Pričalo se...

MRAČNE STRANE KRALJA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA: Šuškalo se da je mason, seksualno nemoćan, a OVU tajnu odneo u grob!

Zbog toga što je kao mali imao zapaljenje testisa, dugo se verovalo da ne može da ima dece, pa su mu dovođene mlade žene u postelju, a cilj je bila provera seksualne sposobnosti

Zanimljivosti
Autor:
Foto: Wikipedia

Teoretičari zavere imaju puno mističnih, neproverenih priča o sinu kralja Petra. Kako je svojevremeno pisao sajt „Urbane strane“, Aleksandar Ujedinitelj je krunisan za kralja SHS 16. avgusta 1921. godine. Kažu da mu je tada preko celih grudi napravljena tetovaža koja je predstavljala pruskog jednoglavog orla široko raširenih krila, s mačem u jednoj i šarom u drugoj kandži.

 

Orao je krunisan heraldičkom krunom, nalik na krunu Svetog rimskog carstva. U nekim dokumentima se navodi da je on bio prvi Srbin koji je leteo avionom sredinom aprila 1910. godine u Francuskoj. Beogradska čaršija je govorila da kralj Aleksandar ima vanbračnu ćerku Jelenu Juženidi (1920-1998) sa francuskom lekarkom Šarlot Kotijar.

 

Kad je završen Prvi svetski rat, Aleksandar je već imao trideset godina. Šaputalo se o njegovoj „muškoj nesposobnosti“: još kao mladić, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije 1915. godine stanje mu se pogoršalo, pa je morao da se operiše. Nikola Pašić, predsednik vlade, brinuo je da se zbog ove boljke ne prekine dinastija. Posle rata, kao državni projekat Aleksandru su dovođene dame da bi se se testirale njegove seksualne moći.

 

Iz jedne takve probe s lekarkom iz Francuske, kažu hroničari, poslednjeg dana decembra 1920. godine u američkom konzulatu u Beogradu rodila se i zdrava devojčica Jelena.Istina, početkom ovog veka Aleksandrov sin Tomislav daće romantičniju verziju priče o tome kako je stekao polusestru:

 

„Moj otac i Jelenina majka, Šarlot Kotijar, upoznali su se uoči Prvog svetskog rata u Parizu. Ona je bila iz Bretanje i zbog porodične tradicije, pošto su joj otac i deda bili lekari, studirala je medicinu na Sorboni. Najpre je upoznala kneza Pavla, a onda joj je on predstavio mog oca. Navodno je ovo bila ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze mog oca, tada prestolonaslednika, i ratne slutnje razdvojile su ovo dvoje mladih… Da imam sestru po ocu, saznao sam za vreme Drugog svetskog rata. Za to žensko dete znala je i moja majka. Ona je saznala od oca, ali nama ništa nije govorila o tome. Uopšte, o tome se među nama nije govorilo. To je znala samo nekolicina očevih najbližih prijatelja. Knez Pavle je bio najupućeniji u tu porodičnu tajnu.“

 

Upravo je knez Pavle nastavio brigu o njima posle Aleksandrove smrti 1934. godine. Jelena Juženidi, kako se zvala, održavala je veze s Pavlom i sa Petrom II Karađorđevićem u Londonu, a prema nekim izvorima, na Oplencu je posetila svog polubrata Tomislava pred njegovu smrt.

Pokude i pohvale

 

Jedni ga hvale, jer je bio monarh koji nije napustio svoju vojsku, već sa njom, u najtežim mukama prošao golgotu prelaska preko Albanije 1915. pa potom, na čelu savezničke armije probio Solunski front. Sa svega 45 kilograma umarširao je u oslobođeni Beograd 1. novembra 1918. godine. Stvorio je veliku državu malih, južnoslovneskih naroda, sa željom da ti narodi budu ravnopravni.

 

Namera mu je bila da ujedinjeni Sloveni budu pandan velikim evropskim narodima. Mislio je da Srbi, Hrvati i Slovenci mogu da budu jedan narod, istog jezika, tri vere. Svojim sinovima je dao imena Petar (srpsko ime), Tomislav (hrvatsko) i Andrej (slovenačko), kao želju da on da primer ujedinjenja. Želja mu je bila da se ti mali narodi integrišu u jugoslevnski korpus, da ne budu marionete velikih sila, već da sami odlučuju svoju sudbinu.

 

Kao plus njegove vladavine može se navesti da je 1920. godine primio 40.000 najškolovanih Rusa, koji su bežali od boljševičke čizme. Oni su u Kraljevinu SHS uneli kapital, znanje i umetnost. Između dva svetska rata značajno su uticali na ubrzan razvoj društva.

 

S druge strane, oni koji ga kritikuju, spočitavaju mu upravo stvaranje Jugoslavije, što je dovelo do netrpeljivosti slovenskih naroda. Najveći broj Hrvata i Slovenca su to doživeli kao promenu imperije, a ne kao oslobođenje i ujedinjenje “istih” naroda. Krvavi bratoubilački ratovi 1941-1945. godine i oružani sukobi iz “devedesetih” su potvrda teze da nismo “isti” narodi.

 

Za vreme kralja Aleksandra počela je industrijalizacija zemlje. Nisu kažnjeni ratni profiteri iz Velikog rata, a tadašnji bogataši su ,za šaku brašna dnevno, eksploatisali običnog radnika. Ulice su bile pune prosjaka, ratnih invalida, koji su se tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata borili za oslobođenje, da bi potom umirali od gladi i u bedi. Porodica Aleksandra Karađorđevića se enormno obogatila baš u period između dva svetska rata. A za njega se govorilo da je mason. Konačni razdor sa Hrvatima je napravio “Šestojanuarskom diktaturom” 1929. godine. Brata Đorđa je sklonio sa dvora, i smestio ga u bolnicu za duševno obolele, navodi sajt „Urbane strane“.

 

Atentat

 

Atentat u Marselju na kralja Aleksandra I Karađorđevića se odigrao 9. oktobra 1934. godine, prilikom njegove zvanične posete Francuskoj, ispred Palate Burze, u 16 časova i 20 minuta. Terorista Vlado Černozemski, pripadnik Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije, usmrtio je kralja Jugoslavije sa četiri metka, a jednim je lakše ranio francuskog ministra inostranih poslova Luja Bartua, koji je usled neadekvatne medicinske pomoći iskrvario i umro. Napad su organizovale ekstremističke hrvatske organizacije i VMRO, zbog namere da otcepe Hrvatsku i Makedoniju od Kraljevine Jugoslavije. U napad su bile umešane i strane sile, u prvom redu Musolinijeva Italija, koja je imala teritorijalne pretenzije na jadransku obalu.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs