Pokajanje je spas čovečanstva, ali ipak jedna rečenica iz Jevanđelja po Mateju vekovima budi strah kod ljudi. U njoj se pominje greh koji se ne oprašta, zbog čega se mnogi pitaju da li su ga možda počinili, a da toga nisu ni bili svesni.
Ipak, kada se pročita ceo odlomak, postaje jasno da se ne govori o jednoj pogrešnoj reči, trenutku besa ili slabosti, već o nečemu mnogo dubljem.
Upotnost kojom se čini neoprostivi greh
U Mateju 12,31 Isus govori da će ljudima biti oprošteni različiti gresi, dok se posebno izdvaja greh protiv Duha Svetoga. Važno je pročitati i ono što sledi: Isus to govori nakon što su fariseji njegovo dobro delo pripisali đavolskoj sili.
Upravo tu se nalazi ključ za razumevanje ovog odlomka. Nije reč o jednoj izgovorenoj rečenici u besu, već o svesnom i upornom odbacivanju onoga što čovek prepoznaje kao Božje delo.
Greh protiv Duha Svetoga najčešće se tumači kao svesno, uporno i tvrdoglavo odbijanje Božjeg delovanja i istine. To nije trenutna sumnja, slabost, ljutnja ili psovka izgovorena u afektu.
Čovek može da pogreši, da se naljuti, da posumnja, pa čak i da se udalji od vere. Sve to nije isto što i trajno odbacivanje Boga i odbijanje da se prizna istina kada je čovek prepoznaje.
Svako dobro delo ne nastaje iz koristi
Zamislite osobu koja mesecima pomaže starijem komšiji. Vi to gledate, ali umesto da priznate dobrotu, svaki njen postupak objašnjavate skrivenim interesom.
„Sigurno nešto očekuje zauzvrat.“
Jednom možemo tako pomisliti iz neznanja. Problem nastaje kada nam takav pogled postane navika i kada više ne želimo da poverujemo ni u jedno dobro delo.
Zlo se ponekad ne krije u velikim rečima. Može se pokazati i kroz uporno odbijanje da priznamo dobro koje je pred nama.
Mnogi vernici koji čuju za ovaj greh odmah se uplaše: „Šta ako sam ga počinio? Šta ako mi Bog više nikada neće oprostiti?“
Takav strah sam po sebi nije dokaz da je čovek počinio neoprostivi greh. Naprotiv, sama briga zbog odnosa sa Bogom pokazuje da mu taj odnos nije postao potpuno nevažan.
Zato nije dobro jednu psovku izgovorenu u besu odmah izjednačiti sa onim o čemu Isus govori u ovom odlomku. Kontekst je mnogo dublji.
Pronađite snagu u sebi da verujete u dobro
Lako je početi da svako tuđe dobro delo tumačimo kao korist, da čekamo da osoba koja se promenila ponovo pogreši ili da se podsmevamo svemu što nam deluje previše naivno.
To nisu automatski znakovi neoprostivog greha. Ali mogu da postanu loše navike ako ih nikada ne preispitamo.
Ponekad je dovoljno da zastanemo i kažemo: možda ovo dobro delo zaista jeste dobro. Možda osoba koja se promenila zaista želi da bude drugačija. Možda ne moramo baš svemu odmah pronaći manu.
Na kraju, poruka ovog odlomka nije da čovek treba da živi u strahu od jedne pogrešne reči. Mnogo važnije pitanje jeste šta radimo sa svojim srcem kada prepoznamo dobro, istinu i Božju milost.
Kada ste poslednji put nekome priznali dobro delo, a da odmah niste tražili razlog da posumnjate u njega?
Stil / Krstarica
