Nikom nije bilo jasno zašto je Čajkovski oženio ženu koju je mrzeo: 2 nedelje od venčanja beži, a ona završava u ludnici

Čak i 130 godina nakon njegove smrti, Petar Čajkovski ostaje najpopularniji ruski kompozitor.

Međutim, detalji o njegovom privatnom životu ostali su misterija do danas. Uprkos talentu ovaj kompozitor nikad nije imao novca, a živeo je samo od milosti drugih ljudi.

Mnogi istraživači su sigurni da je dugi niz godina neuzvraćeno voleo opersku pevačicu Desiree Artaud, koja ga je odbacila.

Misterija kompozitorove smrti još uvek nije razrešena: da li je to kolera ili samoubistvo? Mnogo je više pitanja nego odgovora.

Tužna i puna praznih tačaka bila je i ljubavna priča kompozitorove supruge Antonine Miljukove i Petra Čajkovskog. Porodični život razočarao je muzičara samo dve nedelje nakon venčanja, a on je pobegao u inostranstvo. Nikada se nije razveo od Antonine, iako je nije video mnogo godina. Na dan sahrane Čajkovskog, Antonina je došla na njegov grob i položila venac na spomenik sa natpisom: „Od njegove idealizovane žene“.

I sama je umrla 24 godine kasnije u duševnoj bolnici.

Ljubav je u životu Čajkovskog uvek zauzimala sporedno mesto. Priznao je da je, kada je prvi put seo za klavir, srce zauvek predao muzici, a znake pažnje devojaka (bilo ih je mnogo) prihvatao je uzdržano učtivo. Obožavaoci su mu punili kuću pismima, bacali zanosne poglede ka kompozitoru, a on je jednostavno video samo muziku.

Ali među obožavaocima muzičara bila je jedna žena koja je do kraja ostala verna sebi i njemu. Antonina Miljukova je primetila Čajkovskog dok je još studirala na Moskovskom konzervatorijumu. Pjotr Iljič je neko vreme radio tamo kao učitelj i, ne znajući, slamao je srca devojaka.

Antonina je čamila u neuzvraćenoj ljubavi prema Čajkovskom duge četiri godine, sve dok ga jednog dana nije ponovo srela. Shvatila je: nije mogla da propusti šansu i sve svoje ženske čari usmerila je na muzičara. Imala je hrabrosti, kao i lepote.

„Ali gde god da sam, neću moći ni zaboraviti ni prestati da te volim. Ono što mi se dopalo u tebi, neću naći ni kod koga drugog, i, jednom rečju, ne želim da gledam nijednog čoveka posle tebe.”

Antonina je Čajkovskom rekla da je provela nekoliko srećnih godina pored njega u zidovima konzervatorijuma, ali on je se nije sećao. Odlučio je da pita više o devojci od svog prijatelja Eduarda Langera, koji je predavao Miljukovu klasu klavira.

Eduardo je poslao Čajkovskom jednu vrlo jednostavan, ali sveobuhvatan odgovor: „Budalo."

Ali ili je Čajkovski bio toliko neselektivni u ženama, ili je jednostavno voleo da sebi stvara poteškoće - odlučio je da rizikuje. Počela je prepiska između njega i Antonine, a zatim se glatko pretvorila u sastanke. Videvši da amorfni kompozitor neće preduzeti nikakve korake, sama Antonina ga je zaprosila.

"Ne mogu da živim bez tebe i zato ću verovatno uskoro izvršiti samoubistvo. Pa da te pogledam i da te poljubim da na onom svetu pamtim ovaj poljubac...“

Čajkovski nije voleo svoju izabranicu i čak ju je prezirao zbog njene neozbiljnosti. Pristao je na brak iz nekog jedino njemu jasnog razloga.

Kako god bilo, ideja je bila osuđena na propast. Čajkovski se nije odlikovao žarom i pažnjom, a Antonina je odrasla u porodici u kojoj su se njeni roditelji stalno svađali. Nije znala kako može izgledati porodična sreća.

Ono što je kompozitora privuklo devojci bile su njene plave oči i njeno veliko nasledstvo od deset hiljada - smešnog novca čak i u to vreme, ali on nije imao svoj.

Kompozitor nije rekao prijateljima o venčanju: na skromnoj i gotovo tajnoj ceremoniji prisustvovalo je samo nekoliko rođaka. Kasnije bi Antonina sestri napisala: sve je odmah pošlo naopako. Na venčanju parče ružičastog satena nije stavljano pod noge mladencima - loš predznak, a svečana večera je prošla u potpunoj tišini i više je ličila na bdenje.

Sam Čajkovski je venčanje nazvao „najstrašnijim danom u mom životu“. Nije mogao da nađe u sebi ni zrno ljubavi prema svojoj ženi, mrzeo je njenu porodicu i smatrao je glupom.

"U mojoj ženi je želja da se ugodi stalno, uvek vidljiva; ova izveštačenost je veoma štetna za nju... I u njenoj glavi i u njenom srcu vlada apsolutna praznina; stoga nisam u stanju da okarakterišem ni jedno ni drugo.”

Pjotr Iljič se žalio: još pre venčanja, Antonina je rekla da obožava i njega i njegovu muziku. Ali u stvarnosti se sve ispostavilo drugačije. Ona, diplomkinja konzervatorijuma, nije mogla da odsvira nijednu notu njegovih dela i nije bila zainteresovana za njegove kreativne planove.

Istovremeno je bukvalno ugušila svog muža svojom nežnošću, a kompozitoru se to činilo veštačkim.

"Trudila se da mi ugodi; jednostavno je puzila preda mnom; Nikada nije osporila ni jednu moju želju, nijednu misao, čak i ako se odnosila na naš kućni život. Njena nežnost je bila preterana. Ona nije prava hrana, ona je vrsta konzervirane hrane."

Svoju ženu je nazvao „čudnim “ i znao je da neće dugo izdržati sa njom. Kao rezultat toga, samo dve nedelje nakon venčanja, pobegao je u inostranstvo. Tako se njegov brak pretvorio u samo upis u dokumente.

U to vreme bilo je teško dobiti razvod - morali ste dokazati činjenicu neverstva. Da bi se zauvek rešio Antonine, kompozitor je bio spreman da inscenira preljubu i razgovarao je o planu sa prijateljima, ali Antonina nikada nije dala saglasnost. Nadala se do poslednjeg da će spasiti vezu: pisala je kompozitoru, priznala ljubav i molila ga da se vrati. Nikakvo ubeđivanje i pretnje nisu delovali na nju - čvrsto je odlučila da ostane supruga kompozitora do kraja svojih dana.

Pjotr Iljič je devojci obećao novčanu pomoć, bio je ljut što je uništio život i njoj i sebi, i dugo je sebe krivio za ovaj iznenadni i tako bolan brak. Čajkovski je mnogo putovao, a Antonina je postepeno poludela. Njeno ionako krhko mentalno zdravlje potpuno je poljuljano odvajanjem od voljenog.

„Nikad nisam sreo odvratnije ljudsko biće... Mrska mi je, mrska do ludila... Čak sam i plakao pred njom... ovo je odvratna kreacija prirode... ”

Nikada se nije vratio svojoj ženi, a 1893. je umro – izgoreo je za nekoliko dana. Veruje se da su mu u jednom od restorana u Sankt Peterburgu poslužili čašu neprokuvane vode: u to vreme u gradu je besnela kolera.

Pošto je potpuno izgubila muža, Antonina je postala potpuno nesrećna. Do kraja života sebe je nazivala udovicom Čajkovskog i svake godine je postajala sve luđa. Jednom, nakon raskida, napisala je Čajkovskom: „Obećavam da ću biti tvoj rob...“ I održala je reč.

Nakon smrti kompozitora, izlazila je sa različitim muškarcima i rodila troje dece od advokata Aleksandra Šlikova. Mrzela je majčinstvo i nije mogla da se nosi sa njim, pa je decu poslala u sirotište, gde su svi jedan za drugim umrli. I sama je lutala po zemlji. Nekoliko puta je Antonina želela da izvrši samoubistvo, ali svi pokušaji su bili neuspešni.

Poslednje godine života je provela u klinici za mentalno obolele, gde je uspela da napiše knjigu o svom braku sa kompozitorom. Čajkovski je do tada bio mrtav više od 20 godina, ali je nastavila da mu šalje pisma bez adrese, u kojima mu se obraća: „Petinka moja“.