Kao dete gubi majku i oca, bio sluga i preživeo vešanje, pa završio 2 fakulteta i postao legenda Jugoslavije: Zbog straha od žene Gidri tražio urnebesnu uslugu

Legendarni Radomir Raša Plaović slovi za jednog od najvećih glumaca na našim prostorima u prvoj polovini 20. veka. Pored toga, bio je i vrlo uspešan, pozorišni reditelj, pisac pozorišnih tekstova, teoretičar i pozorišni pedagog. Bio je naš najbolji Hamlet i Leon Glembaj. U "Koštani" je tokom pola veka igrao sve muške uloge, bio je Jago, Marko Antonije, Nemanja - reklo bi se da je odigrao sve uloge koje je mogao poželeti.

Još kao student bio je angažovan u Narodnom pozorištu i to je opredelilo njegov život bez obzira na njegovo obrazovanje. Slavni Ubljanin u prestonici je doživeo sve počasti koje naša zemlja ukazuje svojim izuzetnim građanima: Raša Plaović je dobitnik nagrade vlade FNRJ, oktobarske nagrade, Sedmojulske nagrade za životno delo, dve Sterijine nagrade, nagrade AVNOJ-a i niza drugih priznanja i plaketa.

Danas njegovo ime nosi scena Narodnog pozorišta u Beogradu i Amatersko pozorište u Ubu, a nagrada "Raša Plaović“, namenjena najboljem pozorišnom glumcu u Srbiji, dodeljuje se svake godine.

U 15. godini doživeo je veliku tragediju, pa završio u logoru

Rođen u Ubu 7. februara 1899. godine. Bio je najstarije dete u porodici, te je pomagao roditeljima u borbi za golu egzistenciju. Radio je razne poslove: služio po bogatim kućama, bio obućarski šegrt, pomagao u kafanama kako bi ostatke hrane odneo kući, prodavao novine, radio kao moler, bio telegrafista u tadašnjoj pošti. Promenio je preko 13 zanata, pre nego što je postao glumac.

Istovremeno, upisuje realnu gimanziju i tu se po prvi put obreo pred publikom igrajući Huana iz "Pesnik"-a Vojislava Ilića. Igrao je tada pred svojim vršnjacima u gimanziji. Tu, u gimnaziji dočakuje i najtežu godinu svog života 1914. Majka mu umire, a posle dva meseca počinje rat i njega kao telegrafistu odvode u ratni logor u Češkoj, a zatim ga prebacuju u Mađarsku gde je dane provodio čuvajući stoku i orući njive. Tamo kasnije saznaje i da mu je otac preminuo.

Slobodan duh ovog nesvakidašnjeg čoveka, nije mirovao. Željan slobode i spreman da za nju istrpi sve, Raša je jedanaest puta bežao iz logora. Ponekad sam, a ponekad u društvu još nekog zatvorenika koji se odvažio na takav korak. Dva puta je čak stigao do Beograda, kod brata i sestre, ali ga i odatle hapse i vraćaju u logor.

Svaki put kad bi ga u logor vratili, čekala ga je kazna. Pored redovnih batina, kazna za ovakav prestup bila su "vešala", ruje i noge vezane na leđima, pa čovek o njih obešen da, kao klatno, visi sa grede. Izuzetan bol koji je "vešanje" trenutno izazivalo, nije Rašu sprečilo da isplanira bekstvo i pobegne i sledeći put. Kao da je smisao postojanja u datom trenutku nalazio u nadmudrivanju sa čuvarima.

Sve ovo Raša je prošao pre navršenih 18 godina. To ga je i sačuvalo u životu. Punoletni begunci bili bi streljani, a Raši je sledovalo "samo vešanje". Posle niza spektakularnih bekstava i vraćanja, konačno je sredinom 1918. pobegao, a da se više nije vratio u logor.

Bogata karijera duga više od 3 decenije

Na sceni Narodnog pozorišta se prvi put pojavio u ulozi Prvog momka u Dragaševićevom komadu "Hajduk Veljko", 1. februara 1921. godine, a stalni član nacionalnog teatra postao je godinu dana kasnije.

Raša Plaović je važio za izvanredno nadarenog glumca, jednog od najistaknutijih domaćih pozorišnih umetnika koji je snažno uticao na razvoj pozorišta u Srbiji. Prvak Drame, reditelj, a jedno vreme i direktor Drame, predstavama je pristupao s dubokim emocionalnim, psihološkim i intelektualnim poniranjem u likove koje je igrao. U njegove najvažnije uloge ubrajaju se: Hamlet, Antonio u Juliju Cezaru, Jago u Otelu, Henrik IV, Leone u Gospodi Glembajevima, Mitke u Koštani i dr.

Jedno vreme bio je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, a pedagogijom se bavio i na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Objavio je više drama kao i nekoliko knjiga posvećenih glumi režiji i recitovanju. Drame su mu izvođene u pozorištima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Pančevu, Prizrenu, Vršcu, Kragujevcu, Sremskoj Mitrovici, Zrenjaninu, Prokuplju, Somboru, Kruševcu, Prištini, Vranju, Zaječaru i Subotici u periodu od 1938. do 1961. godine.

Veoma čvrst u svojim stavovima i ne odstupajući ni za jotu od svojih principa, sa dolaskom II svetskog rata, biva nepoželjan i odstranjen iz Narodnog pozorišta. Za četiri godine, nije mu ni prišao - izdržavao se radeći kao knjigovođa u zemljoradničkoj zadruzi.

Publika ga je uvek iznova tražila, a čak i njegovi najokrutniji kritičari su morali da hvale njegovu perfektnu dikciju, kojom se jako ponosio, jer je imao sposobnost da njegovu najtišu reč na sceni jasno i glasno čuju i gledaoci u poslednjem redu.

Iz svega što je napisao ili što je napisano o njemu, lako se može zaključiti kako je smatrao da u umetnosti, a pogotovo u glumi, mora vladati red, rad i disciplina, dok je improvizacija dopuštena samo nekolicini najtalentovanijih, i to ponekad. Njegova strogost i tvrdoglavost, posebno su dolazili do izražaja u radu s drugima, od kojih je očekivao isti visok nivo profesionalnosti koji je i sam pružao.

Najviše od svega su mu smetali filmovi i televizija. Mada je i sam bio pred kamerom nekoliko puta, verovao je da takav rad kvari glumca. Najgore u tom poslu, po njegovom mišljenju, bili su isprekidanost rada i mikrofoni. Smatrao je da ako se glumac navikne na njih, gubi zvučnost i dikciju, koji nisu toliko potrebni na filmu, ali su nezamenljivi na sceni. Zanimljiva je činjenica da je tadašnjem novom i još uvek ne toliko poznatom umetniku Miji Aleksiću jako zamerao snimanje reklama, jer je smatrao da je to ispod časti glumca.

Kažu da je bio čovek koji je uvek ostvarivao šta je naumio, što je jedino mogao i uspeti uz veliki talenat, upornost i skoro ludačku pedantnost u radu, kojoj nije davao ustupaka, čak ni kada mu se obilo o glavu.

Najlepša dela su za njega bili studenti koje je podučavao

Ostavio je za sobom mnoga dela, a možda najlepše od svih - svoje bivše studente koji su postali priznati dramski umetnici.

Kad su Slavka Ružičić, Pavle Minčić, Branislav Jerinić, Momčilo Životić, Dragan Laković, Petar Banićević
stigli na svoj prvi čas glume, dočekao ih je Raša Plaović:

- Zašto ste, deco, došli ovamo, vidite da je danas lepo vreme, sunce sija, idite na Kalemegdan, šetajte. Ovo je težak
zanat - obratio im se tada ovim rečima.

Naravno, niko od njih nije otišao da šeta. Ostali su i kasnije tokom studija, a kad god neko od njih nije uspevao da neku ulogu odigra iskreno, Raša Plaović bi rekao:

- Lažeš, sine, sad lažeš. Hajde iz početka - govorio je iz Raše nepopravljivi perfekcionista.

Podučavao je, između ostalih, i Ljubu Tadića.

Čuvena anegdota za Gidrom

Poznato je da su glumci u pauzama između predstava uživali u šali i druženju, ali i da su se povremeno dovijali kako bi popili piće, a da to ne primete njihove supruge. Jedna od takvih anegdota vezana je za legendarne glumce Radomira Rašu Plaovića i Dragomira "Gidru" Bojanića.

Raša Plaović, jedan od najvećih glumaca Narodnog pozorišta, u poznim godinama suočio se s raznim zdravstvenim tegobama zbog kojih su mu se ruke tresle.

Pod budnim okom svoje supruge Dare, takođe glumice Narodnog pozorišta, nije se usuđivao da sam ode do šanka i donese sebi piće. Znao je da bi ga supruga brzo "uhvatila na delu" – ako ne zbog prosute čaše, onda zbog same drskosti da prekrši njena pravila.

Raša je, zato, zamolio svog mlađeg kolegu Gidru Bojanića, poznatog po šarmu i vedrom duhu, da mu donese piće. Međutim, Gidra je tog dana takođe bio u nezavidnoj situaciji – ruke su mu se tresle jer od jutra nije stigao ni da popije svoje omiljeno piće.

Ipak, rešio je da ispuni želju svog profesora. Otišao je do šanka, ali kada je pred Rašu stavio polupraznu čašu, legendarni glumac je, s karakterističnim smislom za humor i drhtavim glasom, prokomentarisao:

– E, sine, toliko sam i ja mogao da donesem!