Ljubinka Bobić bila je dama autentičnog karaktera, znala je da kaže da je u nju bilo zaljubljeno pola Beograda, čemu svedoče i udvaranja čuvene gospode, a kada bi se popela na scenu, u gledaocima bi budila posebne emocije. Bila je veliki optimista po prirodi, a likom i duhom najviše je ličila na svoju baku Bojanu sa kojom je najviše volela da priča.
"Moja baka Bojana bila je fina žena, mnogo ozbiljno je shvatala moju ličnost. Ostali su me podučavali, a ona mi je pričala priče", govorila je Ljubinka.
Prijatelji i kolege su je opisivali kao jednu sasvim običnu ženu, neposrednu i nasmejanu, uvek sa cigarom u ruci. Na prvi ljudi nikada ne bi pomislili da se radi o primadoni velikog pozorišta.
Ko je zaista bila Ljubinka Bobić?
Rođena je 1897. godine u Kruševcu u siromašnoj porodici kao drugo od petoro dece. Brat Miloljub Bobić, učitelj, jedan je od 1300 kaplara i nosilac Albanske spomenice. Otac Vladislav, obućar, bio je iz Srema (Sremski Golubinci), a majka Jelisaveta iz Struge. Preselili su se na Topčidersko brdo gde je Ljubinka odrasla.
"Bio je rat, onaj prvi, svetski... Izbegli smo u Kragujevac. Moji roditelji, sirotinja božja, te 1915. godine pošalju me u Skoplje. Mene, jedinu od petoro dece upute tamo kao preporučeno pismo kod naših imućnijih rođaka Elzovića, kod kojih sam za hranu radila kao neko slušče. Ali, kako sam odmalena volela da se kinđurim i svašta od šarenila navlačim na svoje mršavo ko kljuse telo, pa kad se pojavim na ulici zasmejavam komšiluk, moji rođaci su brzo uvideli da će slabo da se ovajde od moje pomoći u kući...", ispričala je u jednom intervjuu.
Njen talenat otkrio je Branislav Nušić dok je čežnjivo gledala ka teatru u jeku Velikog rata 1915. godine u Skoplju gde ju je porodica poslala kod rođaka.
Zahvaljujući njemu, počela je da statira u skopskom Narodnom pozorištu. Kada su rođaci to preneli njenim roditeljima ovi su je vratili u Beograd gde nastavlja školovanje u Ženskoj radničkoj školi. Sudbina je po drugi put ukrstila put sa Nušićem od koga traži preporuku za zagrebačko pozorište. Ipak se opredeljuje za Narodno pozorište u Beogradu čija članica postaje 1920. do penzionisanja (dala je ostavku početkom 1936).
Nije igrala samo za vreme Drugog svetskog rata jer je odbila da zasmejava publiku dok je zemlja okupirana. Dobila je glumačke stipendije koje su joj omogućile usavršavanje u Berlinu i Londonu.
Tokom duge karijere tumačila je najrazličitije likove, a nenadmašnom se smatra njena interpretacija Živke u komediji Gospođa ministarka Branislava Nušića.
Mada sama Ljubinka Bobić je smatrala da je tu ulogu još bolje od nje igrala Žanka Stokić. Ljubinka Bobić je dala znatan doprinos srpskoj međuratnoj glumi.
Dobila je Zlatnu arenu 1957. godine za najbolju glavnu žensku ulogu u filmu „Pop Ćira i pop Spira“. Dobitnik je Sedmojulske nagrade SR Srbije, Statuetu Ćuran dobila je 1976. godine za ulogu Živke u predstavi „Gospođa ministarka“.
Poštanska marka sa njenim likom izdata je 2003. Tri godine kasnije ustanovljena je nagrada za glumačka ostvarenja u oblasti komedije Nagrada Ljubinka Bobić.
Volela je boemski život
Kada nije bila na scenu, život je ispunjavala raznovrsnim radom. Ipak, priznala je da domaćica nikada nije bila, ali je volela sama sebi da skuva jaku i gorku tursku kafu.
„Ne volim da meljem kavu. Zamara me. Volela bih da je nekim dugmetom na struju izmeljem. Domaćica nikad nisam bila. Ne volim i ne umem da kuvam. Umem samo da jedem. Pa i to mi ne daju, čuvaju me moji, kažu zbog linije... A ja se ilegalno uvučem u špajz i najedem ’masniša’ dok osetim slast“, govorila je u intervjuu za NIN.
Obožavala je život, naročito kada je bio boemski.
„Ja lično ne mogu da se penzionišem. I van pozorišta život protiče. Volim ga kad je boemski. Ne komplikovati ga, toga se držim. Nek mi život ide kao vetar, ako može bez tačke i datuma. Tako mi je samo lep“.
Intrigantne ljubavne priče sa čuvenom gospodom
Kada bi je pitali zašto se nije udala, govorila bi da je pozorište skup hobi koji traži celog čoveka.
"Stalno su me zvali gospođa Ministarka. A ja im kažem: Ostavite to jer sam ja predratna mondenka, buržujka, da sam htela mogla sam se udati i za pravog ministra."
Sa direktorom "Politike" Vladislavom Ribnikarom imala je romansu, a ona je pričala kako je u to vreme ceo Beograd bio zaljubljen u nju.
"Gledajući me u sentišmentiš ulogama zaljubio se u mene do ušiju tadašnji mladi i lepi direktor 'Politike' Vlada Ribnikar. Eh, kako smo se lepo provodili, a bogme bio je i galantan čovek, niko kao on nije umeo da me obraduje poklonima. A ja sam tada bila glumica-luksuz, nisam se džabe divila Marleni Ditrih... nije mogao da me kupi poklonima i skupim provodima, ali bila je to zaista lepa romansa... A tada je ceo Beograd bio zaljubljen u moje vragolije i nestašluke, pa što ne bi i Vlada Ribnikar, gospodsko dete... Sad mi je od svega ostala jedna naša romantična fotografija: ja i Vlada Ribnikar u Košutnjaku zajedno s mojom sestrom Pelom.
Ljubinka je govorila i da su joj se udvarali i književnici Miloš Crnjanski i Rade Drainac.
"Raka je, naravno, uz poeziju, a lepo je svirao i violinu, znao da se udvara. Mene je čak Raka i zaprosio, a ni ja tada nisam bila neka femka, pa smo bili baš zgodan par, onako mladi i lepi. Posle predstave "Skampolo" sačekivao me s buketom cveća ispred Manježa, pa uzmemo fijaker, vozimo se da gledamo mesečinu u topčiderskoj restoraciji. I gde sve nismo bili, koliko sam se samo njegovih pesama naslušala i revolucionarnih govora. Samo laže da mu je "glad bila beskrajna, a ruke večno prazne", ko u onoj poznatoj pesmi, znao je Raka da drmne i dobre honorare, a ruke su mu bile najviše zaposlene oko ženskih si*ića i bokova - govorila je legendarna glumica, otkrivši zašto se nisu venčali:
"Nismo se venčali, nije išlo, jer sam ja bila, bre, zvezda ko Merilin Monro i stanovala u palati, vodila luksuzan život, a on zahtevao da ostanem ko golubica na njegovoj jadnoj mansardi punoj knjiga i slepih miševa. I još traži da samo sa njim odlazim u pozorište i odbijem one nestašne uloge po kojima sam postala čuvena, da je ludovao tadašnji Beograd. A bio je i mnogo ljubomoran. Jednom, zbog neke korpe cveća dobijene ne sećam se ni od kog obožavaoca, udario mi šamar, hteo da me prebije ko mačku. E, tada je bilo sve gotovo...
Preminula je 3. decembra 1978. u Beogradu i sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
