Odrasala sam u malom konzervativnom gradu. U školi nismo učili o seksualnom vaspitanju, kod kuće nisam o tome pričala sa roditeljima, o kontracepciji veze nisam imala, što je rezultiralo trudnoćom u 16oj godini.
Nisam imala novac, roditelji su bili hrišćani pa abortus nije dolazio u obzir. Otac mog detata bio je jednako izgubljen kao i ja, te smo se dogovorili da dete damo paru koji je bio prijavljen za usvajanje.
Imala sam 17 godina kada sam svoju ćerku Saru dala na usvajanje.
Dan nakon što sam rodila Saru, dala sam je usvojiteljima. Bio je to mladi bračni par koji su hteli porodicu, ali nisu mogli da imaju decu.
Oni su moju Saru preimenovali u Hanu, i to sam im nesvesno zamerila. Kao da su hteli da potrgaju veze između nas dve. Ali oni nikad nisu bili takvi. Naprotiv, kada je moja Sara imala 6 meseci, pozvali su me da dođem kod njih i da vidim uživo dete (do tada su mi slali slike i pisma).
Otišla sam i uzela Saru u krilo. Shvatila sam da imamo iste oči, istu boju kože... Bila sam u isto vreme srećna i prestravljena. Ali momenat kada je moja Sara uplašeno pogledala u mene i pružila ruke ženi koja ju je usvojila - shvatila sam da je njeno mestu uz tu porodicu.
Zbog toga sam se ubrzo preselila u 500 kilometara dalje, započela novi život daleko do moje porodice, grada u kojem sam rođena i odrasla, daleko od Sare.
Upoznala sam jednog lepog mladića, verila se i ubrzo udala. Samo godinu dana kasnije bila sam trudna. Kada sam rodila svoje drugo dete, Sara je imala već 6 godina.
Osećala sam neverovatnu krivicu. Usovjitelji su mi 2 puta godišnje slali njene slike i pisma. Shvatila sam da dete neverovatno liči na mene. Moj suprug je znao sve o Sari, pa smo godinu dana nakon mog porođaja otišli kod mojih roditelja, gde sam ostavila muža i dete, a ja produžila kod Sare kako bih je opet videla nakon toliko godina.
Sara je sada imala 7 godina, išla je u školu i znala je da je usvojena. Kada sam došla kod njenih novih roditelja, rekla mi je: "Mama mi je rekla da me Bog stavio u tvoj stomak jer nije mogao u njen, pa si me ti rodila za nju..."
Osetila sam ogromnu bol, ali sam se malo smirila jer sam bila svesna da je ona sa ljudima koji je istinski vole i koji su joj pružili sve, mnogo više nego što bih ja bila u prilici.
Ipak, kako su godine prolazile nas dve smo ostale u kontaktu. Stalno smo se viđale kako bih došla u rodni grad.
Kada je imala 13 godina, Sara mi je poslala poruku. Reči koje su me udarile kao brzi voz. "Ja sam trans"
Možda je bilo znakova koje sam propustila jer sam bio previše izgubljena u sopstvenim osećanjima čežnje ili neizvesnosti.
U trenutku me uhvatila panika. Šta kažete svom detetu koje po zakonu nije vaše dete kada vam se obrati da mu treba nešto za šta niste sigurni da vam je dozvoljeno da mu date?
Usvojitelji nisu razumeli Sarin apel za pomoć. Govoril isu da je to samo faza i odbili su da je ovde kod psihologa ili kod doktora.
Umesto toga, okrenuli su se ka bogu i molili se da ova "faza" brzo prođe.
Nije bilo sumnje da sam joj potrebna, čak i ako nisam bila njen zakonski staratelj.
Ali , odlučio sam da joj postanem rešenje. Uradila sam sve što sam mogla da uradim, dala sam svu svoju ljubav i podršku u momentima kada je Sara postajala Aron.
Moje ćerke su odmah njenu tranziciju dočekale kao nešto vrlo poželjno, sada su imale starijeg brata. Na kraju su i njegovi usvojitelji prihvatili promenu.
Pomogli su mu da prihvati sebe, da sebi stvori novi život.
Jednom me je pitao: "Da li postoji nešto što bi promenila da možeš? Da li žališ što si me dala na usvajanje?"
Imao je 21 godinu i znala sam da mu je važno da mu kažem istinu.
Rekla sam mu da ne žalim zbog svog izbora. Samo sam neizmerno zahvalna i srećna što mi je Bog omogućio da budem i dalje deo njegovog života. A znam, da je nisam dala na usvajanje, nikad ne bih otišla iz rodnog grada. Ne bih naučila o životu, ne bih upoznala svog muža, ne bih imala moje ćerke... Ne bih znala da slavim i prihvatam razlike. Da ga nisam dala na usvajanje možda nikad ne bih mogla biti roditelj koji mu je bio potreban, roditelj koji razume ko je on zaista.
Usvajanje. Možda izgleda lako - savršeno rešenje za neočekivano dete i nepripremljenu mamu. Ali niko ne priča o traumi, strahu, beskonačnom preispitivanju, bolnom iščekivanju i o tome da se nikad ne prekida veza između majke i deteta. Srce ti kuca, ali u nekom drugom telu, u detetu koje više nije tvoje.
