Postoje ljudi koji se rode u Beogradu i nikada ne nauče da ga cene. Ima i onih kojima je ovaj grad samo usputna stanica. Međutim, Duško Radović, Nišlija po poreklu, je Beograd voleo, nadgledao i opominjao, ali i zadužio, budno motreći ga i obraćajući se svakog jutra u 7 i 15 putem radio talasa uz prepoznatljive reči: „Beograde, dobro jutro”.
„Jednog dana svi ćemo misliti isto. Tome je najbliže – ne misliti ništa. A to možemo ostvariti već danas.”
Rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu, odakle se sa porodicom seli u Suboticu.
U Subotici je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije, da bi svoje školovanje iz oblasti filozofije nastavio u Beogradu.
Imao je brojna interesovanja iz sfere umetnosti. Kao pisac bavio se različitim formama. Pisao je aforizme, skečeve, najave i odjave, pesme i priče, ali i scenarije za igrane i dokumentarne filmove.
Među brojnim emisijama, kako za decu tako i za odrasle, izdvajaju se „Bio jednom jedan lav”, „Tucite decu sve dok vam ne priznaju zašto ste ih tukli”, „Svaštara Duška Radovića”, „Na slovo, na slovo” i mnoge druge.
- Život je lep, mnogo lepši nego što ste zaslužili. Uživajte u životu kada ste već imali sreće da se rodite. Tako ste slučajno i lako došli do života, a toliko ste mu našli mana. Ko ume da se raduje, ima čemu da se raduje. A ko ume da pati, često pati i bez razloga. Ako vas novac opseda, ako patite zbog toga što niste bogati, izračunajte sami koliko miliona dolara vredi samo jedno vaše oko. Sram vas bilo, strašno ste glupi i nezahvalni. I nemojte mi samo pričati o tome šta ste sve zaslužili a niste dobili, jer ću vam ja lako pronaći šta ste sve dobili a niste zaslužili. Živite i uživajte, kada već niko ne pravi pitanje oko toga - ovo su reči Duška Radovića koje mogu da nam oplemene život, ako mi to prihvatimo.
Voleo je decu i deo svog pisanog stvaralaštva posvetio je upravo njima – zbirka pesama „Poštovana deco” iz 1954. godine, „Smešne reči” iz 1961. godine, kao i zbirku priča i pesama „Pričam ti priču” iz 1963. godine. Lista je podugačka.
Njegova pisana reč namenjena deci donela je ono što su autori knjige „Pisci za decu i mlade” nazvali „drugčijim tretmanom detata”. Autori takođe ističu baš Radovića kao predvodnika novog talasa u našem stvaralaštvu, te ga karakterišu kao čoveka „blistavog dara, životne mudrosti, vedrog i pametnog rukopisa”.
U svojim aforizmima često je kritikovao roditelje i stajao u zaštitu dece:
„Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su ovi drugi razlozi gluplji.”
Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe”, kao i urednik Studija B.
„Beograde – dobro jutro” – početak i kraj jedne „ere”
U prilog tome govori i činjenica da su istoimene knjige prodate u neverovatnom broju primeraka, a sadrže samo deo tekstova koje je Radović pustio u etar. Iako je često putem aforizama kritikovao slušaoce, on je za njih i brinuo, ponekad iskazujući svoju brigu i doslovno.
„Dragi slušaoci, Imate i vi nekog svog na visokom položaju. To je naš Studio B, na 23. spratu Palate ‘Beograd’. Javite nam ako vas neko dira. Javite nam i ako vas ne dira, a obećao je… Videće oni kod vašeg Studija B, pogotovu ako se popnu na našu lepu i visoku palatu.”
Dušan Slavković, novinar i jedan od autora enciklopedije „Dva veka srpskog novinarstva” u svom tekstu o Dušku Radoviću rekao je: „Ni autor nije bio pošteđen raznoraznih ocena i epiteta: svedok vremena, oko i uho grada, mudro zakeralo, savest nesavesnih, matoro gunđalo, budilnik, ranoranilac, petao koji kukuriče, podrugljiv i često gorka prznica.”
Iz čuvenog studija sa vrha „Beograđanke” u etar je pušteno više od sedam godina Radovićević misli i reči. Međutim, političkim „spletom okolnosti”, došao je i dan za poslednju emisiju.
Dugo su ga promatrali i pomno slušali iz vrha tadašnje države, „praštajući”, teška srca, brojne šaljive reči koje su mogle smetati samo sujetnom čoveku. Ćutali su i trpeli aforizme koje su bili pretnja po postojeći sistem – pretnja u vidu buđenja građanstva uspavanog i ušuškanog u nametnutu utopiju „osamdesetih”.
No, jednu rečenicu, Ivan Stambolić, prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i general Nikola Ljubičić, predsednik predsedništva Srbije, koji su posle smrti Josipa Broza Tita bili na čelu države, nisu mogli da mu oproste tek tako.
„Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.”
Zbog ove rečenice, naizgled naivne, ali preteće po sistem koji je vešto prikrivao svoje mane, Radović je sklonjen sa Studija B. Poslednju emisiju uradio je 19. novembra 1982. godine.
