Kada je jedan fotograf 1912. dobio zadatak da objavi seriju fotografija pripadnika domorodačkog plemena Kalinga u „Nacionalnoj geografiji“, do kojih se čak i danas, kroz krivudave planinske puteve Kordiljera, iz Manile, prestonice Filipina, stiže posle 15 sati napornog drmusanja i pešačenja, njihov imidž je bio zapečaćen. Za „civilizovani“ deo planete oni su dugo bili krvožderni divljaci, egzotični i više nego zastrašujući.
Pet godina od objavljivanja surove foto – priče, čiji je cilj zapravo bio da opravda američku kontrolu nad ovim delom sveta koji su nazivali „ničija zemlja“, rođena je Apo Vang-Od.
U selu Buskalan verovatno niko nije slutio da će ova devojčica sliku o njima promeniti nabolje, ali ovoj fascinantnoj dami, koja danas broji 106 godina, to je uspelo zahvaljujući neobičnom zanatu.
Danas iz celog sveta stotine ljudi dnevno hrle da je upoznaju, prelazeći, da bi stigli do njene kuće, hiljade kilometara koji, na kraju, podrazumevaju i izuzetno naporan uspon kroz pirinčane kaskade.
A kako je ova izuzetna žena, kao najstarija ikada, završila početkom ovog meseca na naslovnoj strani filipinskog Voga, nakon čega se storija o njoj brzinom požara proširila planetom – sigurno će ih biti više.
Razlog: ova jedinstvena žena najstariji je živi mambabatok, kako u ovom delu sveta zovu tatu majstore.
Imala je 16 godina kada je započela karijeru tetovatora pod mentorstvom svog oca kao prvi i dugo jedini ženski mambabatok.
U početku su je gledali s podozrenjem, ali je brzo počela da putuje i u daleka sela kako bi ljudima na koži utisnula svete simbole predaka.
Muškarci su, zahvaljujući njenim crtežima, koji nastaju utapkavanjem „mastila“ u kožu - bambusovim štapom sa trnom na vrhu u kožu im Apo unosi mešavinu čađi i drvenog uglja zabijajući ga preko stotinu puta u minuti u meso - kovani u zvezde i viđeni su kao veliki ratnici, a i danas se njihova tetovirana tela slave jer predstavljaju čast, bogatstvo, lepotu i hrabrost.
Ovaj način ukrašavanja prihvatile su i žene. One koje su prošle kroz precizne ruke uvek nasmejane Apo Vang-Od, kažu da su se odlučile za tetovaže jer će ih oznake na telu večno pratiti. U grob se ovde ne nose zlato i druge dragocenosti.
Prisutan je i drugi motiv - neobeležene žene se smatraju nesavršenim, nepoželjnim.
I na koži ove 100- godišnjakinje ispisana je njena životna priča, tu su sva njena dostignuća, ali i nedaće, bolesti, imena davno izgubljenih ljubavnika...
Apo je 2018. proglašena za živo nacionalno blago. Nagrada je stigla, ali nije joj bilo lako. Neki su je osuđivali što se prihvatila muškog posla, proganjali su je danonoćno katolički misionari, živela je u bedi...
Sve je izdržala!
Iako mlađe generacije plemena sve više gledaju na tetoviranje kao arhaično i bolno, ona se ne predaje. I dalje s velikom radošću utiskuje živopisne slike i poručuje da je od vitalnog značaja da se tradicija ne zaboravi.
Kako mambatok može da prenese zanat samo unutar svoje krvne loze, a nije imala svoju decu uspela je neobičnim znanjem da naoruža bratovljevu unuku Grejs. Kad je imala 10 godina uzela ju je za šegrta, a potom i njenu sestru Eljang.
Devojke su završile koledže, ali su se vratile u selo i pomažu baki u nesvakidašnjem poslu jer onih iz daleka, koji žele da im trag na telu ostavi živa legenda, sve je više.
I danas, upkos tome što ima 106 godina, njene čiste, simetrične crne linije su impresivne; šare škorpiona, stonoga, zmija i snopova pirinča se spajaju i formiraju veliku tapiseriju koja se proteže duž ruke ili noge.
Sve veći broj Filipinaca traže tetovažu koja sa sobom nosi dugu istoriju i povezuje ih sa korenima.
Promovišući authtonu kulturu, Apo se ne ljuti što njenim crtežima svetski putnici pripisuju sopstvena značenja.
- Radiću to dok sam živa! - rekla je Apo Vang Od za Vog, uz poruku da su svi dobrodošli.
Srećna je, kaže, posebno što ima naslednice, koje su uz nju usavršile 1.000 godinu staru tehniku tetoviranja „batok“.
