Na talasima Radio "Studio B" Duško Radović budio je Beograđane svako jutro na svojstven način. Uvek je imao spreman nov aforizam na ispriča sugrađanima o kojima su se mogli čuti razgovori i u autobusu, i u kancelariji i na ulicama prestonice. Osim što je pisao sjajne aforizme, sa lakoćom je stvarao pesme i priče, ali se predano bavio i novinarstvom i uredništvom. Međutim, njegova iskrenost nekome je smetala...
Duško lavljeg srca
Duška Radovića mnogi znaju i po neobičnoj pesmi o plavom zecu, čudnom zecu, jedinom na svetu. Zapravo, on sam je bio tako jedinstven i jedini na svetu. Poznati srpski književnik Matija Bećković nazvao ga je „priznatim genijem nepriznate književnosti“. Stvarao je neprekidno, pisao pesme, priče, najave, skečeve, songove, drame, aforizme, a autor je i najpoznatijeg teksta za matičare kojim su mnogi parovi sklopili brak.
Ako se u jednoj rečenici treba opisati, onda bi to bila baš Bećkovićeva misao: „Pisao je reklame kao da piše zakone.“ Toliko je posebno lafovsko srce imao Duško.
U jednom intervjuu rekao je da je prava mudrost ne shvatati ništa ozbiljno, ali i da on baš i nije toliko mudar, te neke stvari shvata ozbiljnije no što to zaslužuju.
"Ja sam dokoličar"
Duško nije voleo da za njega kažu da je pesnik. Mislio je kako je pesnik samo srećan uređaj koji proizvodi pesme. Za sebe je govorio da je dokoličar.
„Jedino dokoličari imaju vremena i razloga da se bave takvim stvarima kao što su humor, posmatranje, zapažanje drugih i istovremeno imaju osećanje krivice. Mislim da su pola sveta radni ljudi bez duha, a pola dokoličari. To se najbolje vidi na selu. Tamo se tačno zna šta je ozbiljno, šta neozbiljno. Pisati pesme je neozbiljno, svirati je neozbiljno. Ista ta podela, samo manje vulgarizovana, postoji i dalje. Ali, mislim, bilo bi dosadno živeti da nema dokolice i dokoličara.“
Ko je ućutkao Duška Radovića?
Stari Beograđani se dobro sećaju momenta kada je Duško Radović skinut sa radija, redakcijski telefon je zvonio danima, svi građani su hteli ponovo da čuju čuveni promukao glas ujutru u 7 časova. Međutim, Duško se više nikada svojim sunarodnicima nije obratio nakon kraja 1982. godine. Tačan datum niko ni ne pamti, ali i danas se prepričava to nezadovoljstvo u narodu, te je mnogima ostao gorak ukus u ustima.
Ivan Stambolić, prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i general Nikola Ljubičić, predsednik predsedništva Srbije, koji su posle smrti Josipa Broza Tita držali poluge moći, pomno su pratili šta je Radović govorio u etar. Pratili su i od ranog jutra se nervirali.
"Jesi li čuo šta je onaj ludak jutros rekao!", grmi i svako malo jada se Ljubičić tada već bivšem gradonačeniku Beograda Branku Pešiću posle jutarnjeg moždanog treninga koji genijalni Duško forsira ranom zorom sa vrha "Beograđanke". Međutim, omiljeni gradonačelnik nije mario za te opaske, jer je cenio Duška.
Ti aforizmi mnogo su smetali Stamboliću. Jednom prilikom se, kada je sa priajteljima malo popio na svojoj vikendici, pohvalio:
"Onaj Radović opet ne pazi šta priča, moram sutra da mu izvučem uši" - rekao je za "Ekspres" Dušanov brat Brana Radović, kome je ovaj detalj kasnije, posle Duškove smrti, prepričao jedan od svedoka.
Kap koja je prelila času bila je ova Duškova rečenica, izgovorena u etru: "Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih". Ispostaviće se da su ovi posle Tita bili sujetniji i surevljiviji od njega. Stvari postaju ozbiljne. Radović će ubrzo biti glavna tema Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.
Predsedništvo CK SKS koje je 8. novembra 1982. "razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti", 16. novembra je objavilo zaključke.
"Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji "Beograde, dobro jutro" u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja", navodi se u saopštenju CK SKS.
Ubrzo sledi i gašenje emisije.
Stambolićevo pokajanje i Duškova osveta
Nije prošlo mnogo vremena i Stambolić se gorko pokajao, jer je video koliku je grešku napavio, navukao je neverovatan gnev javnosti. Shvata da partija ukidanjem Duškove emisije ima više štete nego koristi i krajem 1983. godine nudi Radoviću da mu vrate emisiju. On, u svom stilu odgovara:
"Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme", odgovorio mu je, odlučivši da više nikad ne izgovori čuvenu rečenicu: "Beograde, dobro jutro!".
Međutim, to „ućutkavanje“ mu je mnogo teže palo nego što je dozvoljavao da se primeti. Posle ukidanje emisije se ozbiljno razboleo.
„Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. Tu je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam to pobrkao. Sada me leče“, rekao je Duško svom prijatelju Miovanu Vitezoviću kada mu je bio u poseti.
Dušan Radović umro je 16. avgusta 1984. godine. Na sahrani je bilo 10.000 ljudi i ko zna koliko policije. Na svakom ćošku šušti i pišti radio veza. Ceo Beograd došao da isprati legendu.
"Ne treba čovek da greši dušu kada su moj brat i Srbija u pitanju. Ipak se Srbija odužila Dušku. Ima ga u udžbenicima, deca znaju ko je on, škole nose njegovo ime, ima svoje pozorište, neke ulice su nazvane po njemu. Ipak, čuvam knjigu koju je Branko Ćopić poklonio mom bratu i napisao mu posvetu. Ništa nije slučajno, njih dvojica su do kraja bili povezani. Doživeli su sličnu sudbinu", zaključio je svojevremno za "Ekspres" Brana Radović.
Stalno kukate da vam je teško u životu?
Duško je živeo svoje aforizme, te je na ličnom primeru pokazao da nikada nije spuštao glavu, ni onda kada mu je bilo najteže, ni u momentima kada su mu odsekli krila i zabranili da radi ono što je najviše voleo - da komunicira preko radija sa Beograđanima. Ni tada od Radovića niste mogli da čujete da kuka.
Reči Duška Radovića nas pokreću da se duboko zamislimo nad svojim rečima i postupcima i da život sagledamo iz jednog drugačijeg ugla.
„Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića. Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav, nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! A ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane, niti da kukamo. Je l’ tako?!”, poručivao je Duško onima koji su stalno kukali, često bez opravdanog razloga.
