Šato Marmont. Mnogo više od hotela. Mesto iz kojeg su se holivudske i muzičke legende katapultirale ka zvezdama ili odlazile u potpuni ponor. Ujedno je smatran i “domom” mnogobrojnih Njujorčana u Holivudu. Šezdeset tri sobe, apartmani, bungalovi, kriju toliko istorije po metru kvadratnom, da sve ne bi stalo ni u jednu podebelu knjigu.
Francuska inspiracija, Olimpijske igre i sklonište za bombe
Hotel Šato Marmont smešten u 8221 Sanset Bulevaru u Los Anđelesu, u Kaliforniji. Projektovali su ga arhitekte Vajcman i Daglas Li, po uzoru na francuski zamak “Chateau d’Amboise” (deo francuske kulturne baštine od 1840. godine), biser doline reke Loara, u kojem je preminuo francuski kralj Šarl VIII.
Kada je 1926. godine istaknuti advokat u Los Anđelesu Fred Horovic, izabrao raskršće ulica Marmont Lejn i Sanset Bulevar za izgradnju stambene zgrade, niko nije mogao da pretpostavlja da je zapravo postavio kamen temeljac holivudske kulturne baštine. Otputovao je u Evropu po inspiraciju, a u Kaliforniju se vratio sa fotografijama gotičkog dvorca Amboise, te je naložio svom zetu, Arnoldu Vajcmanu, da projektuje sedmospratnu zgradu u obliku slova L na osnovu njegovih francuskih fotografija. Hotel je dobio ime po maloj ulici koja je prolazila kroz deo imanja.
Već februara 1929, Šato Marmont otvorio je vrata za javnost. Lokalne novine opisale su ga kao dvorac, „najnoviju, najfiniju i najekskluzivniju stambenu kuću u Los Anđelesu”, ali već nakon samo dve godine zbog Velike depresije, Horovic prodaje stambenu zgradu suosnivaču Albertu Smitu, koji je preuređuje u hotel, koji mu se isplaćuje već naredne godine, tokom Letnjih olimpijskih igara, tokom kojih je hotelom upravljala bivša glumica nemog filma En Litl.
Tokom Drugog svetskog rata hotel je služio kao sklonište za stanovnike u okolini, a od 1942. do 1963. godine bio je u vlasništvu Ervina Bretauera, nemačkog bankara, poznatog po tome što je dozvoljavao ulaz i afroamerikancima, prekidajući dugogodišnju segregaciju širom Holivuda i Beverli Hilsa.
Neka sila je htela da ovaj hotel ostane večan, pa je on preživeo zemljotrese 1933, 1953, 1971, 1987 i 1994, bez da se i jedna cigla urušila. Nakon mnogobrojnih peripetija i restauracija, 28. jula 2020. godine, Šato Marmont najavio je planove po kojima bi hotel bio samo za članove, uz restoran koji će ostati otvoren za javnost.
Istorija svetske rok i pop kulture
Kao da nema imena koje se na ovaj ili onaj način ne vezuje za hotel. Tim Barton, Skot Ficdžerald, Entoni Kidis, Eni Libovic, Kortni Lav, Hanter Tompson, Kventin Tarantino, Teri Ričardson. Nema kraja.
Glumica Beti Dejvis je 1958. godine zaspala u svom bungalovu dok je gledala jedan od svojih starih filmova i cigaretom zapalila sobu. Glumac Lu Džejkobi, koji je bio na par soba od nje, video je dim kako izlazi kroz prozor i sasvim sigurno joj je spasio život. Ceo hotel je bio evakuisan. To se ponovilo nekoliko godina kasnije kada je uključeni alarm napravio kratki sppoj. Nikad se više nije vratila, ne želevši da okuša čuvenu treću sreću.
Buntovnik bez razloga ne bi postojao bez njega
Jedan od najpoznatijih filmova decenije u velikoj meri je napisan, zamišljen, uvežban i postavljen za glumce u odnosu na Marmont. Godine 1952. pisac-režiser Nikolas Rej uselio se u bungalov nakon što je pronašao svoju drugu ženu, glumicu Gloriju Grejem, u krevetu sa svojim 13-godišnjim sinom Tonijem. Nedugo zatim počeo je da se sastaje sa glumcima i scenaristima, pa je upoznao i Džejmsa Dina. Rej je voleo da zabavlja ljude iz industrije u svom bungalovu i bio je domaćin nedeljnih skupova na kojima bi se Din, Denis Hoper i drugi glumci često pojavljivali. Kako je scenario filma napredovao, Rej je počeo da koristi svoj bungalov kao prostor za probu.
Među okupljenima bila je i Natali Vud, koja je očajnički želela da bude deo filma. Sve bi bilo u redu, da i ona tada, poput njegovog sina, nije imala 13 godina. Odlazili su na večere, da bi na jednoj od sledećih žurki ona upoznala osamnaestogodišnjeg Denisa Hopera, sa kojim je počela da se zabavlja. Za par dana burne veze uspeli su zajedno i da se slupaju. U bolnici je Vud lekarima rekla da zovu Reja, a kada je on stigao rekla je “nazvali su me prokletim maloletničkim prestupnikom. Da li sada konačno dobijam tu ulogu?”
Surovi Holivud.
Bili Vajlder
Pre nego što je postao jedan od najpoznatijih filmskih stvaralaca holivudskog “Zlatnog doba” Bili Vajlder je tridesetih godina 20. veka bežao iz Hitlerove Nemačke. Te 1934. godine probio se do Holivuda, i tri puta je boravio u Marmontu. Prvi put u najjeftinijoj sobi (bez prozora). Nakon toga je otišao da poseti majku u Evropi, a kada se vratio, hotel je bio potpuno bukiran. Kao kompromis, Vajderu je bilo dozvoljeno da ostane u predsoblju ženskog predvorja veličine ormara.
„Bila je to mala soba“, rekao je, „ali imala je šest toaleta“. Njegov status je poboljšan kad se vratio treći put, ovog puta sa suprugom Judit Kopikus – dobili su apartman sa pogledom. Treća sreća.
Šeron Tejt i Roman Polanski
Krajem šezdesetih, Šeron Tejt i Roman Polanski, mladi i zaljubljeni, nastanili su se u hotelu. Bili su domaćini zabava petkom, okupljajući grupu prijatelja među kojima su bili Voren Biti, Džek Nikolson i Mia Ferou. Kada je Šeron zatrudnela početkom 1969. godine, njih dvoje su odlučili da se presele u odgovarajuću kuću, smatrajući da je neprimereno odgajati novorođenče u hotelu.
Ipak, na taj način nije i sebi produžila život, jer je ubijena tačno šest meseci nakon selidbe u okviru brutalnih ubistava pripadnika kulta Čarlsa Mensona. „Šezdesete su se naglo završile 9. avgusta 1969.“, napisala je tada Džoan Didion.
Led Zeppelin, Džim Morison, Entoni Burden…
Led Zeppelin su 1969. napravili potpuni haous u hotelu, pošto su ukrali kolica sa hranom da bi prebacivali gole devojke iz jedne sobe u drugu. A tu je bio i Džim Morison, koji je boravio u Marmontu 1970. godine, godinu dana pre smrti. Pored pića i droge, imao je naviku da se ljulja između prozora i balkona koristeći odvodne cevi. Nakon što je pao sa drugog sprata, pukim slučajem je ostao živ. U filmu The Doors (1991) Oliver Stoun je prikazao upravo tu scenu.
Niko nije obožavao hotel kao Entoni Burden, on je bio njegovo “sedište”. Jednom prilikom je za magazin Travel+Leisure izjavio da “kada bi mogao da bira gde bi ostatak svog života priveo kraju, to ne bi bili ni Pariz ni Tokio, već isključivo Bulevar Sanset”.
Film i muzika
Rediteljka Sofija Kopola snimila je film Somewhere upravo ovde. Hotel se takođe pojavljuje u Oskarom nagrađenim filmovima La La Land (2016) i A Star Is Born (2018). Ali ne samo tim. The Night Walker (1964), The Strip (1951) Mira Breckinridge (1970), The Doors (1991), Opasna igra (1993). Početna scena iz The Canyons Pola Šredera (2013) snimljena je u sada zatvorenom baru Marmont.
Dvorac je prikazan, često kao postavka – u mnogim knjigama, poput “Eve’s Hollywood” i “Fast Company”, a misteriji hotela nije odoleo ni Čarls Bukovski u knjizi “Hollywood”.
Opevan je u mnogim pesmama, od Majli Sajrus, Lane Del Rej, do Grejtful Deda. Možda mu je najlepši omaž dao australijski duo Angus & Julia Stone, u pesmu “Chateau Marmont”.
U spotu je na divan način opisana prva faza zaljubljivanja i zanesenosti, ali ne bilo kog odnosa, već onog koji će opstati i trajati. Da ne napominjem količinu nostalgije koju pesma sa sobom nosi. Akustična verzija ove numere, pre njihovog zvaničnog nastupa u pariskom Zenitu, jedna je od lepših anplagd svirki poslednjih 10 godina.
Smrt
Spomen ploča Helmutu Njutnu, označava mesto na kojem je njegov automobil udario u zid 2004. godine. Legendarni modni fotograf je tada izgubio kontrolu nad svojim automobilom koji je izlazio iz garaže, fatalno udarivši u zid. Kasnije je otkriveno da je srčani udar bio uzrok nesreće.
Džon Beluši umro je od predoziranja drogom u Bungalovu broj 3. 1982. godine. Robert De Niro i Robin Vilijams bili su među poslednjim ljudima koji su videli tridesettrogodišnjeg komičara živog.
Hotel je postao film sam za sebe, koji nastavlja da se piše. Ali potpuno realan. U njemu se život događao u svoj svojoj raskoši i bedi. Bez dodatne dramatizacije i ulepšavanja. Zbog toga i jeste i dan danas kultan. Nema laži i prevare. Za njega bi bila prikladna ona krilatica Ernesta Hemingveja – “život je lep i za njega se vredi boriti”, ali i onaj dodatak, čuvenog reditelja Dejvida Finčera, koji se nadovezao na Hemingveja – “slažem se sa drugim delom”.
