Prošlo je 5 godina od smrti legendarnog glumca Marka Nikolića, koji je u domaćoj kinematografiji ostavio neizbrisiv trag.
Kada je preminuo neutešne kolege i prijatelji govorili su o njemu samo u pozitivnom kontekstu, prisećajući se noćnih provoda, dobrih uloga, pozorišnog bifea, ali i pecanja koje je bila njegova strast.
Rođen je u Kraljevu 20. oktobra 1946. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Bio je član Narodnog pozorišta od 1970. godine. Igrao je u pozorištu, filmu i na televiziji.
Od 1963. do 2018. godine glumio je u preko 80 ostvarenja, što televizijskih, što filmskih, što pozorišnih, a uživao je veliki ugled među kolegama.
Glumac se često prisećao svog detinjstva i načina na koji je živeo.
"U Kraljevu, gde sam se rodio i odrastao, kuvala je majka Leposava Nikolić koliko je stizala, jer je imala gomilu obaveza. Radila je kao glumica i učiteljica. Pravila je uglavnom srpska jela, a budući da je bila poreklom iz Sombora, rado je spremala i vojvođanske specijalitete. Pamtim njene šufnudle, koje su mogle biti predjelo ako su bile slane ili klasičan desert. Mi smo ih uglavnom jeli kao predjelo. Za Uskrs smo obavezno imali đevrek, ni nalik ovom turskom koji se danas nudi. Taj stari bio je od mekog, laganog testa, drugačijeg ukusa i narandžaste boje. Mene je zanimalo kako se prave stvari, bicikl i kola, pa i hrana."
"Isprva sam isključivo kupovao gotova jela u konzervi, otvarao ih i u njih umakao hleb. Posle, kada sam već zarađivao, iznajmio sam stan i doneo čuveni "Patin kuvar" koji je moj deda prota Marko, po kom nosim ime, poklonio majci. I danas ga čuvam. U tom kuvaru sadržani su svi recepti za domaća jela i svi počinju istom rečenicom da se na vrelom ulju izdinsta luk. Hranu sam spremao po njemu i po sećanju kako su to radile mama i baba. Boraniju bih, na primer, prvo sručio u vanglu, seo, stavio je u krilo i dobro očistio, onda kroz đevđir oprao, i tek potom prelazio na kuvanje. Ribu, koju sam ranije lovio i poklanjao prijateljima, tada sam počeo i da pripremam. Brzo sam naučio da riblja čorba nije nikakva filozofija i da se sasvim jednostavno kuva. Neko kaže da je potrebno ubaciti i petnaest vrsta ribe, međutim, nije tako. Dovoljne su dve-tri, ali zaista dobre i kvalitetne ribe. Ja obično stavljam soma, smuđa i šarana. Začini su neizostavni, naravno. Ne znam šta je problem s čovekom koji ne ume da napravi riblju čorbu", pričao je Marko za portal Esspreso.
Kao student nije bio siromašan, ali već tada je iskusio čari velegarda i nije želeo da sputava svoju nemirnu prirodu. Uživao je u društvu lepih žena, kasnije se i tri puta ženio i dobio troje dece.
"Ko nije iskusio glad, ne zna da ceni hranu. Ja sam to osetio kada sam bio student. Nije da moji nisu imali i da mi nisu slali novac i namirnice, ali ja sam voleo da ludujem. Znao sam da ispratim devojku koja je živela na Zvezdari, a onda svratim u "Lion" i poručim tatar biftek. Konobari su prvo tražili da vide ličnu kartu, potom i da pokažem novac. Kada bih sve to učinio, dobijao sam ono što sam naručio i uživao u lepoj atmosferi i jelu, a zatim danima nisam imao ni za šta. Snalazio sam se. Kupovao sam za sitne pare kupone za studentske menze, dok sam se u kafanama "Bosna" i "Stari grad" hranio na bonove. Seo bih sa prijateljima, a konobarica bi nasula supu i stavila na sto korpu punu hleba. Posle bi došla druga da pita šta ćemo za glavno jelo. Bon su uzimali na kraju i mi smo to vrlo dobro znali. Umakali smo hleb u supu koja je obično bila preostala od prethodnog dana, samo malo dokuvana sa nešto rezanaca i začina. Pre nego što bi stiglo glavno jelo pobegli bismo noseći sa sobom ostatke hleba. Sutradan bismo to isto uradili u drugom restoranu. Kada bi mi moji poslali novac ili bi stigao honorar iz studentske zadruge od pranja prozora ili uređenja štandova na Sajmu, opet bih sve brzo potrošio."
Kada se razboleo, Marko o tome nije želeo javno da govori. Kasnije se ispostavilo da je gradskim prevozom išao na hemoterapije, sam je bio u svojoj borbi. Činilo se da je pobedio tešku bolest pa je tako posle dve godine lečenja mislio da je izašao kao pobendik i za "Glossy magazin" odgovarao je na pitanje da li se plaši bolesti.
"Izuzetno, preživeo sam to što sam preživeo i bio na samoj ivici života. I to je strašno. U ovakvoj situaciji nema nikakvih odbrambenih mehanizama kao što postoje za neke druge stresne slučajeve, pa da čovek može da se brani. Kad dođeš u situaciju da se suočiš s nestankom, više misliš na svoju okolinu, na porodicu, na psa, lepe trenutke koje ćeš propustiti, pecanje, Dunav, čamac... Možete da zamislite koliki je to strah kada od njega više ne pijem, ne pušim, ne jedem meso. Bio sam sladokusac koji je sebi spremao hranu, a danas takođe spremam, ali ono što moram da jedem. Više i nije toliko važno šta jedeš, već da jedeš na vreme, a ja imam i šećer, koji takođe ima taj zahtev zbog insulina. Ali, i pored svega toga, osećam se veoma dobro, pun sam duha, imam kondicije da radim."
Ipak, Marko Nikolić nije izdržao, preminuo je 2. januara 2019. godine.
Porodica je bila spremna na najgore
Markova ćerka Mina govorila je za medije o očevoj smrti, te istakla da je porodica bila spremna na najgore.
"Budući da je duže vreme bolovao, mogla sam da se pripremim za neminovno. Da je smrt nastupila iznenada, verovatno bih se i danas oporavljala od tog šoka. Jedna koleginica mi je nedavno rekla da ju je smrt oca stigla tek posle deset godina, tako da očekujem nove udare tuge. Nemam potrebu da često odlazim na tatin grob. Posetim ga kad mi se nešto važno desi", istakla je Mina.
Glumica je ispričala da u tim trenucima ne plače, već da s groblja najčešće ode bezbrižna.
"Ne pričam s njim, puštam mu muziku, najviše Olivera Dragojevića, Animalse, Bitlse, sve ono što je voleo. Sednem, zapalim mu cigaru. Nisam verovala da ću to činiti. Počela sam da radim te čudne rituale. Taj običaj mi je bio stran kada je mama mog druga sinu palilu cigaru i sipala koka-kolu na grobu. Sad ja imam potrebu da radim to isto ", ispričala je ona.
Ona je dodala da joj otac mnogo nedostaje i da su različite situacije u kojima oseti potrebu da ga nešto pita ili, jednostavno, da bude tu, pored nje.
NE PROPUSTITE
Andreana Čekić u humanitarnom izdanju kviza Mozaik
