Pod pritiskom fleksibilizacije rada, pitanje slobodnog vremena i godišnjih odmora sve više gubi na značaju (i značenju). Nekada naizgled jasna razlika između „rada“ i „slobodnog vremena“, sve više se briše. Danas ‒ kad nam se fleksibilno radno vreme predstavlja kao prednost jer nas ne vezuje za kancelariju, raspoloženje, motivaciju i slično, a zapravo nas primorava da budemo u stanju stalne pripravnosti ‒ pitanje značenja odmora i slobodnog vremena postaje sve urgentnije. Jer ako je slobodno vreme nekada i predstavljalo opoziciju radu, danas se potpuno stopilo sa svrhom generisanja viška vrednosti.
Danas često zaboravljamo da vreme za odmor nije bogomdano, već izvojevano. Pitanje plaćenih godišnjih odmora iskrsava nešto pred Drugi svetski rat, a 1936. Međunarodna organizacija rada donosi Konvenciju o plaćenom godišnjem odmoru, kojom se preporučuje najmanje šest dana plaćenog odmora godišnje. U godinama koje slede, te preporuke postaju pravo svih građana, ali „odmor za sve“ nije obezbeđen samo propisima, već osiguravanjem mogućnosti putovanja.
Plaćeni dvonedeljni godišnji odmor u Jugoslaviji je uveden 1946. godine; 1958. radnicima je garantovao 12‒30 dana odmora; 1965. najmanje 14, da bi 1973. bio ograničen na 18 do 30 dana, kada je postao i ustavom osigurano pravo. Ali, da bi odmor i putovanja postali delom života svih, morali su se razvijati kroz socijalizaciju turizma unutar samoupravnog sistema, gde je on postao integralni deo proizvodnje, njena dopuna u cilju poboljšanja položaja radnika, ali i same efikasnosti proizvodnje.
Turizam je počeo da cveta krajem pedesetih i početkom šezdesetih, a reklamu na svetskom turističkom tržištu su nam doneli jeftin hotelski smeštaj, hrana i prevoz. Letovanje u Miločeru koštalo je 715 maraka, u hotelu "Avala" u Budvi 545 maraka, u bungalovima na Lapadu 445, a u dubrovačkom hotelu "Stadion" 420 maraka.
Kroz demokratizaciju turizam je težio da postane opšte mesto, a samim tim i potencijalni instrument društvenog sklada i solidarnosti, podrivajući svoj prethodni položaj luksuza namenjenog najbogatijima.
Omogućujući sve većem delu radništva da prepozna značaj odmora i zapravo otputuje i možda prvi put vidi more ili sneg, turizam je poslužio kao metod priznavanja rada putem nagrađivanja, a svojim omasovljenjem i kao sredstvo promovisanja jednakosti, te borbe protiv klasnih razlika. Naravno, možemo primetiti da je turizam služio i za promovisanje jugoslovenskog sistema, ali krajnja po(r)uka ne može biti izostavljena ‒ turizam i dokolica služili su podržavanju norme prema kojoj ugodan život zavisi od oslobađanja od iscrpljujućeg rada.
Letovanje na moru vremenom postaje nezaobilazni sadržaj ličnog kalendara za sve Jugoslovene, a što danas takođe uzimamo zdravo za gotovo. Naime, turistički razvoj jadranske obale je započeo u Austrougarskoj krajem 19. veka, ali kao rezervisan za društvenu elitu.
Demokratizacija turizma i kultura letovanja na moru se tek u Jugoslaviji bespovratno ugradila u supstancu našeg društva. I ona i te kako živi i dan-danas, pa i među hordama građana Srbije na putu ka Grčkoj.
A zaboravljamo da je čak i vikend – jugoslovenski fenomen. Da, i dvodnevni nedeljni odmor uveden je u SFR Jugoslaviji 1965, kad je radna nedelja skraćena na 42 sata. Tek u Jugoslaviji nastaje vikend kultura odmora i odlazaka na izlet u prirodu, uključujući tu i masovnu izgradnju kuća za odmor, tzv. vikendica.
Godišnje odmore smo odavno prestali da posmatramo kao zasluženi predah. Ako ih uopšte imamo, u najboljem slučaju predstavljaju kratkotrajan beg iz beznađa nemaštine ili vreme koje ćemo posvetiti drugom poslu radi uštede ili dodatne zarade. Ako je tokom socijalističke države pitanje odmora bilo integrisano u društvenu ekonomiju i predstavljalo pre svega rekreativnu dopunu reprodukciji socijalističkog radnika, danas je daleko od toga: turizam i odmori preobrazili su se uporedo s tranformacijom ekonomskog i političkog uređenja. Tako je i ova sfera u potpunosti komercijalizovana i komodifikovana te se održava (i razvija) u onoj meri u kojoj je nekome profitabilna.
U tom smislu su i naši odmori i slobodno vreme postali samo jedan dodatak potrošnji u kojoj svakodnevno učestvujemo. Nikoga više nije briga za to da li ćemo otići na odmor kako bismo se odmorili, kulturno ili rekreativno osvežili i napredovali, već je to prepušteno ličnoj odluci, a pre svega materijalnim mogućnostima. Ukoliko odemo na odmor – super, potrošićemo novac, kako pansionski tako i vanpansionski. Ukoliko ne odemo na odmor – super, novac ćemo svejedno potrošiti.
Kako se Britanac proveo na letovanju kod nas?
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina Jugoslavija prelazi u fazu masovnog i komercijalnog turizma. Na letovanje idu mladi zaposleni, roditelji sa decom, penzioneri. A pored domaćih, veliki broj turista dolazio je sa Zapada.
Naime, Džon Karter iz Velike Britanije posetio je 1989. godine područje Opatije i Krka, a reportažu je objavio godinu dana kasnije.
Autor je priču započeo komentarom o sličnosti mesta na Kvarneru.
- Volosko, Labin, Ika... Imena su različita, ali izgled je veoma sličan... Počeli su kao ribarska mestašca, a prve posetioce primili su krajem 19. veka - priča Karter.
Takođe, zapaža da na tom delu rivijere nema previše peščanih plaža, ali mu se čini da to turistima ne smeta da uživaju u odmoru na obali Jadrana.
Karter se osvrnuo i na ekonomske prilike u tadašnjoj SFRJ:
- Potreba za stranim valutama je jedan problem s kojim se susreće Jugoslavija, ali postoji i drugi, mnogo dramatičniji i mnogo očitiji problem, a to je inflacija.
Kad sam prošli put bio u Jugoslaviji, ostalo mi je nešto dinara, pa sam ih sad poneo da ih potrošim. Kad sam poslednji put bio ovde, ova količina dinara vredela je oko 15 funti. Danas vredi oko 50 penija, a time ne mogu da platim ni šoljicu kafe.
Inflacija je, ocenio je Karter tada, loša vest za Jugoslovene, ali je dobra za strance.
Karter nije propustio ni da prokomentariše jedan od balkanskih aduta - restoransku ponudu, kao i večernje zabave uz živu muziku bez kojih su leta na obali Jadranskog mora i dan-danas nezamisliva.
Zlatno doba sindikalnih i đačkih odmarališta nije preživelo političke i socioekonomske promene koje su usledile. Nakon ratova tokom devedesetih godina privilegije su polako nestajale.Zavšetkom socijalizma i raspadom Jugoslavije turizam gubi socijalnu stranu i postaje komercijalna delatnost.
Stil / B92 / Telegraf / masina.rs
