"Kosa dece koju je zlostavljao bila je seda": Kad su saznali šta je radio tim dečacima, Sergeja su odmah osudili na smrt

Sergej Golovkin je rođen u Moskvi 1959. godine. Naizgled obična porodica sa ocem inženjerom i majkom domaćicom, ipak je čuvala svoje teške tajne.

Što je Golovkinova majka duže živela sa njegovim ocem, to je više tonula u sebe, kao da pokušava da se izoluje od spoljašnjeg sveta.

Tata je bio šaljivdžija u javnosti , dok u porodici nije nimalo krio svoju tešku narav. Osim toga, puno je pio. Tokom njegovih opijanja, njegova druga subličnost je izašla na videlo i zlostavljala sopstvenog sina. Sam Golovkin nije priznao činjenicu da je silovan od oca, ali su kasnije psihijatri rekli da je seksualno zlostavljanje od strane oca ono što će postati glavni okidač za slom dečje psihe. Rugajući se slabima, Fišer će osetiti snagu, i time će smanjiti moć svog oca nad sobom.

Budući manijak Fišer je dobro učio, završio školu sa srebrnom medaljom, ali je tokom studija bio glavni "bolesnik" u klasi. Golovkin se odlikovao lošim zdravljem, nije znao kako da komunicira, bio je ružan, sa aknama na licu, što je bilo predmet ismevanja njegovih drugova iz razreda.

"Ne samo da je štreber, već je i izgleda zastrašujuće!" – govorili su. I Fišer je bezglavo zaronio u svoje studije. Posebno je voleo filmove i knjige o ratu, obožavao je epizode ​​u kojima se nacisti rugaju civilima. Tinejdžer je nekoliko puta gledao scene vešanja mladih partizana.

Onda, sa 13 godina, došao je na ideju da obesi mačku. Nakon što je ubio nesrećnu životinju, Golovkin je doživeo nešto poput olakšanja - mentalni stres koji ga je mučio privremeno je nestao. Golovkinu se toliko dopalo to što se dogodilo da je sledeći put akvarijum sa ribama stavio na šporet.

Zanimljivo je da je sa takvom ravnodušnošću prema bolu živih bića, Fišer posle škole otišao da studira za životinjskog tehničara u konjičkoj školi na Akademiji Timirjazev. Nove studije, novi drugovi - Fišer je imao priliku da se drugačije izrazi, ali je i dalje izbegavao one oko sebe i žestoko mrzeo devojke.

Tokom njegove apsolventske godine dogodila se još jedna epizoda koja je obeležila psihu budućeg manijaka: Golovkina su napali maloletni huligani, slomljen mu je nos i izbijeni prednji zubi. Starost napadača - 12-14 godina - na kraju je odredila portret budućih žrtava manijaka: Golovkin je osetio želju da se ruga školarcima, da ih vidi kako pate....

Po završetku Akademije Timirjazev, Golovkin se zaposlio u Moskovskoj ergeli broj 1.

Godinu dana kasnije, 1982. godine, Sergej Golovkin je prvi put pokušao da napadne tinejdžera. U šumi je sreo 12-godišnjeg školarca koji je počeo da ga mami, ali je dečak pobegao na vreme. Tako je Golovkin zaključio da mora iznenada da napadne.

Dve godine kasnije, 1984., prvi put je uzeo nož i otišao u šumu. Budući serijski ubica čekao je nesuđenu žrtvu u blizini pionirskog kampa. Dečaku koji se iskrao da tajno puši, stavio je nož i odveo ga u šumu, gde ga je obesio o drvo. Ali dete je preživelo! Međutim, produžena hipoksija mozga dovela je do encefalopatije i dete je ostalo invalid. Ali to ga nije sprečilo da identifikuje manijaka 9 godina kasnije.

Golovkin se odlučio na svoj sledeći zločin dve godine kasnije - uhvatio je 16-godišnjeg tinejdžera koji je sakupljao sok od breze u blizini stanice Catoire. Kada je otac pronašao telo svog ubijenog sina, odmah je osedeo. Godinu dana kasnije, Fišer je ponovo otišao u lov i ponovo izabrao pionirski kamp.

Psiholozi kažu da su serijske ubice kao ajkule – kada jednom osete ukus krvi, ne mogu da prestanu. Ni Golovkin nije mogao da se kontroliše, hteo je da ubije sve više. Nešto u njemu je zahtevalo nove žrtve, novo oslobođenje psihe.

Stoga je odlučio da počini novi zločin mesec dana nakon pionirskog kampa. Ubio je 16-godišnjeg Moskovljanina koji je trčao kros u parku Meščerski. Ovde je ubica prvi put umalo uhvaćen na delu, i shvatio je da je ubijanje u gužvi opasno. Trebalo je naći sklonište gde bi se do mile volje mogao iživljavati nad žrtvama i ne gubiti vreme. Istovremeno, Golovkin je stekao nadimak Fišer.

Kada su istražitelji intervjuisali prijatelja preminulog dečaka iz logora Zvezdni, on je rekao da je na dan ubistva bio sa žrtvom – a njih dvojica su, neposredno pre zločina, upoznali čoveka koji im se predstavio kao Fišer. . Tako se zvao junak tadašnjih školskih horor priča, otmičar dece.

Dve godine kasnije, Fišer kupuje plac na samo 500 metara nedaleko od njegovog radnog mesta. Ovde je ubrzo opremio garažu sa tajnim podrumom, u kojem je bilo sve za mučenje.

„Iskopao sam podrum [u garaži], gde sam prvobitno nameravao da napravim radionicu. Ali onda mi je sinula ideja da koristim podrum za vršenje seksualnih radnji i zločina“, rekao je kasnije Golovkin.

Otkako je otvorio svoju jazbinu, manijak je promenio stil ponašanja sa tinejdžerima. Sačekao ih je na stanici, ljubazno ponudio da ih odveze kući, a usput im je dao ideju - da zajedno opljačkaju radnju. One koji su pristali, odveo je u garažu i ubio one koji su odbili, ostavio je pored puta. U ovom trenutku, Golovkin je sebe zamišljao kao neku vrstu „urednika društva“: on ne samo da ubija, on oslobađa društvo potencijalnih kriminalaca.

Da one koji su živeli u blizini ergele u kojoj je radio sprečio da vide školarce u njegovim kolima, Fišer ih je stavio u gepek. Tinejdžeri su verovali da je takav manevar neophodan za tajnost - ipak su bili mladi razbojnici. Nema tu nikakve zavere!

Ovaj scenario je funkcionisao besprekorno, broj Golovkinovih žrtava je nastavio da raste: u avgustu 1990. manijak je brutalno mučio jednog, a u oktobru iste godine u njegovom podrumu su umrla dva učenika. Kako su meseci prolazili, žrtve su se umnožavale, a Fišerova tortura je postajala sve sofisticiranija.

Najstrašniji, krvavi masakr manijak je izveo u septembru 1992. godine, kada je namamio trojicu prijatelja u svoju garažu. Sreli su Golovkina na stanici Žavoronki i dogovorili se da pomognu svom novom saborcu da ukrade cigarete iz skladišta. Golovkin ih je sve doveo u svoje skrovište i gurnuo u podrum.

„Da li ste čuli priče o Fišeru? To sam ja!"

"Rekao sam im i da su mi jedanaesti, da ću ih sada ubiti – i kojim redosledom“, ispričao je Golovkin detalje tokom istrage.

Bio je siguran da će ovaj zločin ostati nekažnjen, ali je Fišer napravio ozbiljnu grešku. U vreme susreta sa tinejdžerima na stanici Žavoronki, u društvu nije bilo troje, već četvoro školaraca. Jedan je odbio da "ide u pljačku", to ga je spasilo od strašne smrti. I po prvi put, istraga je dobila pravi portret zločinca.

Ako mislite da Fišera nisu tražili sve ove godine, prevarili ste se. Stvorena je posebna istražna grupa iskusnih operativaca, koja je razradila sve puteve i dokaze koji bi mogli da dovedu do traga manijaka.

„Tokom uviđaja, sa posmrtnih ostataka tinejdžera po imenu Nikita, nađen je pramen kose. Veštačenjem je utvrđeno da ne pripadaju oštećenom. Bila je to (...) kosa još jednog tinejdžera ubijenog pre godinu dana. Ova okolnost je ukazivala na to da se zločinac sa žrtvama bavio na jednom mestu – u „bolnici"“, rekao je istražitelj na slučaju

I odjednom se desio napredak - dečak-svedok se setio da se stranac koji mu je odveo prijatelje predstavio kao Sergej i rekao da je specijalista za stoku, lider u proizvodnji. Golovkin je brzo identifikovan, ali nije priveden: tela poslednje tri žrtve do tada nisu pronađena. A ako nema tela nema ni dokaza.

Tokom ispitivanja, detektivi su oko osam sati pokušavali da nateraju zločinca da priča - bezuspešno. Fišer je trebalo da bude pušten na slobodu, ali uspeli su da ga zadrže do jutra..

Golovkin se uplašio i pomislio da su protiv njega pronađeni dokazi, noću je u ćeliji pokušao da izvrši samoubistvo. U to vreme, istražiteljima je izdat nalog za pretres Fišerove garaže. Pretres upravo u tom podrumu detektivima je zauvek ostao upamćen. Kao što je jedan od operativaca rekao: „Satana bi sam pobegao odatle u užasu."

Podrum je bio prekriven sasušenom krvlju: ostavljeni su tragovi na zidovima, noževima, sekiri i na školskoj uniformi. Saznavši da su detektivi pronašli podrum, Golovkin je priznao i pokazao mesto gde su tela zakopana. Ovo je bio kraj za njega.

Kada su istražitelji iskopali leševe, kosa na glavama dečaka je bila seda.

Tokom jednog od ispitivanja, istražitelj je tražio od manijaka da objasni šta je tačno uradio sa svojim žrtvama.

„Dovedite svog sina i pokazaću vam“, rekao je Fišer. Objasnio je i zašto se nije oženio i imao decu: „Bojao sam se da ću svom rođenom sinu učiniti isto što sam učinio tim momcima."

Rezultat istrage je 11 ubistva tinejdžera uzrasta od 12 do 16 godina, koje je Golovkin počinio od 1986. do 1992. godine. Ispitivanjem je utvrđeno da je manijak uračunljiv, što znači da mu je pretila smrtna kazna. Na suđenju, Fišer je ostao ravnodušan na ono što se oko njega dešavalo, a usred suđenja je čak izjavio da za sebe traži smrtnu kaznu. Pošto je dobio smrtnu kaznu, Fišer je iznenada promenio mišljenje o umiranju i počeo da traži pomilovanje preko svog advokata. Njemu je to uskraćeno.

Kažu da su oni koji su izvršili kaznu pre pogubljenja prekršili pravila i posebno obavestili Fišera da ga vode na streljanje, kako bi Golovkin osetio dubinu straha koji su sve njegove žrtve doživele.

TO je bio poslednji slučaj smrtne presude u Rusiji.