Rečju, ima tu svačega što nam okupira misli, i prilično je važno kako taj “materijal” koristimo i kontrolišemo i šta uopšte u misaoni prostor puštamo. Neka od novijih istraživanja pokazuju da gotovo 10% naših misli podrazumeva i neku vrstu poređenja sa drugima. To možda ne zvuči preterano dramatično u pogledu procenata (mada da se razumemo nije ni malo) ali je zapravo prilično problematično jer je konstanta na dnevnom nivou i znači da živimo u stalnom stanju svesnog ili nesvesnog poređenja sa ostalima u pogledu izgleda, privlačnosti, zarade, uspeha, ostvarenosti i svih dugih kategorija koje mogu da se izrode.
Teorija o društvenom poređenju, to jest teorija prema kojoj pojedinac određuje svoju društvenu i ličnu vrednost u odnosu na druge i u skladu sa tim koliko odskače od njih (u pozitivnom ili negativnom smislu) je poznata još od sredine XX veka kada ju je uspostavio psiholog Leon Festinger, a dosta je relevantna i danas. Drugi (ljudi koji nas okružuju) su prvo najbliže "oruđe" kojim možemo da procenimo svoje (ne)uspehe, ali uprkos tome što nam dolazi logično i gotovo i prirodno, ne znači da to i treba da činimo. Istina doduše, takva poređenja nekima budu i korisna, jer im daju dovoljno motivacije da napreduju i grade se, težeći da budu kao neko ali u većini slučajeva se završi sa osećanjem dubokog nezadovoljstva, osećanjem krivice i nedovoljnosti. Uostalom bilo da šteti ili koristi, činjenica jeste da je u suštini nepotrebno, jer kao što japanski monah Ogui (Sensei) kaže: “Cvet se ne takmiči sa cvetom pored sebe, on samo jednostavno cveta”. Zato, ukoliko vas uhvate napadi poređenja i misli o nedovoljnosti, predlažemo tri sjajne taktike za neutralisanje istih.
1. UMESTO SA DRUGIMA POREDITE SEBE SA SOBOM
Posmatrati sebe iz isključivo kritičke perspektive, davati sebi minuse i preispitivati svaki potez pitajući se “zašto to nisi ranije/brže/bolje?” je jedan od najjednostavnijih hobija kog svako može da se prihvati koliko odmah. Svi znamo da smo negde fejlovali, svi imamo zadatke kojih smo se prekasno uhvatili i uspehe koji su možda mogli da dođu ranije, i ako želimo time da se bavimo, kamenja za bacanje na samog sebe ima koliko volite. Ono što nije tako jednostavno i za šta su potrebni vreme, strpljenje i puno ljubavi prema samom sebi (što je nešto što bi valjalo vežbati umesto samokamenovanja) je zapravo naučiti kako da hvalimo sebe i kako da budemo ponosni na sve što smo postigli. Umesto poređenja sa drugima (koji uzgred, gotovo uvek imaju drugačije i početne pozicije i trenutne situacija što u mnogome utiče na ishod) mnogo je produktivnije porediti se sa samim sobom. Samo smo mi krenuli iz sopstvene početne tačke i zato je baš dobro s vremena na vreme se zapitati gde sam bila/bio pre pet godina, a gde sam sad? Umesto na druge, obratiti pažnju na lični napredak. Primetni su. A dokle god kotrljamo napred, ima razloga da se bude i uzbuđeno i ponosno.
2. OGRANIČITE VREME KOJE PROVODITE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA
U teoriji društvene mreže postoje da bi se ljudi povezali. U praksi, služi za mnogo toga. S jedne strane neverovatne plemenitosti povezivanja i zajedničke borbe, sa druge previše prostora za frustracije. Iako smo svi svesni da naši Instagram “prijatelji” postavljaju ono što žele da vidimo i mislimo o njima (bilo da je to visoko glamurozan i kul život, ili super artsy iskuliran pristup svemu) i što znamo da je sve jedan veliki role-play, teško je ostati imun i barem s vremena na vreme ne pomisliti: “je l stvarno svi, za razliku od mene, žive spektakularno kul živote?” Ne žive, jer čak i oni istinski najspektakularniji imaju svoje down faze u kojima se jednako glasno pitaju “gde sam šta sam kuda idem i čemu se radujem?” samo što naravno da niko to neće stavljati na mreže (osim ako mu nije deo javne slike, naravno). Tako da, po koji pogled na šta drugi rade je i više nego okej, ali samo dozirano. Nemate baš toliko vremena za gubljenje na tuđim profilima, zar ne?
3. USPEH DRUGIH KAO INSPIRACIJA, A NE FRUSTRACIJA
Naleti zavisti, ljubomore, ili griže savesti što nismo uspešni kao neko drugi su i prirodna stvar i manje više niko nije imun na to. Međutim, s obzirom da ovakve misli suštinski ne koriste ničemu tu silu treba preusmeriti. Vratiti se na fabrička podešavanja i umesto "zašto ne ja?" zapitati se "kako ja?". Umesto isprazne zavisti, mnogo je em lepše em korisnije posmatrati uspešnije od sebe kao inspiraciju i razmisliti o tome šta se iz nečijeg primera može naučiti, i kako to primeniti na lično iskustvo, za najbolje moguće rezultate.
