Pisma koja su puna seksualnih poruka upućenih rođenom nećaku, Čajkovski je skrivao od javnosti. Bila su tajna jer otkrivaju da je objekat Čajkovskog, njegove čežnje i strasti, bio drugi muškarac i to od sestre sin.
Pisma su po prvi put, u potpunosti, objavljena u Velikoj Britaniji. U jednom od njih, Čajkovski je pisao o mladom nećaku, u kojeg je, kako je sam napisao, "zaljubljen više nego ikad pre".
Dodao je Čajkovski i sledeće stihove: "Bože moj, kako anđeosko biće i kako želim biti njegov rob, njegova igračka, njegova imovina".
Homoseksualnost Čajkovskog je već odavno prihvaćena na Zapadu, no u Rusiji je "i dalje predmet vrućih i često ružnih javnih rasprava".
Petar Iljič Čajkovski (1840-93) se smatra (ispravno ili pogrešno) da je posedovao čežnju i očajnost homoseksualne tuge u homofobnom svetu. Iako je bio jedan od velikih muzičkih mislilaca, pamtiće ga se po melodičnom lirizmu i patnji koja je očigledna u njegovom delu, a ne po njegovom seksualnom opredeljenju.
Piščeva homoseksualnost je bila negirana od strane sovjetskih muzikologa sve do relativno skoro, i još uvek mnogo materijala čeka da bude pronađeno u ruskim arhivama i objavljeno na engleskom jeziku. Njegovi ljubavnici su uključivali Alekseja Apuhitina tokom njegovih studentskih dana od 1867. do 1870; Vladimira Šilovskog, imućnog mladića koga je takođe upoznao na Moskovskoj konzervatoriji, tokom 1868-72, koji je finansirao nekoliko putovanja za obojicu; Alekseja Sofronova, njegovog batlera od 1872. do kraja života; njegovog učenika Eduarda Zaka, koji se ubio 1873. (inspirisao je Romeo i Julija Fantazijsku Uvertiru); Jozefa Koteka sredinom 1870-ih; njegovog nećaka Vladimira Davidova (drugi sin njegove sestre Aleksandre) od 1880-ih do 1890-ih, kome je posvetio Simfoniju patetike (1893); i mladog pijanistu Vasili Sapelnikova koji je s njim išao na turneju po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj.
Pored toga, mnoge kratke afere zabeležene su u njegovom kriptografskom dnevniku, na primer, 22. marta 1889. zabeleženo je da je "došao crnac kod mene", u njegovu hotelsku sobu u Parizu.
Međutim, Čajkovski je bio nesiguran u vezi sa svojom seksualnošću - za razliku od svog brata Modesta, koji je takođe bio gej i koji je relativno otvoreno živeo sa svojim dečkom Nikolajem ('Koljom') Hermanovičem Konradijem (1868-1923), gluvim i nemim dečkom koga je Modest podučavao i sa kojim je živeo otprilike sedamnaest godina od 1876. Tokom srednjih godina života, u trideset šestoj godini, Čajkovski je napisao svom bratu:
"Sada prolazim kroz veoma kritičan period svog života. Detaljnije ću ti reći kasnije, ali za sada ću ti jednostavno reći, odlučio sam se oženiti. Neizbežno je. Moram to učiniti, ne samo radi sebe, već i radi tebe, Modesta, i svih onih koje volim. Mislim da su naše naravi najveća i najnepremostivija prepreka sreći, i moramo se boriti protiv svoje prirode najbolje što možemo. Što se mene tiče, učiniću sve što je u mojoj moći da se oženim ove godine, i ako mi nedostaje hrabrosti, u svakom slučaju ću zauvek napustiti svoje navike. Sigurno shvataš koliko je bolno za mene znati da me ljudi sažaljevaju i opraštaju mi kada zapravo nisam kriv ni za šta. Kako je užasno pomisliti da se oni koji me vole ponekad stide mene. Ukratko, tražim brak ili neku vrstu javnog angažovanja sa ženom kako bih zatvorio usta raznim prezrenim stvorenjima čija mišljenja ništa ne znače, ali koji su u mogućnosti da izazovu bol onima koji su mi bliski."
Čajkovski se oženio Antoninom Miliukovom 1877. godine, ali je iskreno rekao svojoj ženi da je ne voli, iako će biti njen posvećeni prijatelj. Nije iznenađujuće da se brak završio katastrofalno nakon nekoliko meseci, što je Čajkovskog dovelo do nervnog sloma i pomoglo mu da prihvati svoju nepromenljivu seksualnu prirodu i prestane sebe mučiti.
Moguće je da se Čajkovski oženio Miliukovom "u reakciji" nakon što je bio odbijen od strane nekog muškog ljubavnika. U to vreme, bio je zauzet komponovanjem Scene pisma Tatijane u svojoj operi Jevgenij Onjegin. Jasnije se identifikovao sa Tatijanom, koju je odbio njen ljubavnik Onjegin.
Odgovorio je na pismo od Miliukove i pristao da se sastane s njom, ali u pismu svom bratu Modestu naglašava da je potpuno zaboravio na Miliukovu dok je radio na svojoj operi:
"Nisam više ništa pitao o gospođici Milukovoj. Bio sam potpuno zaokupljen u to vreme mislima o Jevgeniju Onjeginu, tj. o Tatijani čije me pismo prvobitno privuklo komponovanju opere. Počeo sam da pišem pesmu iz pisma, vođen neodoljivom emotivnom potrebom, u toj uzbuđenosti nisam samo zaboravio na Antoninu Miliukovu, već sam čak i izgubio njeno pismo ili ga sakrio tako uspešno da ga nisam mogao pronaći. Setio sam se toga tek kad sam malo kasnije primio drugo pismo. Potpuno sam bio zaronjen u svoju kompoziciju i postao sam toliko blizak liku Tatijane da je ona i svi oko nje počeli da mi deluju stvarno. Voleo sam Tatijanu i bio sam strašno ljut na Onjegina, kojeg sam video kao jednostavno hladnog i bezdušnog. Kad sam primio drugo pismo, bio sam sraman, čak sam pomislio da mrzim sebe zbog svog odnosa prema gospođici Miliukovoj. U ovom drugom pismu ona se žalila da nije dobila odgovor, dodajući da ako drugo pismo doživi istu sudbinu kao prvo, jedini put otvoren za nju bio bi da okonča svoj život. U mom umu, sve to se povezalo s mojim shvatanjem Tatijane, i činilo mi se kao da sam se ponašao beskrajno gore nego Onjegin."
Međutim, kad se napokon sastao s Miliukovom, prva stvar koju joj je rekao bila je: "Nisam mogao da joj uzvratim ljubav."
Jasno je da potresna Scena pisma nije bila inspirisana Miliukovom, već da ga je identifikacija s Tatijanom naterala da pristane da se oženi Miliukovom, iz straha da ne bude tako bezdušan kao Onjegin. Dakle, njegova identifikacija sa ženskim likom ga je paradoksalno privremeno naterala da odbaci svoje želje prema muškarcu, ili, tačnije, njegovu želju da bude poželjan od strane muškarca poput Onjegina.
Tolstoj u svom delu "Vaskrsenje" pominje slučaj istaknutog homoseksualca koji izbegava pravnu kaznu i naziva to slučajem "zla koje trijumfuje". Drugim rečima, homoseksualnost nije bila legalna ni poštovana u Rusiji. U svakom slučaju, Čajkovski je svojim sopstvenim komentarima citiranim na početku ovog eseja pokazao da se sumnja u homoseksualnost često koristila za sramoćenje ljudi.
I često je osećao sram, ili bar kajanje, zbog sopstvene homoseksualnosti, zabeleživši u svom dnevniku, na primer, "Šta mogu učiniti da budem normalan?" Enigmatični motiv Sudbine u njegovoj Četvrtoj simfoniji verovatno simbolizuje "tragičnu kletvu" njegove homoseksualne orijentacije.
Poznanski ne objašnjava dovoljno neslaganja u priči o koleri, koja se čini smišljenom da bi se sakrila istina i izbegla stigma samoubistva. Svi na njegovom samrtničkom odru dali su kontradiktorne izveštaje o tome šta se tačno dogodilo, a jedan od izveštaja lekara sugeriše da je umro dan ranije nego što je prijavljeno. Švajcarski muzikolog Aloys Mooser i francuski stručnjak André Lischke obavešteni su da je Glazunov potvrdio da je Čajkovski bio homoseksualac i da je počinio samoubistvo, ali Poznanski odbacuje izveštaje Bertensona i drugih jer su prijavljeni usmeno nakon njihove smrti. Kada se svaka tvrdnja posmatra izolovano, priznaje se da je "slaba", ali s obzirom na to da se sve tvrdnje međusobno potvrđuju i dolaze iz različitih izvora, one čine "jak" dokaz, prema mom mišljenju. Da li desetak slabih veza čini lanac? Pa, da, čini.
U novembru 1993, BBC je emitovao dokumentarni film o smrti Čajkovskog pod nazivom "Ponos ili Predrasuda", koji je intervjuisao Orlovu, Brauna, Poznanskog i Karlinskog, kao i razne stručnjake za rusku istoriju, i uglavnom zaključio u korist teorije da je Čajkovski bio osuđen na smrt, naređen da postupi dostojanstveno. Dr. Džon Henri iz bolnice Gaj, koji radi u Britanskoj nacionalnoj jedinici za trovanje, zaključio je da svi prijavljeni simptomi Čajkovskogove bolesti "vrlo dobro odgovaraju trovanju arsenikom" i sugerisao je da bi ljudi znali da akutna dijareja, dehidratacija i zatajenje bubrega podsećaju na manifestacije kolere, što bi im pomoglo da smrt predstave kao slučaj kolere.
Postoji sličan argument i o istini iza šeste i poslednje simfonije Čajkovskog, "Patetične", koju neki smatraju duboko enigmatičnom, a neki duboko samorazotkrivajućom: želja da se nešto otkrije, osećaj tragične sudbine, borba za sreću poražena nemilosrdnim "sudbinom", tj. potiskivanjem, spoj otpora i očaja s kojim se mnogi homoseksualni muškarci identifikuju, barem do 1970-ih. Čajkovski se odlučio da ne ostavi detaljno programsko objašnjenje svojeg najtamnijeg dela: "Neka nagađaju!" rekao je Modestu. Poslednji stav, Adagio lamentoso, proročki je ne samo za Čajkovski vlastitu smrt, već i za njegovog posvećenika, Boba Davïdova, koji je postao kustos Čajkovskijevog muzeja u ujaku Klinu, i koji se ubio u trideset petoj godini.
Čajkovski je ostavio oko 5000 pisama, a Kostalevski je rekla kako ovo novo izdanje sadrži "niz nikada ranije objavljenih porodičnih pisama". Obnovljeni su i delovi koje je izbacila njegova mlađa braća Modest Iljič Čajkovski i ostali ruski biografi.
Ono što posebno brine je i dalje prisutna ruska potreba cenzurisanja bilo kakvog pominjanja činjenice da je Čajkovski bio homoseksualac, pa je zato i upitno koliko će ova 'vrata' ka intimnom svetu kompozitora zapravo ostati otvorena. Pisma pokazuju, osim homoseksualnosti, i Čajkovski je pisao o svojoj "neverovatnoj stidljivosti" i nizu godina koje je proveo "pre nego što sam shvatio da sam kao kompozitor, samo talentovana osoba, ali ne neki izvanredni fenomen".
