"Jedi da bi živeo, ne živi da bi jeo", je poslovica koju bi trebalo da nauči svako ko dolazi sa prostora bivše Jugoslavije. Da li zbog toga što smo često bili u tolikoj oskudici da smo jeli samo suv hleb ili zato što nam je genetski zapisano da jedemo često i jedemo mnogo - mnogi ne mogu da se izbore sa viškom kilograma, pogotovo "pod stare dane".
3 navike iz stare Jugoslavije zbog kojih se debljamo:
Navika broj 1: Uz kafu se obavezno jede nešto slatko
Ratluk, kocka šećera, kolač, sladoled - bilo šta. Kada nam dolaze gosti, glavno je naprviti kolač koji ćemo poslužiti uz kafu. To je prvo pravilo dobrog gostoprimstva.
"Ne jedem slatko", je rečenica koju nijedan gost nikad nije izgovorio na Balkanu.
Slatko se ne odbija, a pogotovo ono od šljiva čija je razmera 1kg voća jednako 1 kg šećera.
Navika broj 2: Svaki obrok mora se sastojati od 3 jela
Prvo ide supica, a potom glavno jelo i obavezna salata (šopska sa sirom). Dok neki samo salatu jedu kao glavni obrok ona se kod nas "ne računa". Jede se mnogo, jede se često i jede se obilno. Hleb se ne zaboravlja i sastavni deo je svakog jela, pa čak i onog koje uključuje testeninu ili pirinač.
Većina nas još vuče traume iz detinjstva o tanjiru supe nakon koga u želucu nema mesta za glavo jelo, a majka insistira....
Navika broj 3: Slavlje bez praseta ili jagnjeta ne može da se zamisli
"Deda će zaklati prase", je rečenica koju bake s velikim uživanjem koriste da ti dokažu koliko im je važno to što im dolaziš ovaj vikend.
Da bi "zaklali jagnje, prase ili pile", nije potrebno veliko slavlje - dovoljno je da se porodica okupi. Ako se već kupuje roštilj, računa se po pola kilograma mesa po članu porodice.
Salata se tada napravi, ali retko jede - jer ko ima toliki kapacitet da uz pola kile mesa ugura i koju kašiku kupusa u želudac?! Dobro, mesta za baklavu uvek ima ili za pitu od jabuka, što da ne!
Posle ovako obilnog jela, obično se povede priča o tome kako nam metabolizam ne radi kao pre i kako se danas gojimo i od vode. A niko ne spominje da se tog dana voda nije ni pila....
