Nedavno sam imala ideju da postanem organizovanija. Stoga sam iz ormara izvukla kutije i kutije papira i dokumenata koje su zahtevale sortiranje. Između njih našla sam kutiju pozivnica za venčanje od strane mojih prijatelja. Tada sam shvatila da sam skoro jedina iz mog društva koja je prešla četrdesetu, a još uvek je neudata.
Do sada su se neki od mojih prijatelja već venčali, razveli i ponovo venčali.
A evo kako sam ja ostala sama do sada....
Preselila sam se u veliki grad sa 21 godinom, s ciljem da postanem glumica. Ali kako se karijera nije razvijala u željenom pravcu, našla sam se u tridesetim bez nekog dobrog posla i karijere.
Tada sam se zaposlila u izdavačkoj kući i počela da zarađujem ozbiljne pare. Shvatila sam da je vreme da zagrizem i razvijem karijeru. Sad ili nikad.
U međuvremenu, većina mojih prijatelja je počela da upoznaje svoje buduće supružnike. Tokom te prve decenije, svi su radili stalno i ozbiljno izlazili. Kroz šetnje po parkovima i uz piće u barovima, slušala bih priče o vezama koje cvetaju i koje počinju da traju.
Koliko god to sve lepo zvučalo, bila sam fokusirana na karijeru, a manje na romansu. Moje rane tridesete bile su vreme borbe i rasta, profesionalno i emocionalno. Bila sam u dugovima, živela sam sa cimerkom, i davala sam sve od sebe da se osamostalim.
Ipak, izlazila sam na par sastanaka. Upoznala sam nekoliko lepih momaka i tada me je uhvatila panika. Čim bi veza u kojoj sam bila postajala ozbiljna, ja bih se udaljavala. Nisam mogla da se zamislim u braku, a da pre toga nisam ozbiljno rešila pitanje karijere i finansijske nezavisnosti.
Nisam htela da se obećam nekome a da nisam siguran ko sam i šta sam.
U međuvremenu, činilo se da su skoro sve moje drugarice to shvatile. Stalni tok pozivnica za venčanje koji su stizali u moje poštansko sanduče služio je kao stalni podsetnik da sam posmatrač sa strane dok su svi ostali nastavljali sa svojim životima.
Vremenom sam se pomirila sa mogućnošću da nikad neću biti nevesta. Počela sam da prihvatam činjenicu da nemam drugu polovinu. I tako sam polagano prestajala i da je tražim.
Međutim, moja anksioznost se povećavala dok su moje drugarice rađale decu jedno za drugim. Pitanje "Da li imate decu?" uvek sam doživljavala kao blagi napad na mene.
Ali uvek sam nekako osećala da sam tamo gde treba da budem. Želju za decom zamenila sam karijerom.
Velika prekretnica se desila u 35. godini kada sam dobila unapređenje. Jednom sam otputovala sama u Pariz gde sam par dana živela u iznajmljenom stanu, šetala, kuvala, jela kroasan i napokon uživala u svom ispunjenju životnog sna.
Kako sam uspela da se finansijski sasvim oporavim, počela sam i da putujem. Želja da vidim svet zamenila je želju za karijerom, koja mi se u međuvremenu ispunila.
Nakon 17 godina u velikom gradu odlučila sam da je dosta. Preselila sam se u manji grad i pokrenula sopstveni biznis. Iako sam tada par godina imala vezu, dečko je odlučio da raskine sa mnom jer nije hteo da se preseljava u manju sredinu.
Sa 40 godina, kada je moj prozor za rađanje dece počeo da se zatvara, shvatila sam da možda neću postati majka. Ali za mene je uvek imati partnera od poverenja i ljubavi bio preduslov za rađanje dece. Takođe sam znala da da mi je bilo koja od tih stvari prioritet, ja bih se ranije uhvatila u koštac sa time. Istina je bila da nisam bila spremna da budem supruga ili majka sve dok se nisam preselila u manji grad.
U međuvremenu sam dobila novi uvid u brakove mojih prijatelja. Oduvek sam mislila da je većina njih u idealnim brakovima pa nisam primetila da su neki ostajali zajedno zbog navike, a drugi zbog toga jer su vremenom više postali prijatelji a manje ljubavnici.
A onda me je lupila realnost: nije poenta biti udata u 40 i imati decu. Poenta je biti srećna sa sobom tu gde se trenutno nalaziš.
Za mene je najveći poziv da prihvatimo život svojim tempom, pod sopstvenim uslovima, sa radoznalošću i hrabrošću — verujući da put koji izaberemo ima jednako duboko značenje kao i onaj koji ostavljamo iza sebe. Jedina vremenska linija koju zaista možemo da pratimo je naša sopstvena, a svaka odluka i trenutak oblikuju priču koju treba da živimo.
