Slobodan i Vesna Simikić su proveli 31 dan putujući, a njihove najskorije avanture iz Indije ispričali su u ovom divnom putopisu koji je pred vama:
"Ulazimo među prvim putnicima u vagon C13 državnog voza indijske železnice kojim ćemo putovati od Agre ka Radžastanu. Sva sedišta u ovom udobnom i čistom vagonu su bila okrenuta ka sredini gde su se nalazila dva stočića koja su pružala veću udobnost, ne samo za moje krakate noge, nego i za odlaganje stvari često korišćenih tokom putovanja.
Bili smo jedini stranci u ovom vagonu, a verovatno i u celom vozu od ukupno 39 vagona. Na moje veliko zadovoljstvo, naše vozne karte koje su imale brojeve 47 i 48 , odgovarale su brojevima sedišta za jednim od dva stola.
Odmah sam izvadio fascikle i sveske u koje sam zapisao raspored prevoza sa adresama smeštaja, kao i lokalitetima koje smo planirali posetiti. Vesni nije dugo trebalo da uspostavi komunikaciju sa bar polovinom putnika ovog veselog vagona.
Ispunjavala im je želje za fotografisanjem, odgovarala na pitanja: odakle smo, gde putujemo, koliko dugo smo u Indiji i na još stotine sličnih.
Sedeći u udobnom sedištu do prozora, prevrtao sam povezane listove isčitavajući podvučene rečenice sopstvenog rukopisa. Nije mi smetala novonastala graja, pa ni povremena Vesnina pitanja kojma je želela da da što tačnije odgovore našim radoznalim saputnicima.
Markirao sam lokacije koje treba da posetimo i gledao njihov raspored tragajući za najidealnijom putanjom kako bi smo što racionalnije iskoristili vreme našeg putovanja. Naslonjen na mali, jako funkcionalni stočić, zagledan u geografsku kartu na kojoj su bila obeležena mesta sa mog spiska, pogled mi zastade na sitno, kurzivom napisanim "Sisodia garden".
Čini mi se da sam prvi put sreo ovaj naziv jer mi nije ostao u sećanju tokom iščitavanja tekstova o Indiji, dok sam samu reč "sisodija" sretao bezbroj puta u različitim značenjima. Mada nisam znao da li se pojam "sisodija" odnosi na vladarsku dinastiju ili na konkretno žensko ime, ta bašta mi se učinila zanimljivom te sam se zainteresovao za geografski položaj i način na koji bi smo mogli da stignemo do nje.
Nalazila se pored autoputa Agra – Džajpur što je nagoveštavalo relativno jednostavan pristup, a samim tim raspirivala i želju da je posetim. Baš u tom trenutku je voz krenuo uz primetne trzaje koji su mi ometali dalje čitanje.
Udobno sam se namestio na svoje sedište okrenuvši glavu ka prozoru, nezainteresovano posmatrajući siromašnu periferiju nekada carskog grada. U sećanje sam prizivao zanimljiva Indijska pisma od Vladike Nikolaja u kojima je jedna od aktera Sisodija, ali još važnije od toga, nerešiva dilema koja se odnosila na opisani čin Sati, a koja me je mučila, ne dozvolivši da se opredelim da li se radi o predanosti veri u reinkarnaciju i žrtvovanju za ljubavlju ili o kukavičkom činu kako obično karakterišu samoubistvo. Posebno me potreslo saznanje od mojih novih indijskih prijatelja da se taj čin, i pored zakonske zabrane, i danas dešava - istina, u daleko manjem broju, bez obznanjivanja, uglavnom tajno i u krugu porodice.
Šta je Sati koji je opisan sa pozitivnim emocijama u Indijskim pismima? Naziv "Sati" potiče od sanskritske reči "sasti" čiji prevod znači "ona je čista ili istinita". Sati je nastao po uzoru na hinduističku mitologiju u kojoj se boginja Adi Parashakti rodila u ljudskom obliku kao Devi Sati. Još kao devojčica, slušajući mitove o Šivi, jednom od najvažnijih hinduističkih bogova, poželela je da se uda za njega. Tragajući za njim i čineći razne žrtve želja joj se ostvarila. Udala se za boga Šivu, što nikako nije odobravao njen otac. Na jednom festivalu na koji je pozvao prinčeve i božanstva, pogrdno je prozivao zeta i kćerku, omalovažavajući ih i iskazujući im uvrede. Da bi svojom žrtvom zaštitila dostojanstvo svoga muža, Adi Parashakti se javno spalila. Kažu da se, dok je gorila, mirno molila, kako to samo mogu odane i strastvene žene, svome povratku u božansko obličje i da ponovo bude žena boga Šive. Kao što sve iskrene molitve, tako i božanske, bivaju uslišene, Devi Sati je ponovo rođena kao Parvati, i kao takva, postala je druga Šivina žena. Devi Sati je bila boginja bračne sreće i dugovečnosti što ju je postavilo na položaj najvažnijih hinduističih boginja.
Sati je, u najkraćem objašnjenju, drevni običaj samospaljivanja udovice na pogrebnoj lomači svog muža. To je, zasigurno, najkontraverznija tekovina indijske kulture za koju ne postoje umereni nego samo isključivi stavovi tokom niza vekova.
Samoubistvo je strogo zabranjeno u hinduističkoj religiji, dok se Sati ne smatra samoubistvom. Jedni to smatraju najuzvišenijim svetim pogrebnim ritualom, dok drugi veruju da je to varvarski čin nasilja nad ženama, zaboravljajući da su hroničari zabeležili i značajan broj samospaljivanja muževa nakon smrti voljene supruge.
Čin Sati je prvi put pominjan 510. godine p.n.e, u zapisu na kamenu postavljenom u čast samospaljene udovice. Potom će i hroničar Aleksandra Velikog, nakon njihovog putovanja u Indiju 327.godine p.n.e., pisati o neverovatnom običaju spaljivanje žena sa svojim muževima. Ramajana, Mahabharata i Vede će beležiti Sati kao hrabri, dostojanstveni, uzvišen čin, vredan dubokog poštovanja. Prolaziće vekovi, zemlja će menjati gospodare, Sati će biti osporavan, zabranjivan ili obožavan sve do danas. Satkinjama će se dizati kameni spomenici, njihov podvig biće opisivan i oslikavan, stvaraće veliko poštovanje i dugogodišnji ugled svojoj porodici, sa kojom će biti poželjno da se što ranije ugovori brak za buduće mladence. Kada ne bi izvršila Sati udovica bi bivala odbačena iz porodice i društva, ponižavana i lišena bilo kakvih prava, a ukoliko bi obećala izvršiti taj čin, a potom se predomislila ili pobegla sa lomače opečena prvim plamenom, neretko bi bila ubijana od strane porodice kojoj bi nanela neprolaznu sramotu. Da bi se sprečila takva neprijatnost, udovicu bi često vezivali za umrlog muža ili za bambusove motke kako da ne bi mogla da pobegne sa pogrebne lomače.
Zapis o najimpresivnijem Satiju do koga dođoh je zapis o udovici iz naroda Sisodija. Nakon prerane smrti muža, ostala je sama sa njim u prostoriji bez hrane i vode, kako to običaj nalaže, milujući njegove ruke, lice, kosu i izgovarajući samo neprekidne molitve:,,Ommmm, Ommm, Ommm….”.
Drugi dan su došli da kupanjem i uvijanjem u belo platno pripreme pokojnikovo telo za spaljivanje. Ni sa kim nije progovorila ni reč. Povukla se u svoje odaje, bez sna, u molitvi, čekajući naredno jutro i zakazanu kremaciju. Ranom zorom, kada su prvi zraci pretvarali svu prirodu i mnoštvo prisutnih u neku posebnu lepu narandžastu boju, pojavila se Sisodija u svjetlucavom svadbenom sariju od čiste svile boje šafrana, zakićena bogatim nakitom, sa licem koje je blistalo bez tragova nespavanja, suza ili umora. Najednom su prestali svi glasovi, utihli šumovi, čak su i ptice nestale. Nastupila je jeziva tišina. Ona je u nekom svečanom, laganom hodu prilazila lomači a njene krupne oči, crnje od noći bez zvezda, nisu se pomjerale ni na trenutak sa već davno ohlađenog tela voljenog muža. Hodala je bez koraka, kao da je klizila, lagano, kao jutarnji vetrić na kom je viorio šal i svilenkasto crna kosa, otkrivajući čipkasto zlatne minđuše. Gomila se razmicala nemo i sa čuđenjem posmatrala neviđenu, božansku lepotu. Kada je prišla, sagla se uz diskretno, skoro nečujno, melodično zveckanje bogatog nakita, i svojim sarijem potpalila vatru. Zatim se popela na lomaču, s osmehom zagrlila muža, legla pored njega i čekala da vatra sagori njihova prolazna tela. Kažu da ni glasa nije pustila dok su se plameni jezici stapali sa njenim sarijem. Samo su neki od prisutnih pričali da su sa njenih usana uspeli da razaznaju reči kojima se obraćala voljenom mužu.
Saznavši da su se kremacije, pa i Sati, održavale u mestu gde se nalazi "Sisodia garden", odmah smo planirali da ujutro krenemo do tog mesta. Cenkanje sa vozačem rikše nije dugo trajalo. Na njegovu cenu odgovorio sam sa 60 procenata manjom a kako je napravio grimasu kojom je hteo reći da ja nudim premalu cenu, okrenuli smo se ka drugim rikšama. Ubrzo je krenuo za nama i rekao da pristaje. Seli smo u neku staru rikšu sa pocepanim sedištima, pokidanim limovima, otvorenu, bez amortizera i punom brzinom jurnuli ulicama u nepoznatom pravcu. Nakon desetak minuta stigli smo na auto-put vozeći još većom brzinom u suprotnom smeru. Zbunjen, kucnuo sam ga po leđima i rukama i grimasom upitao zašto vozi u suprotnom smeru. Kratko je odgovorio “šorter” (kraće) čvrsto držeći ručicu gasa okrenutu do kraja. Ne razumevši ga pogledao sam u Vesnu, a zatim smo se oboje nasmejali, prepuštajući se još jednoj indijskoj avanturi. Nakon dva-tri kilometra prešli smo u levu stranu auto-puta (u Indiji se vozi levom stranom), a potom ušli u prohladan tunel. Vozač je bezuspešno pokušavao da uključi svetlo na raspaloj komandnoj tabli sa koje su visile raznobojne žice, prekidači, privesci lokalnih hramova i izbledele žute rese. Silazak sa auto-puta je značio brzi dolazak na odredište. Ubrzo je stao pored neuglednog zida sa velikim flekama od otpale fasade. "Sisodia garden?" - upitah silazeći sa raskimane rikše.
Klimnuo je glavom i pokazao na uniformisanog muškarca koji je dremao na plastičnoj stolici. Pošto mi je bio vrlo simpatičan, složio sam se sa njegovim predlogom da nas čeka na tom mestu dok mi posetimo nepoznati vrt.
Spoljni izgled nije odavao utisak mesta u kome bi se zadržali više od 5 minuta ali prolaskom kroz nisku kapiju shvatio sam da oronuli zid deli dva potpuno različita sveta. Nenadano smo se našli na prostranoj, mermerom popločanoj, raskošnoj terasi iza koje se nalazila prelepa palata , dok se ispod terase prostirao veliki vrt sa popločanim stazama, klupama, njegovanom travom, raznim cvetnim žbunovima i drvećem. Ušuškan između dva brda sa nepresušnim izvorom sa jednog od njih i vijugavim potočićem, prelep prizor me je zarobio. Činilo mi se da smo samo nas dvoje prisutni u ovom rajskom vrtu, a onda, silazeći niz skrivene stepenice naiđosmo na tri žene povaljane po mermernom patosu u dubokom snu. Na moj namerni kašalj nisu reagovale. Pretpostavio sam da su njihovi vredni prsti upleteni u sve ove simetrično postavljene cvetnjake, aleje i frizirane žbunove. Lagano smo šetali centralnom stazom pored osušenog korita zamrlih fontana zagledajući neobične biljke i mirišući cvetove sa istih. Na kraju bašte se nalazila polukružna pagoda sa klupama sa kojih se otvara prelep pogled na stepenaste terase iznad kojih, kao kruna, stoji kraljičina palata. Seli smo, opustili se, diveći se kreaciji arhitekata, baštovana i neimara. Na jednom se začu neobičan šum nakon koga zaiskri bezbroj vodoskoka na suncu. Stotine mlaznica je pod planiranim pritiskom pravilo neke vodene cvetove koji su upotpunjavli nestvarnu sliku.
Sve ovo što je izgledalo kao deo raja spuštenog na zemlju, sagradio je Maharadža Savai Jai Sing svojoj voljenoj drugoj ženi, prelepoj princezi od Udaipura od loze Sisodia. Osim po lepoti svojih žena Sisodije su poznate i kao hrabri ratnici i poslednje pleme koje je palo pod mogulsku vlast. Indijski istoričari su zapisali slučaj u kom su, u toku napada sultana od Delhija, Alaudina, na teritoriju Sisodija, muškarci ovog plemena izveli Saku tj. borbu do smrti, dok su žene počinile Jauhar tj. samospaljivanje da ne bi postale zarobljenice. Sisodije tvrde da potiču od božanskog kralja Rame, opisanog u Ramajani, odnosno od njegovog sina Luva.
Nahranivši maštu i oči ovim retko viđenim prizorima, predložih Vesni da krenemo. Složila se i krenusmo u tišini svako sa svojim mislima, stazom koja se prostirala uz visoki zid koji je opasivao kompleks kraljice Sisodije štiteći ga od neželjenih posetilaca. Prolazili smo pored polukružnih pagoda ili nastrešnica u zidu koje su imale rozetne, veštom rukom isklesane u kamenu.
Te rešetke su bile jedini otvori kroz koje se moglo posmatrati okruženje, dok se sa druge strane ništa nije moglo videti. Na trenutak mi se učini da u jednoj od pagoda vidim kraljicu sa svojim pratiljama kako uz čaj posmatraju prolaznike, čobane, ili vojnike koji čuvaju vanjske zidove palate. U drugoj pagodi mi mašta stvori evnuhe kako oštrim okom beleže igru nestašnih devojaka pa i same princeze. Na trenutak se jure, valjaju se po travi, a onda se prskaju vodom iz mlaznica fontana, da bi potom mokre padale od umora sa zalepljenim sarima na bedrima, sa bičevima mokre, crne duge kose, rasutim po skoro otkrivenim grudima. Naše usporene korake najednom zaustavi iznenadno pojavljivanje devojke iz jedne od pagoda do koje upravo stigosmo.
Zastadosmo iznenađeni, gledajući jedni u druge. Bila je to osoba koju sam već video. Sve mi je poznato: kosa, osmeh, crne oči, pa i izbledele kanine šare na rukama od proteklih praznika…
"Prelepa si!"– glasno progovori nešto iz mene.
Uz “hvala” podari mi još lepši osmeh od onog sa kojim nas dočeka. Vesna reče da joj je divan sari na šta joj naša “Sisodija” ponudi da ga skine da bi ga Vesna probala, s namerom joj ga pokloni ukoliko bi joj odgovarao. Nastalo je ubeđivanje među njima: Vesna je odbijala i da proba govoreći da nemaju ni slične konfekcijske brojeve dok je “Sisodija” insistirala, oblačeći drugi sari.
Poznanstvo ne starije od 5 minuta je preraslo u neku bliskost poput prijateljstva gimnazijalki na maturskoj večeri. Izmakoh se da ih fotografišem, a one su se raspričale, smejale, grlile… Nemo sam posmatrao tu zagonetnu bliskost pokušavajući da pronađem uzroke. Možda se tajna krije u onoj okrenutosti sedišta u vagonima jednih prema drugima, u zajedničkom poreklu, Tagoreu, karmi ili reinkarnaciji. Ne znam. Možda i ne treba da znam. Posle dužeg vremena rastali smo se ostavljajući Sisodiju u njenim vrtovima, a mi smo izlazeći kroz onu kapiju ugrađenu u zidove sa kojih je otpadala fasada, ugledali našeg vozača kako sedi na kamenom zidu pored svoje raštimane rikše. Obradovao se što nas je video. Seli smo i krenuli nazad onim istim putem ali nisam primetio niti način njegove vožnje, niti da li je popravio svetlo za mračni tunel, niti dužinu putovanja… Razmišljao sam o događajima iz prebogatog dana. Želeo sam i ja da nekom ulepšam dan. "Žrtva" je bio skromni vozač rikše kome sam ostavio značajan bakšiš. Ozarenog lica, uleteo je u haotičnu uličnu jurnjavu zaustavljajući vozila koja su neprestano trubila, kako bi nam omogućio da pređemo na drugu stranu.
(Autor, putuje po svetu i piše: Slobodan Simikić)
