Severni Egej me osvojio na prvi pogled: Za 6 dana sam upoznala jednu drugačiju Tursku, kroz maslinjake, antičke gradove i čarobne skrivene zalive

Putovanje kroz Severni Egej ne bih opisala samo kao obilazak nekoliko gradova i sela. Za mene je to bilo upoznavanje jedne drugačije Turske – one u kojoj se dani pamte po ukusima, mirisima, ljudima i prizorima koji ostaju u sećanju dugo nakon povratka kući.

Na put sam krenula iz Beograda, a naša ruta obuhvatila je Čanakale, Balikesir, Edremit, Asos, Adatepe, Ajvalik i ostrvo Džunda. Putovanje je organizovano na poziv Ministarstva kulture i turizma Republike Turske i Turske agencije za promociju i razvoj turizma (TGA), a u grupi je bilo devet novinara iz Srbije, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Bugarske i Rumunije. Naši vodiči bile su Hazal Ajdogan i Džansu Durmaz, koje su se pobrinule da tokom obilaska upoznamo ne samo najpoznatije znamenitosti već i manje poznate kutke ovog dela Turske.

Već na početku postalo mi je jasno da severni Egej nije destinacija koju treba obilaziti u žurbi. Ovde se istorija prepliće sa svakodnevnim životom, maslinjaci se prostiru uz planinske padine, kamene kuće čuvaju priče o nekadašnjim stanovnicima, a obroci često postaju jednako važan deo putovanja kao i znamenitosti koje posećujete.

Od Istanbula do Čanakalea

Prvog dana, 23. oktobra, nakon dolaska u Istanbul, uputili smo se ka oblasti u blizini Čanakalea. Bio je to početak naše šestodnevne avanture kroz severni Egej, oblast koja se nalazi na raskrsnici različitih kultura i civilizacija. Po dolasku nas je čekala večera u restoranu Oksijen Tesisleri Günaydın, a zatim smeštaj u hotelu Alia Thermal.

Čanakale je grad koji ima poseban geografski i istorijski značaj. Nalazi se na obali Dardanela, moreuza koji razdvaja Evropu i Aziju, pa nije teško razumeti zašto je vekovima bio važna tačka na trgovačkim i vojnim putevima. Ovaj kraj neraskidivo je povezan sa antičkom Trojom, ali i sa događajima iz Prvog svetskog rata, zbog čega istorija ovde nije samo nešto što se uči iz knjiga već deo identiteta čitavog regiona.

Iako nam je Čanakale bio polazna tačka, ono što me je posebno privuklo jeste činjenica da se severni Egej ne oslanja samo na svoju bogatu prošlost. Ovaj deo Turske razvija i drugačiji vid turizma – onaj koji povezuje prirodu, lokalnu gastronomiju, tradicionalna sela i odmor u termalnim centrima.

Termalni odmor, planina Ida i maslinovo ulje koje priča svoju priču

Drugi dan započeli smo doručkom u hotelu Alia Thermal, nakon čega smo imali priliku da obiđemo hotelske sadržaje i upoznamo se sa ponudom. Poseban deo programa bio je posvećen termalnom i spa turizmu, pa smo isprobali i tradicionalni turski hamam.

Hamam je mnogo više od obične parne kupke. Reč je o ritualu koji u turskoj kulturi ima dugu tradiciju, a podrazumeva boravak u toplom prostoru, piling tela posebnom rukavicom, masažu penom i ispiranje vodom. Takvo iskustvo pruža priliku da se čovek opusti i na trenutak zaboravi na svakodnevne obaveze. Upravo ta povezanost tradicije i savremenog wellness turizma jedan je od zanimljivih aduta severnog Egeja.

Nakon ručka u hotelu krenuli smo ka selu Kavurmacilar, u oblasti planine Ide, poznate i pod nazivom Kazdagi. Ovaj planinski kraj potpuno se razlikuje od predstave koju mnogi imaju o Turskoj kao zemlji letovališta i velikih hotela. Umesto užurbanih turističkih ulica, dočekali su nas priroda, zelenilo i pejzaži koji pozivaju na šetnju i boravak na otvorenom.

Planina Ida ima posebno mesto i u grčkoj mitologiji, a njeno ime često se povezuje sa pričama o Trojanskom ratu. Danas je poznata po šumama, bogatom biljnom svetu, vodotokovima i mogućnostima za pešačenje i seoski turizam.

Jedan od najlepših delova tog dana bio je odlazak na održivu porodičnu farmu Ida Mera, gde smo imali priliku da se upoznamo sa maslinjacima i lokalnim proizvodima. Maslina je, bez preterivanja, jedan od simbola ovog kraja. Ona ovde nije samo poljoprivredna kultura već deo tradicije, načina života i gastronomskog identiteta.

Na farmi smo upoznali proizvode nastale od lokalnih namirnica i saznali više o njihovoj proizvodnji. Posebno mi je bilo zanimljivo da vidim koliko se pažnje posvećuje poreklu hrane i očuvanju tradicionalnih načina proizvodnje.

Dan smo završili večerom u hotelu 1774 Kazdağları, u ambijentu koji se savršeno uklapao u atmosferu ovog planinskog kraja.

Asos i Adatepe: Antički hramovi, kamene kuće i miris maslinovog ulja

Treći dan bio je jedan od najbogatijih kada je reč o istoriji i tradicionalnoj arhitekturi. Nakon doručka posetili smo muzej Kazdagi, a zatim krenuli ka Asosu, antičkom gradu koji se nalazi iznad Egejskog mora.

Asos je jedno od onih mesta na kojima je teško odlučiti da li više pažnje privlače ostaci drevne civilizacije ili pogled koji se pruža prema moru. Kamene zidine, uske staze i ostaci antičkih građevina stvaraju poseban ambijent, a među najznačajnijim lokalitetima nalazi se hram posvećen boginji Atini.

Ovaj antički grad povezuje se i sa filozofom Aristotelom, koji je ovde boravio u četvrtom veku pre nove ere. Kada se nađete među ostacima nekadašnjih građevina, postaje jasno koliko je ovaj prostor bio važan u antičkom svetu. Poseban utisak ostavlja položaj hrama, odakle se pruža pogled na Egejsko more i okolne predele.

Posle obilaska Asosa ručali smo u restoranu Asos Palamud, a zatim nastavili put ka selima Ješiljurt i Adatepe. Upravo je Adatepe jedno od mesta koje mi je ostalo u posebnom sećanju. Smešteno u podnožju planine Ide, ovo selo prepoznatljivo je po kamenim kućama, uskim ulicama i arhitekturi koja je sačuvala duh nekih prošlih vremena.

Dok prolazite njegovim ulicama, imate utisak da se život odvija sporije nego u velikim gradovima. Stare kuće, detalji na fasadama i mir koji vlada u selu čine ga idealnim mestom za upoznavanje tradicionalnog života ovog dela Turske.

Adatepe je posebno poznat po maslinovom ulju, pa smo posetili i Muzej maslinovog ulja. Tamo smo saznali više o tradicionalnim načinima prerade maslina i razvoju proizvodnje koja je generacijama važan deo života lokalnog stanovništva. Maslinovo ulje ovde nije samo proizvod koji se kupuje na pijaci ili donosi kući kao suvenir. Ono je deo svakodnevne kuhinje, kulture i nasleđa.

Upravo je degustacija lokalnih proizvoda pokazala koliko jednostavne namirnice mogu da budu ukusne kada su kvalitetne. Uz maslinovo ulje, hleb i druge lokalne proizvode, upoznali smo gastronomiju koja se ne oslanja na komplikovane recepte, već na svežinu i kvalitet sastojaka.

Dan smo završili večerom u restoranu Adatepe Margu.

Ajvalik i Kjučukćoj: mesto maslina i malo umetničko selo

Četvrtog dana oprostili smo se od dotadašnjeg smeštaja i krenuli prema Ajvaliku, jednom od najpoznatijih mesta severnog Egeja. Putem smo doručkovali u restoranu Öz'emle Yaşam, a zatim obišli selo Keremkjoj.

Naša sledeća stanica bio je Kjučukćoj, mesto koje me je posebno zainteresovalo zbog spoja istorije, umetnosti i tradicionalne arhitekture. Nekada poznato pod imenom Jeničarohori, ovo selo danas se izdvaja po obnovljenim kamenim kućama, malim galerijama, umetničkim radionicama i prodavnicama koje imaju sasvim drugačiji karakter od klasičnih turističkih suvenirnica.

Kjučukćoj je primer kako staro nasleđe može da dobije novi život. Nekadašnje kuće i objekti nisu izgubili svoj autentični izgled, već su pažljivo obnovljeni i pretvoreni u prostore u kojima se danas stvaraju i predstavljaju umetnički radovi. U arhitekturi i istoriji sela mogu se prepoznati različiti kulturni uticaji, a posebno je zanimljivo nasleđe stanovništva koje je tokom prošlih vekova dolazilo iz različitih delova Balkana.

Nakon obilaska sela i predela poznatog kao Đavolja trpeza, ručali smo u restoranu L'Arancia, a potom krenuli u obilazak centra Ajvalika.

Ajvalik je grad koji ima poseban šarm. Njegove stare ulice, kuće sa karakterističnim fasadama i blizina mora čine ga drugačijim od velikih i bučnih turističkih centara. U istoriji grada snažno se oseća grčko nasleđe, a nekadašnja arhitektura i danas svedoči o zajednicama koje su ovde živele.

Posebno mi se dopala ulica Makaron, poznata po starim kućama, malim lokalima i gastronomskim specijalitetima. Tu smo imali priliku da probamo lokalne ukuse i upoznamo se sa ponudom koja ovaj grad čini zanimljivim i ljubiteljima hrane. Ajvalik je, inače, poznat po maslinama i maslinovom ulju, a upravo su ti proizvodi jedan od njegovih najprepoznatljivijih simbola.

Iz Ajvalika smo nastavili ka ostrvu Džunda, koje je povezano sa kopnom mostom. Tamo nas je čekao smeštaj u hotelu Cunda Callisto Hotel & Spa, a nakon prijavljivanja imali smo vremena da upoznamo hotelske sadržaje i odmorimo se. Večera je bila organizovana u vinogradu Ma'adra, što je bio lep završetak još jednog ispunjenog dana.

Džunda: Ostrvo kamenih kuća, crkava i najlepših pogleda na Egej

Džunda, poznata i pod zvaničnim nazivom Alibej Adaši, ostavila je na mene poseban utisak. Ovo ostrvo ima sasvim drugačiju atmosferu od većih turističkih mesta. Njegovu prepoznatljivost čine kamene kuće, kaldrmisane ulice, malo pristanište, restorani i kafići, ali i bogata istorija koja se oseća na svakom koraku.

Peti dan započeli smo doručkom, a zatim nastavili obilazak ostrva. Posetili smo crkvu svetog Jovanija, kao istorijsku vetrenjaču i muzer porodice Koč. Ovaj deo Džunde posebno je zanimljiv jer pokazuje koliko se pažnje posvećuje očuvanju starih građevina i njihovom prilagođavaju novim namenama.

Jedna od zanimljivosti jeste to što je nekadašnja kapela pretvorena u biblioteku, dok je vetrenjača u njenoj blizini dobila novu ulogu i postala prijatno mesto za predah. Sa ovog uzvišenja pruža se lep pogled na okolinu, pa je jasno zašto je ovaj deo ostrva jedna od njegovih prepoznatljivih tačaka.

Džunda je poznata i po svojoj složenoj istoriji. Pre razmene stanovništva 1923. godine, na ostrvu je živelo grčko pravoslavno stanovništvo, a kasnije su se ovde doseljavali muslimani sa Krita. Tragovi tih različitih kultura i danas se mogu prepoznati u arhitekturi, običajima i lokalnom identitetu.

Nakon obilaska ručali smo u restoranu Ayna, a zatim nastavili ka čaršiji. Tamo smo probali lokalne specijalitete, među kojima su bili lokumi, domaći sirevi i masline. Ovakvi obilasci su mi posebno dragi jer kroz hranu često najbolje upoznate jedno mesto. Nije isto pročitati da je neki kraj poznat po maslinama i siru i zaista sesti za sto, probati ih i razgovarati o tome kako se proizvode.

Usledila je pauza za kafu u poslastičarnici Karadeniz, a zatim degustacija vina u Vino Wine House. Dan smo završili večerom u restoranu Bay Nihat, poznatom po ponudi koja se uklapa u mediteranski karakter ovog kraja.

Šest dana koji su mi pokazali drugačije lice Turske

Poslednjeg dana, 28. oktobra, nakon doručka i odjavljivanja iz hotela, krenuli smo nazad ka Istanbulu. Za put smo dobili i lanč paket, a time se završilo naše šestodnevno upoznavanje severnog Egeja.

Kada sa ove distance razmišljam o ovom putovanju, prvo mi na pamet ne padaju samo znamenitosti koje smo obišli, već čitav niz različitih utisaka: kamene ulice Adatepea, pogled iz antičkog Asosa, maslinjaci podno planine Ide, miris lokalnih proizvoda, stari deo Ajvalika i posebna atmosfera ostrva Džunda.

Severni Egej pokazao mi je da Turska ima mnogo više od poznatih letovališta i velikih hotelskih kompleksa. Ovaj deo zemlje nudi spoj istorije, prirode, gastronomije i wellness turizma, ali i nešto što je danas sve dragocenije – mogućnost da na putovanju usporite, upoznate lokalni način života i otkrijete mesta koja nisu izgubila svoj autentični karakter.