Homoseksualnost Čajkovskog je već odavno prihvaćena na Zapadu, no u Rusiji je "i dalje predmet vrućih i često ružnih javnih rasprava".
Petar Iljič Čajkovski (1840-93) se smatra da je posedovao čežnju i očajnost homoseksualne tuge u homofobnom svetu. Bio je jedan od velikih muzičkih mislilaca, i ipak ga pamtimo po melodičnom lirizmu i njegovom delu, a ne po njegovom seksualnom opredeljenju.
I iako je piščeva homoseksualnost bila negirana od strane sovjetskih muzikologa sve do relativno skoro, javna je tajna da su njegovi ljubavnici bili Aleksej Apuhitin tokom njegovih studentskih dana od 1867. do 1870; Vladimir Šilovski, imućni mladić koga je takođe upoznao na Moskovskoj konzervatoriji, tokom 1868-72, koji je finansirao nekoliko putovanja za obojicu; Aleksej Sofronov, njegov batler od 1872. do kraja života; njegov učenik Eduardo Zaka, koji se ubio 1873. (inspirisao je Romeo i Julija Fantazijsku Uvertiru); Jozef Koteka sredinom 1870-ih; njegovog nećaka Vladimira Davidova (drugi sin njegove sestre Aleksandre) od 1880-ih do 1890-ih, kome je posvetio Simfoniju patetike (1893); i mladi pijanista Vasili Sapelnikov koji je s njim išao na turneju po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj.
Pored toga, mnoge kratke afere zabeležene su u njegovom kriptografskom dnevniku, na primer, 22. marta 1889. zabeleženo je da je "došao crnac kod mene", u njegovu hotelsku sobu u Parizu.
Međutim, Čajkovski je bio nesiguran u vezi sa svojom seksualnošću - za razliku od svog brata Modesta, koji je takođe bio gej i koji je relativno otvoreno živeo sa svojim dečkom Nikolajem ('Koljom') Hermanovičem Konradijem (1868-1923), gluvim i nemim dečkom koga je Modest podučavao i sa kojim je živeo otprilike sedamnaest godina od 1876. Tokom srednjih godina života, u trideset šestoj godini, Čajkovski je napisao svom bratu:
"Sada prolazim kroz veoma kritičan period svog života. Detaljnije ću ti reći kasnije, ali za sada ću ti jednostavno reći, odlučio sam se oženiti. Neizbežno je. Moram to učiniti, ne samo radi sebe, već i radi tebe, Modesta, i svih onih koje volim. Mislim da su naše naravi najveća i najnepremostivija prepreka sreći, i moramo se boriti protiv svoje prirode najbolje što možemo. Što se mene tiče, učiniću sve što je u mojoj moći da se oženim ove godine, i ako mi nedostaje hrabrosti, u svakom slučaju ću zauvek napustiti svoje navike. Sigurno shvataš koliko je bolno za mene znati da me ljudi sažaljevaju i opraštaju mi kada zapravo nisam kriv ni za šta. Kako je užasno pomisliti da se oni koji me vole ponekad stide mene. Ukratko, tražim brak ili neku vrstu javnog angažovanja sa ženom kako bih zatvorio usta raznim prezrenim stvorenjima čija mišljenja ništa ne znače, ali koji su u mogućnosti da izazovu bol onima koji su mi bliski."
Čajkovski se oženio Antoninom Miliukovom 1877. godine, ali je iskreno rekao svojoj ženi da je ne voli, iako će biti njen posvećeni prijatelj. Nije iznenađujuće da se brak završio katastrofalno nakon nekoliko meseci, što je Čajkovskog dovelo do nervnog sloma i pomoglo mu da prihvati svoju nepromenljivu seksualnu prirodu i prestane sebe mučiti.
Zvanično Čajkovski je umro od kolere kada su ga u kafani poslužili čašom ne prokuvne vode dok je gradom harala ova bolest, ali ima dosta neslaganja u priči o koleri, koja se čini smišljenom da bi se sakrila istina i izbegla stigma samoubistva. Svi na njegovom samrtničkom odru dali su kontradiktorne izveštaje o tome šta se tačno dogodilo, a jedan od izveštaja lekara sugeriše da je umro dan ranije nego što je prijavljeno.
Naime simptomi Čajkovskogove bolesti "vrlo dobro odgovaraju trovanju arsenikom" akutna dijareja, dehidratacija i zatajenje bubrega podsećaju na manifestacije kolere, što bi im pomaže da se njegova smrt predstavi kao slučaj kolere.
Pošto je izgubila muža, Antonina je postala potpuno nesrećna. Do kraja života sebe je nazivala udovicom Čajkovskog i svake godine je postajala sve luđa.
Nakon smrti kompozitora, izlazila je sa različitim muškarcima i rodila troje dece od advokata Aleksandra Šlikova. Mrzela je majčinstvo i nije mogla da se nosi sa njim, pa je decu poslala u sirotište, gde su svi jedan za drugim umrli. I sama je lutala po zemlji. Nekoliko puta je Antonina želela da izvrši samoubistvo, ali svi pokušaji su bili neuspešni.
Poslednje godine života je provela u klinici za mentalno obolele, gde je uspela da napiše knjigu o svom braku sa kompozitorom. Čajkovski je do tada bio mrtav više od 20 godina, ali je nastavila da mu šalje pisma bez adrese, u kojima mu se obraća: „Petinka moja“.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
