Slavko Štimac je u 12. godini izveden iz školske klupe i od tada mu se život menja: 1 stvar iz detinjstva nikada nije prežalio, ovo je istina o njegovom poreklu

Slavko Štimac decenijama važi za jednog od najcenjenijih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije, a njegove uloge obeležile su odrastanje nekoliko generacija gledalaca. Ipak, malo ko zna da je svoj životni put započeo daleko od reflektora, u ličkom naselju Konjsko Brdo, nedaleko od Perušića, gde je rođen 15. oktobra 1960. godine. Još kao dečak zakoračio je u svet filma, ne sluteći da će gluma postati njegov životni poziv i da će pred kamerama provesti najveći deo života.

Slavko Štimac završio je osnovnu školu u rodnom kraju, a njegov život iz korena se promenio tokom sedamdesetih godina, kada je reditelj Obrad Gluščević u Lici tražio dečake za svoj novi film. Među brojnim kandidatima iz škola izabran je upravo Slavko, čime je počelo njegovo neobično putovanje kroz svet glume. Posao ga je ubrzo odveo u Beograd, gde je nastavio da gradi karijeru.

Na filmskom platnu prvi put se pojavio sa svega 12 godina. Time je postao jedan od retkih glumaca čije je odrastanje publika mogla da prati kroz različite uloge, od dečačkih dana do zrelijeg životnog doba. U periodu od 1972. do 2019. godine ostvario je čak 46 filmskih uloga, igrao u 12 televizijskih serija i pojavljivao se na pozorišnim scenama.

Veliku popularnost doneli su mu filmovi i serije "Sjećaš li se, Dolly Bell", "Ko to tamo peva", "Varljivo leto '68", "Salaš u Malom Ritu", "Vuk samotnjak" i "Vlak u snijegu". Svako od tih ostvarenja na svoj način pokazalo je njegovu glumačku širinu, prirodnost i sposobnost da likovima udahne život bez preterivanja i nepotrebne teatralnosti.

O tome kako je sve počelo, Štimac je svojevremeno govorio otvoreno, prisećajući se dana kada je kao dečak prvi put stao pred filmsku kameru.

"Ekipa iz filma je stigla u Liku u moje rodno mesto Perušić. Birali su dečake iz škola i bilo nas je mnogo na audiciji. Reditelj Obrad Gluščević je izabrao baš mene. Nakon toga, uloge su dolazile jedna za drugom. Nisam imao vremena da razmišljam želim li se baviti glumom ili ne, nego sam prihvatao sve izazove i uloge. Danas jedino žalim što sam odrastao pred kamerama. Zbog glume nisam imao vremena da se igram sa decom. Najveće traume imao sam zbog škole, jer sam uvek bio dobar učenik, a kako sam puno snimao, bojao sam se da ću popustiti u školi. Učio sam tokom pauza snimanja, nekad i noću. Na setove mi je dolazio nastavnik koji mi je pomagao da nadoknadim propušteno gradivo pa sam osnovnu školu završio s odličnim uspehom. Samo, nisam posle gimnazije upisao studije glume jer sam već uveliko išao iz filma u film."

Odrastanje pod svetlima reflektora imalo je i svoju cenu

Iako je još kao dečak stekao iskustvo koje mnogi glumci ne dožive ni tokom čitave karijere, Štimac nije imao uobičajeno detinjstvo. Dok su njegovi vršnjaci slobodno vreme provodili u igri, druženju i školskim aktivnostima, on je često bio na snimanjima, putovao i učio između scena, pokušavajući da uskladi školske obaveze sa sve zahtevnijim glumačkim angažmanima.

Upravo zato je, uprkos velikom uspehu, ostala i žal zbog propuštenih bezbrižnih dana. Njegova priča pokazuje da ni slava koja dođe veoma rano ne znači da je put do uspeha jednostavan, naročito kada dete mora da preuzima obaveze koje prevazilaze svakodnevicu njegovih vršnjaka.

Veliku ulogu u njegovom odrastanju imala je porodica. Njegov otac Pava povremeno se bavio građevinskim poslovima, a jedno vreme radio je i u Nemačkoj. Porodica je imala imanje, dok je majka bila domaćica i brinula o suprugu i trojici sinova. U takvom okruženju Slavko je odrastao daleko od predstave o filmskoj zvezdi kao nekome ko je iznad drugih.

Majka je, prema pričama o njegovom detinjstvu, umela da ga vrati na zemlju kada bi se previše poneo zbog pažnje koju je dobijao. Zahvaljujući takvom vaspitanju, popularnost ga nije promenila niti ga navela da sebe posmatra kao nekoga ko zaslužuje poseban tretman. Naprotiv, smatrao je da bi takvo ponašanje bilo ponižavajuće.

Roditelji ga nisu posećivali na snimanjima, a porodični život i posao uglavnom su ostajali odvojeni. Iako je rano počeo da zarađuje i radi, porodične vrednosti ostale su važan deo njegovog života.

Smrt oca ostavila je pitanje na koje nikada nije dobio odgovor

Porodične gubitke Štimac je doživljavao daleko od očiju javnosti. Oca je izgubio kada je imao 23 ili 24 godine, nakon što se razboleo od raka. Poslednje godine njegovog života obeležile su bolest i patnja, a Slavku je ostalo bolno sećanje na razgovor koji su stalno odlagali, verujući da će za njega biti vremena.

Najviše ga je, kako je ispričao, mučila pomisao da nije saznao šta je njegov otac zaista mislio o njegovom poslu i životnom putu. Iako je bio uz njega u najtežim trenucima, osećaj da je nešto ostalo neizgovoreno pratio ga je i kasnije.

"Imamo dobar odnos, bliski smo. Moj otac je umro kada sam imao dvadeset tri, dvadeset četiri godine. Razboleo se od raka. Poslednjih godina se mučio. Između nas je, čini mi se, uvek stajalo neko prećutno obećanje da ćemo jednoga dana da sednemo i da se dobro ispričamo. Nismo stigli, eto. To mi je ostalo kao nešto… Kada je umirao, bio sam pored njega, ali nekako mislim da je želeo nešto da mi kaže. Nikada nisam saznao šta moj otac misli o ovome što radim."

Ove reči otkrivaju intimniju stranu glumca koji je tokom karijere uglavnom bio prepoznatljiv po ulogama, a ne po javnom iznošenju privatnih osećanja. Ponekad upravo ono što ostane neizgovoreno nastavi da živi u čoveku mnogo duže od bilo kog razgovora, a za Štimca je pitanje očevog mišljenja ostalo jedna od takvih uspomena.

U međuvremenu, život mu je doneo i druge bolne rastanke. Majku je izgubio 2010. godine, a najstarijeg brata prošle godine. Sa drugim bratom, koji živi u Zagrebu, ostao je blizak i redovno se viđa. Uprkos brojnim obavezama i godinama provedenim u Beogradu, porodica mu je ostala važna, a odlazak kod najbližih nešto što mu ne predstavlja teškoću.

Ljubav sa Vesnom Golubović čuva daleko od javnosti

Slavko Štimac je u braku sa Vesnom Golubović, slikarkom i scenografkinjom, sa kojom ima sina Vida. Njihov zajednički život odvija se u Beogradu, gde oboje rade i grade svoje profesionalne karijere.

O njihovoj ljubavi ne govori se često u javnosti, a zajednička pojavljivanja su retka. Ipak, prema rečima ljudi koji ih poznaju, njihova veza traje dugo i stabilno, baš kao što su i njihove profesionalne karijere obeležene posvećenošću poslu. Umesto eksponiranja privatnosti, supružnici su očigledno izabrali mirniji život, daleko od nepotrebne medijske pažnje.

Takav odnos prema javnosti uklapa se u Štimčev karakter, jer je i tokom višedecenijske karijere ostao povučen i nenametljiv. Iako je odrastao pred kamerama i rano postao poznat, nikada nije imao potrebu da svaki deo svog života pretvori u javnu priču.

Uloge koje su obeležile generacije gledalaca

Publika ga pamti po brojnim likovima koji su postali deo istorije domaćeg filma i televizije. Među njima su Milan Maljević, Pera Trta, Petar Cvetković, Dino i Veselin, a svaka od tih uloga doprinela je njegovom statusu glumca čiji se rad prepoznaje po prirodnosti i autentičnosti.

Njegovu karijeru nastavile su da prate i mlađe generacije gledalaca, naročito zahvaljujući ulozi patologa Save u seriji "Ubice mog oca". Time je još jednom pokazao da može da se prilagodi drugačijem vremenu i novim televizijskim formatima, a da pritom zadrži prepoznatljivu glumačku suptilnost.

Slavko Štimac nikada nije morao da bude najglasniji niti da se nameće kako bi ostavio utisak. Njegove uloge govorile su umesto njega, a činjenica da publika već decenijama pamti likove koje je tumačio najbolje svedoči o tragu koji je ostavio u domaćoj kinematografiji. Iza tog uspeha, međutim, ostaje priča o dečaku koji je veoma rano počeo da radi, o detinjstvu provedenom između škole i filmskih setova, ali i o čoveku kome su porodica, bliskost i neizgovorene reči ostale važnije od slave.