Te večeri Milena joj je ponudila da prespava u nekadašnjoj sobi svog sina.

Mislila je da će ostati jednu noć.

Ostala je tri godine.

„Rekla mi je da će ostati samo dok ne pronađe posao, a ja sam joj ponudila da ne plaća ništa“

Narednog jutra Anastasija je ustala pre domaćice, skuvala kafu i očistila kuhinju. Kada je Milena sišla sa sprata, zatekla ju je kako stoji kraj prozora i gleda u dvorište.

Devojka je ponovila da joj je neprijatno što je ostala i obećala da će tokom dana pokušati da pronađe smeštaj. Milena ju je, međutim, zamolila da ne žuri.

„Pitala sam je koliko ima godina. Rekla je dvadeset četiri. Moj Marko je tada imao trideset osam, ali mi je ona delovala toliko mlado i izgubljeno da sam je posmatrala gotovo kao dete. Rekla sam joj da imam praznu sobu, da mi novac od kirije nije potreban i da može da ostane dok se ne snađe. Nikada nisam bila naročito bogata, ali kuću smo Dragan i ja davno otplatili, a penzija mi je bila dovoljna za skroman život.“

Anastasija je zaplakala.

Milena je kasnije govorila da joj je upravo taj plač ostao najdublje urezan u pamćenje. Nije to bio glasan, dramatičan plač, već nešto mnogo potresnije: devojka je sedela za kuhinjskim stolom, prekrivala lice rukama i neprestano ponavljala da ne zna kako da joj zahvali.

Prvih nekoliko nedelja bile su obazrive jedna prema drugoj. Milena nije ulazila u njenu sobu bez kucanja, nije je ispitivala o prošlosti i trudila se da joj ostavi dovoljno prostora da se oseća slobodno.

Anastasija je, zauzvrat, pomagala u kući, odlazila u nabavku i često pripremala večeru. Posebno je volela da mesi testo, a Mileni je jednom rekla da ju je tome naučila baka u Rusiji.

Vremenom je počela da radi povremene poslove preko interneta. Tvrdila je da prevodi kraće tekstove sa ruskog na engleski i da pomaže jednoj maloj firmi u administraciji. Milena nije tražila detalje. Bilo joj je dovoljno što devojka ima neki prihod i što polako počinje da se osamostaljuje.

Međutim, kako su meseci prolazili, Anastasija nije pokazivala naročitu želju da ode.

A ni Milena nije želela da je isprati.

Od nepoznate podstanarke postala je član porodice

Prvi zajednički Uskrs bio je trenutak kada je Milena shvatila koliko joj je devojka prirasla srcu.

Anastasija je insistirala da zajedno farbaju jaja. Znala je običaje, čak i neke koje Milena nije očekivala da će poznavati. Objašnjavala je da su pravoslavni praznici važni i u Rusiji, a Milena je sa zadovoljstvom prihvatala njena objašnjenja.

Za Božić su zajedno mesile česnicu. Za Milenin rođendan Anastasija joj je poklonila ručno izrađen ram sa fotografijom nje i pokojnog supruga, koju je pronašla u starom albumu.

Bio je to jedan od retkih trenutaka kada je Milena zaplakala pred njom.

„Zagrlila me je i rekla da sam najbolja osoba koju je upoznala. Ja sam joj odgovorila da nije potrebno da mi zahvaljuje za svaku sitnicu. Sećam se da sam joj tada rekla: 'Anastasija, ovo je sada i tvoja kuća.' Ona se samo nasmešila, ali danas, kada razmišljam o tome, čini mi se da je u tom osmehu bilo nečeg tužnog.“

Komšinice su se brzo navikle na mladu devojku koja živi kod Milene. Neke su je hvalile, govoreći da je vredna, pristojna i lepo vaspitana, dok su druge upozoravale domaćicu da nije pametno primati nepoznate ljude u kuću.

Milena se ljutila na takve komentare.

Smatrala je da ljudi previše sumnjaju jedni u druge i da je upravo zbog takvog nepoverenja sve manje spremnosti da se nekome pomogne.

Kada bi je prijateljice pitale zašto devojka ne iznajmi stan ako već radi, odgovarala je da joj je drago što ima društvo.

„Govorila sam da smo nas dve pronašle jedna drugu u trenutku kada nam je obema bilo potrebno malo ljudske topline. Nisam imala osećaj da je izdržavam. Naprotiv, činilo mi se da je kuća ponovo oživela.“

Ipak, postojale su sitnice koje su joj povremeno budile radoznalost.

Anastasija gotovo nikada nije razgovarala telefonom pred njom. Kada bi joj zazvonio mobilni, odlazila je u dvorište ili se zatvarala u sobu. Nije imala fotografije roditelja, braće ili sestara, a o detinjstvu je govorila neodređeno.

Kada bi Milena pomenula Moskvu, Sankt Peterburg ili druge ruske gradove, devojka je odgovarala kratko, često preusmeravajući razgovor na nešto drugo.

Jednom ju je Milena upitala iz kog je tačno mesta u Rusiji.

„Iz okoline malog grada u blizini San Petersburga“, odgovorila je.

Nekoliko meseci kasnije, tokom razgovora o zimama, pomenula je da je odrasla blizu Kazanja.

Milena je primetila neslaganje, ali nije želela da je dovodi u neprijatnu situaciju. Pretpostavila je da se porodica selila.

Nije znala da je to bila samo jedna od mnogih pukotina u priči koju je slušala.

Prva ozbiljna sumnja pojavila se zbog jedne stare pesme

Druge godine zajedničkog života dogodilo se nešto što je Milena kasnije smatrala prvim pravim upozorenjem.

Jedne nedelje spremala je ručak i na radiju je počela stara narodna pesma koju je njen suprug obožavao. Anastasija je stajala kraj sudopere i prala povrće, a onda je sasvim spontano zapevala.

Znala je svaku reč.

Ne samo refren, već i strofe koje Milena godinama nije čula.

„Pogledala sam je i nasmejala se. Pitala sam je otkud jednoj Ruskinji tako dobro poznavanje naših starih pesama. Ona je na trenutak zastala, a onda rekla da joj je deda bio Srbin i da je od njega naučila mnogo toga. To mi je bilo zanimljivo, jer ranije nikada nije pomenula srpsko poreklo.“

Milena ju je zamolila da joj ispriča nešto o dedi.

Devojka je odgovorila da ga se jedva seća.

Razgovor se tu završio.

Nekoliko nedelja kasnije Milena je pronašla stari školski atlas i pokazivala joj mesta koja je želela da poseti. Kada je otvorila kartu Rusije i pitala gde se nalazi njeno rodno mesto, Anastasija je rekla da je boli glava i otišla u sobu.

Ni tada Milena nije posumnjala da je devojka izmislila svoj identitet.

Mnogo više ju je zabrinulo to što je Anastasija poslednjih meseci postajala povučena. Ponekad bi satima sedela u dvorištu, zagledana u jednu tačku, a kada bi je Milena pitala šta joj je, odgovarala je da je samo umorna.

Jedne večeri pronašla ju je kako plače nad telefonom.

„Pitala sam je da li se nešto dogodilo. Rekla je da joj nedostaje baka. Nisam razumela kako joj nedostaje baka kada mi je ranije pričala da je odavno umrla, ali nisam želela da joj dodatno otežavam. Pomislila sam da je možda videla neku staru fotografiju.“

Kasnije će saznati da je te večeri Anastasija dobila poruku od mlađeg brata.

Brata za kojeg Milena nije ni znala da postoji.

Treće godine počela je da dobija pisma koja je skrivala

U proleće treće godine zajedničkog života Milena je nekoliko puta primetila da Anastasija preuzima poštu pre nje.

Jednog jutra poštar je doneo kovertu bez povratne adrese. Na njoj je bilo napisano samo ime „J. M.“ i Milenina kućna adresa.

Pošto niko sa tim inicijalima nije živeo u kući, Milena je ostavila pismo na komodi u hodniku, nameravajući da pita devojku zna li kome pripada.

Kada se vratila iz prodavnice, koverte više nije bilo.

Anastasija je tvrdila da ništa nije videla.

Milena nije insistirala, ali joj je događaj ostao u sećanju.

Nekoliko dana kasnije, dok je tražila stolnjak u ormaru koji su zajednički koristile, ugledala je kovertu istog izgleda, pocepanu na nekoliko delova. Nije je otvorila niti pokušala da sastavi, ali je na jednom komadiću jasno videla napisano ime.

Jovanka.

„Pomislila sam da je to neka njena poznanica. Nisam imala razloga da povezujem to ime sa Anastasijom. Sada mi je neverovatno koliko sam stvari gledala, a zapravo ih nisam videla.“

Ubrzo je primetila još jednu promenu.

Devojka je počela da zaključava svoju sobu čak i kada bi odlazila samo do prodavnice. Ranije to nikada nije radila.

Milena se zbog toga osećala povređeno, mada nije želela da prizna ni sebi.

Nije je zanimalo šta Anastasija čuva u sobi. Bolelo ju je što je među njima, posle toliko vremena, odjednom nastala neka nevidljiva granica.

Ipak, svakodnevica je nastavila da teče. Zajedno su pripremale zimnicu, planirale krečenje dnevne sobe i razgovarale o tome da narednog leta odu na nekoliko dana na Frušku goru.

Milena je verovala da će Anastasija ostati uz nju još dugo.

Sve do jednog novembarskog jutra.

„Dobar dan, tražimo našu ćerku Jovanku“

Bilo je nešto posle devet sati kada je zazvonilo na kapiji.

Milena je upravo završavala doručak. Anastasija je još spavala, pošto je prethodne noći, kako je rekla, dugo radila za računarom.

Kada je otvorila vrata, ugledala je stariji bračni par.

Muškarac je imao oko šezdeset godina, prosedu kosu i tamnu jaknu, dok je žena pored njega bila nešto mlađa, vidno uznemirena. U rukama je držala malu kožnu tašnu koju je toliko snažno stezala da su joj prsti pobeleli.

„Dobar dan, izvinite što ovako dolazimo. Da li ovde živi jedna mlada devojka?“, upitao je muškarac.

Milena je oprezno odgovorila da živi.

Žena je odmah napravila korak napred.

„Molim vas, samo nam recite da li je Jovanka dobro.“

Milena se zbunila.

„Kakva Jovanka? Ovde nema nikakve Jovanke.“

Muškarac je iz džepa izvadio fotografiju.

Na njoj je bila Anastasija.

Ali ne ona Anastasija koju je Milena poznavala. Devojka na fotografiji imala je nešto dužu kosu, bila je nasmejana i stajala između dvoje ljudi koji su sada čekali pred kapijom.

„To je naša ćerka“, rekao je muškarac. „Zove se Jovanka. Jovanka Marković. Tražimo je skoro četiri godine.“

Milena je osetila kako joj srce ubrzano lupa.

Pokušala je da objasni da je došlo do nesporazuma, da devojka sa fotografije zaista živi kod nje, ali da se zove Anastasija, da je Ruskinja i da nema roditelje.

Žena je počela da plače.

„Nije ona Ruskinja, gospođo. Rođena je u Somboru. Mi smo joj otac i majka.“

Milena ih je pustila u dvorište, ali ih nije odmah uvela u kuću. Nije znala kome da veruje, niti šta da misli. Posmatrala je fotografiju i pokušavala da pronađe neko objašnjenje koje bi sve vratilo u razumljive okvire.

U tom trenutku otvorila su se ulazna vrata.

Anastasija je izašla na trem u kućnom ogrtaču.

Kada je ugledala ljude pred kapijom, potpuno je prebledela.

Žena je ispustila tašnu.

„Joco, sine moj!“

Devojka se uhvatila za dovratak.

A zatim izgovorila rečenicu zbog koje je Milena shvatila da više ništa neće biti isto.

„Mama, rekla sam vam da me ne tražite.“

Istina o Anastasiji bila je mnogo složenija nego što je Milena mogla da pretpostavi

Narednih nekoliko sati Milena je provela za kuhinjskim stolom, slušajući razgovor koji joj je delovao kao priča o nekoj potpuno nepoznatoj osobi.

Devojka koju je tri godine zvala Anastasija zapravo je bila Jovanka Marković, rođena u Somboru, odrasla u porodici sa roditeljima i mlađim bratom.

Nije bila siroče.

Nije došla iz Rusije.

Nije izgubila porodicu.

Čak ni njene godine nisu bile tačne. Kada je stigla u Mileninu kuću, imala je dvadeset sedam, a ne dvadeset četiri godine.

Roditelji su ispričali da je Jovanka bila odlična učenica, da je završila fakultet i da je neko vreme radila u porodičnoj firmi. Međutim, odnosi u kući godinama su bili napeti.

Otac Radomir bio je strog čovek, naviknut da donosi odluke umesto drugih. Majka Vera uglavnom je pokušavala da izbegne sukobe, dok je Jovanka sve teže podnosila osećaj da nema pravo da sama odlučuje o svom životu.

Prelomni trenutak dogodio se kada je odbila da nastavi da radi u porodičnom poslu i saopštila da želi da se preseli u drugi grad.

Usledila je velika svađa.

„Rekao sam joj stvari koje otac nikada ne bi smeo da kaže detetu“, priznao je Radomir, gledajući u sto. „Rekao sam joj da, ako ode, više ne mora da se vraća. Mislio sam da će se naljutiti, prespavati kod drugarice i sutradan doći kući. Nisam verovao da će stvarno nestati.“

Jovanka je te večeri spakovala stvari i otišla.

Narednih meseci povremeno je slala kratke poruke bratu, potvrđujući da je živa i da ne želi kontakt. Roditelji su pokušavali da je pronađu, ali je ona menjala brojeve telefona i odbijala susrete.

Milena je slušala i osećala kako joj se u grudima mešaju sažaljenje, bes i razočaranje.

Razumela je da mlada žena može poželeti da pobegne od porodice.

Nije razumela zašto je zbog toga morala da izmisli drugu zemlju, drugo ime i mrtve roditelje.

„Pitala sam je zašto mi jednostavno nije rekla da se posvađala sa svojima. Mogla je da kaže da ne želi da priča o porodici. Mogla je da mi kaže da joj je potreban mir. Pomogla bih joj svakako. Ali ona me je tri godine gledala u oči i pričala o ljudima koji ne postoje.“

Jovanka je ćutala.

A onda je priznala nešto što je Milenu pogodilo više od svih prethodnih laži.

„Nisam želela da budem Jovanka, jer sam mislila da takvu mene niko neće voleti“

Jovanka je ispričala da je, nakon odlaska iz Sombora, neko vreme živela kod poznanice u Beogradu. Zatim je iznajmljivala sobe, menjala poslove i sve više izbegavala kontakte sa ljudima koji su je poznavali iz ranijeg života.

U jednom trenutku počela je da se predstavlja drugim imenom.

Najpre je to bila bezazlena izmišljotina u razgovoru sa nepoznatim ljudima. Kasnije je, kako je govorila, postala način da pobegne od pitanja na koja nije želela da odgovara.

„Kada sam rekla da sam Anastasija, niko me nije pitao zašto ne razgovaram sa ocem, zašto sam napustila posao, zašto nemam prijatelje iz detinjstva. Svi su pretpostavljali da sam daleko od kuće i da mi je teško. Nisam morala da objašnjavam ko sam bila.“

Milena ju je upitala zašto je izabrala baš Rusiju.

Jovanka je objasnila da je tokom studija učila ruski jezik, da je volela rusku književnost i da je imala dovoljno znanja da pred ljudima koji ne govore ruski održava takvu priču.

Međutim, njen odgovor na pitanje zašto je ostala u Mileninoj kući bio je mnogo bolniji.

„Zato što si me ti prvi put u životu pustila da budem neko ko nema prošlost“, rekla je. „Nisi očekivala da budem uspešna, da nastavim porodični posao, da se udam, da nekome nešto dokazujem. Samo si me pitala jesam li gladna.“

Milena je osetila suze u očima, ali nije želela da zaplače.

„A zar misliš da bih te manje volela da si mi rekla da se zoveš Jovanka?“

Devojka nije odgovorila.

Tada se umešala njena majka.

Vera je iz tašne izvadila nekoliko presavijenih papira i stavila ih na sto.

Bila su to pisma koja je Jovanka slala mlađem bratu, ali nikada nije dozvoljavala da ih pokaže roditeljima.

U jednom od njih napisala je:

„Živim kod žene koja me ne poznaje, a ipak mi veruje više nego što ste vi ikada verovali. Ponekad me je sramota kada me pogleda, jer znam da sam joj slagala čak i kako se zovem. Ali prvi put imam osećaj da ne moram svakog jutra da se budim kao neko ko je razočarao svoju porodicu.“

Milena je pročitala pismo dva puta.

Tek tada je shvatila da se devojka nije samo skrivala od roditelja.

Skrivala se i od sebe.

A onda je majka izgovorila nešto što je promenilo tok razgovora

Dok su sedeli u kuhinji, Vera je iznenada upitala Milenu da li je Jovanka ikada govorila o svojoj starijoj sestri.

Milena je odmahnula glavom.

Nije znala da sestra postoji.

Jovanka je naglo ustala.

„Mama, nemoj.“

Ali Vera je nastavila.

Pre mnogo godina porodica Marković izgubila je stariju ćerku Mariju, koja je poginula u saobraćajnoj nesreći sa dvadeset dve godine.

Jovanka je tada imala sedamnaest.

Marija je, prema majčinim rečima, bila ponos porodice. Odlična studentkinja, odgovorna, vredna i poslušna, devojka za koju su svi govorili da je čeka velika budućnost.

Posle njene smrti roditelji su, ne shvatajući koliko time povređuju mlađu ćerku, neprestano govorili o tome šta bi Marija uradila, kako bi Marija postupila i koliko bi Marija bila uspešna.

Jovanka je godinama živela u senci uspomene na sestru.

„Nismo razumeli da je gubimo dok smo tugovali za detetom koje smo već izgubili“, rekla je Vera.

Milena je pogledala Jovanku.

Setila se koliko je devojka bila uznemirena svaki put kada bi je neko pohvalio zbog uspeha. Kako je umela da se povuče čim bi razgovor postao previše ličan. Kako je često govorila da ne voli kada ljudi od nje nešto očekuju.

Odjednom su mnoge stvari dobile drugačiji smisao.

Ipak, to nije izbrisalo činjenicu da ju je tri godine obmanjivala.

Milena je osećala sažaljenje prema devojci, ali i ljutnju zbog poverenja koje je tako olako prihvatila.

„Rekla sam joj da razumem da je patila, ali da bol ne daje čoveku pravo da laže onoga ko mu pomaže. Nisam želela da je ponizim pred roditeljima. Samo sam htela da shvati da se ljubav ne može graditi na nečijem neznanju.“

Posle tri godine zajedničkog života usledio je rastanak

Nakon što su Jovankini roditelji otišli, u kući je zavladala neprijatna tišina. Milena je sedela za kuhinjskim stolom, pokušavajući da shvati kako je moguće da je tri godine živela sa osobom o kojoj zapravo nije znala gotovo ništa.

Devojka koju je prihvatila kao člana porodice, kojoj je pružila krov nad glavom, hranu i bezuslovnu podršku, sve vreme joj je govorila neistinu. Nije je toliko pogodilo to što se Jovanka posvađala sa roditeljima i pobegla od kuće, koliko činjenica da je izmislila čitav identitet kako bi zadobila njeno sažaljenje.

„Da mi je prvog dana rekla da se posvađala sa porodicom i da nema gde da ode, isto bih joj pomogla. Nije morala da izmišlja da je Ruskinja, da su joj roditelji mrtvi i da nema nikoga na svetu. Tri godine sam je gledala kao svoje dete, a ona nije imala dovoljno poverenja u mene da mi kaže čak ni svoje pravo ime“, govorila je razočarana Milena.

Jovanka je pokušavala da objasni svoje postupke, pravdajući se strahom da će izgubiti jedinu osobu koja joj je pružila sigurnost. Međutim, Milena više nije želela da sluša opravdanja.

„Ne znam šta je od svega što si mi ispričala istina. Ne znam ni da li si me ikada iskreno volela ili ti je samo odgovaralo da ovde živiš besplatno. A najgore je što više ne mogu da ti verujem“, rekla joj je.

Jovanka je tada shvatila da njihov odnos više nikada neće biti isti. Bez rasprave je počela da pakuje stvari, a Milena je nije zaustavljala. Nekoliko dana kasnije pronašla je drugi smeštaj i napustila kuću u kojoj je provela tri godine.

Rastanak je bio tih i težak. Jovanka joj se zahvalila za sve što je učinila za nju i zamolila je za oproštaj, ali Milena nije mogla da joj obeća da će joj jednog dana oprostiti.

Kada je za njom zatvorila kapiju, prvi put posle mnogo vremena osetila je koliko je njena kuća prazna. Ipak, znala je da bi zajednički život sa osobom u koju više nema poverenja bio još teži.

Kasnije je priznala da se ne kaje što je pomogla nepoznatoj devojci, ali da ju je to iskustvo naučilo važnoj lekciji.

„Nije mi žao ni jednog tanjira hrane, ni jednog dinara koji sam potrošila na nju. Žao mi je samo što je moju dobrotu pratila tolika laž. Ne znam da li je sve radila iz straha ili koristi, ali znam da sam je iskreno zavolela. I upravo zato me je toliko zabolelo“, zaključila je Milena.

Od tada se njih dve više nisu viđale. Jovanka je nastavila svoj život, a Milena se vratila svakodnevici koju je poznavala pre njenog dolaska.

Ipak, jedna stvar se promenila. Nekada je verovala da je dovoljno otvoriti vrata i srce čoveku u nevolji. Danas smatra da dobrota ne treba da nestane zbog jednog razočaranja, ali da poverenje mora da se zasluži.

Jer, kako je govorila, najviše ne boli kada vas prevari nepoznat čovek, već kada shvatite da je neko koga ste smatrali porodicom sve vreme bio stranac.