Koko Šanel je možda najuticajnija modna dizajnerka svih vremena, a njena zaostavština je neporeciva.
Šanel je još uvek prestižan brend, a čini se njihovi kultni proizvodi nikada neće prestati da se prodaju.
Modna kuća je uspela da se održi uprkos jasnoj povezanosti Koko Šanel s nacističkim režimom, odgovornim za najstrašnije zločine u ljudskoj istoriji.
Pre Drugog svetskog rata, Koko Šanel je bila već poznato ime i kretala se u kosmopolitskim visokim krugovima tog vremena. Nakon što su nacisti zauzeli Pariz 1940. godine, Šanel se priklonila baronu Hansu Ginteru fon Dinklageu, oficiru Abvera, nemačke vojne obaveštajne službe.
Njihova romansa omogućila je Šanel da se preseli u udobnu sobu u pariskom hotelu Ritz, koji je tada bio nemačko sedište, i zadržala je njen položaj u visokom društvu, u koje su se takođe infiltrirali nemački oficiri.
Ljubav sa Dinkladžom takođe joj je omogućila da se pobrine za oslobađanje svog nećaka Andrea Palasea, koji je bio zatvoren u nemačkom logoru za ratne zarobljenike 1940.
Međutim, iza njene veze s nacistom pre svega su stajali poslovni interesi: od 1924. godine, kada je jevrejska porodica Verthajmer podržala lansiranje njene linije parfema u zamenu za većinu profita, želela je da pregovara o saradnji pod povoljnijim uslovima.
Pod nacističkom vlašću su zakoni o „arijanizaciji“ prisiljavali Jevreje da odustanu od svog poslovanja, pa je Šanel videla priliku da povrati unosnu granu svog carstva.
Sa zadatkom da dobije „političke informacije“ od kolega u Madridu, Šanel je sredinom 1941. putovala u španski grad na nekoliko meseci sa Vofrelandom, pod maskom poslova.
Prema knjizi Hala Vona, postoji zapis o njenoj večeri sa britanskim diplomatom Brajanom Volasom, tokom koje je opušteno razgovarala o životu u okupiranom Parizu i neprijateljstvu Francuza i Nemaca jedni prema drugima.
Nejasno je da li su Šanelove interakcije u Madridu na bilo koji način uticale na ishod raka, ali su očigledno bile dovoljne da impresioniraju nadzornike Abvera da oslobode Palasea.
Međutim, njen plan da povrati svoju zaradu od parfema je propao, pošto je saznala da su Verthajmeri preneli kontrolu nad kompanijom na Francuza po imenu Feliks Amiot.
NIKO NIJE ZNAO ZA OVU POSLEDNJU ŽELJU NIKOLE TESLE: Otkriva koliko je, zapravo, patio za DOMOVINOM!
Negde između kraja 1943. i početka 1944., kada se plima okrenula protiv Nemačke, Šanel je za još jednu misiju angažovao general Valter Šelenberg iz SS-a. „Operacija Modellhut“ – nemački za „model šešir“ – zahtevala je da Šanel iskoristi svoju ličnu vezu sa Čerčilom, sada premijerom Engleske, da prenese reč da mnogi visoki oficiri SS-a traže okončanje krvoprolića.
Šanel je organizovala puštanje Vere Lombardi, njene i Čerčilove prijateljice, iz italijanskog zatvora. Otputovali su u Madrid, gde je Lombardi dobio instrukciju da preda Šanelino pismo Čerčilu u britanskoj ambasadi.
Međutim, ovaj plan je eksplodirao kada je Lombardi proglasila Šanel i njene saradnike nemačkim špijunima. Lombardi je vraćena u pritvor, iako je Šanel uspela da se bezbedno vrati u Pariz.
U avgustu 1944, savezničke snage su povratile Pariz od Nemaca. Koko Šanel je odvedena na ispitivanje pred Komitet za čistku slobodne Francuske, iako je ubrzo puštena i odmah pobegla u Švajcarsku.
Nakon završetka rata, Šanel se pojavila na francuskom sudu kako bi odgovarala za svedočenje pod zakletvom uhapšenih nemačkih oficira koji su je povezivali sa Abverom. Uspela je da se izvuče, rekavši da je Vofreland obećao da će njenog nećaka izvući iz zatvora, ali je inače poricala koliko su bili bliski.
Šanel se takođe pobrinula da izbriše dokaze o svojim postupcima, gde je to bilo moguće. Nakon što je saznala da bolesni Šelenberg planira da objavi svoje memoare, Šanel je platila njegove medicinske račune i obezbedila njegovu porodicu, kako je ne bi pomenuo.
Na kraju, Šanel nikada nije pretrpela bilo kakve posledice zbog svojih ratnih odnosa sa nacistima. Vratila se na velika vrata u svet mode 1954. godine, uz pomoć iste porodice Verthajmer sa kojom se borila toliko godina, i proživela svoje godine kao slavna ličnost, pre svoje smrti u hotelu Ritz 1971.
