Episkop Varnava, svetovnog imena Vojislav Nastić, rođen je 31. januara 1914. godine u gradu Geri, u Sjedinjenim Američkim Državama. Već sa osam godina, zajedno sa roditeljima, preselio se u Sarajevo gde je nastavio svoje školovanje.
Nakon završetka osnovne i gimnazije, sa višim tečajnim ispitom, Vojislav je zajedno sa ocem otišao u Ohrid kod episkopa Nikolaja Velimirovića da zatraži blagoslov za upis na Bogoslovski fakultet u Beogradu. Njegov put ka duhovnom zvanju bio je ispunjen iskušenjima, ali i čudesima koja su potvrđivala njegovu veru.
Jedan od najznačajnijih trenutaka u njegovom životu dogodio se 1929. godine, kada je kao učenik četvrtog razreda gimnazije oboleo od teškog šarlaha. Epidemija koja je tada harala Sarajevom pogodila je i episkopa Varnavu, dovodeći ga na ivicu života i smrti. Kuća njegove porodice bila je zapečaćena zbog zaraze, a njegova majka, u očaju i dubokoj veri, obratila se Svetom Vasiliju Ostroškom za pomoć.
Nekoliko meseci pre nego što se upokojio, u jula 1964. godine episkop hvostanski Varnava pristupio je moštima Svetog Vasilija, a nakon poklonjenja moštima svetitelja, ispričao je slučaj svog isceljenja svetom vodicom iz manastira Ostrog. Kada je ispričao ovaj istiniti događaj, episkop Varnava umoljen je da ga i pismeno izloži, što je on učinio.
- Bio sam u četvrtom razredu gimnazije. Bilo je to u zimu 1929. godine. U Sarajevu je vladala epidemija šarlaha. A bilo je i na par dana pred Svetog oca Nikolaja, naše krsne slave. U kući se užurbano spremalo za slavu. Majka je mesila posne kolače i spremala bakalar. Naša kuća držala se svetih pravila i zakona, moj otac bio je spreman pre i da ne slavi, nego da omrsi na Svetog Nikolaja.
I tada je grom udario iz vedra neba. Ja sam se toga dana jedva vratio iz škole. Odmah sam legao u postelju. Ali već sutra ujutru, kola za hitnu pomoć odvezla su me u bolnicu. Šarlah. Kuća je naglo izmenila ceo izgled, iz gradskog fizikata došli su ljudi i na kućna vrata stavili cedulju sa natpisom: „Zarazna bolest“. Na plakatu je bila naslikana mrtvačka glava, znak smrtne opasnosti za posetioce.
Sveti otac Nikola te godine došao je našoj kući tužno. Kuća je bila zaključana. Jedina briga ukućana bila je moje zdravlje i moj život. Bio sam najteži bolesnik u celom zaraznom odeljenju. Već su me morali i vezati. U vrućini i bunilu hteo sam da skačem kroz prozor.
Kad je doktorima izgledalo da je sve svršeno i izgubljeno, dopustili su da majka dođe da bude sa mnom u poslednjim časovima moga zemaljskog života.
Kad je majka došla nisam je prepoznao. Već sam bio primio kamfor injekciju. Poslednju pomoć. I tada, kad su se sestre i bolničari razišli, kad je majka ostala sama sa mnom, izvadila je iz svoje tašne jednu malu bočicu. U njoj je bila sveta vodica ostroška. Duboko, žarko i potresno, kako samo majka može, moja mila majka molila se Bogu, Svetoj Majci Božijoj i svetome Čudotvorcu Ostroškom.
Ja se nisam mogao sam podići. Majka me je tri puta zapojila svetom vodicom, darom Svetog Vasilija Ostroškog i ja sam otvorio oči. Prepoznao sam svoju dragu roditeljku i moliteljku, svoju suznu molitvenicu.
Pomogla mi je da se pridignem i prekrstim. Zajedno sa njom očitao sam Oče naš, i pao u slatki, okrepljujući san, koji mi je doneo zdravlje i život do današnjeg dana- zapisao je u svom svedočanstvu episkop Varnava, koji je posle isceljenja svetom vodom sa Ostroga, zajedno sa svojim ocem otišao u Ohrid kod episkopa Nikolaja (Velimirovića) da zatraži blagoslov za upis na Bogoslovski fakultet u Beogradu.
Ovo čudesno isceljenje nije bilo samo fizičko spasenje, već i duhovno obnavljanje koje je učvrstilo episkopa Varnavu u njegovoj veri. Posle tog trenutka, njegov život bio je posvećen služenju Bogu i crkvi, a on sam postao je svetionik vere i nade mnogima koji su se našli u teškim trenucima. Posle upokojenja, kanonizovan je kao Sveti Varnava Hvostanski Ispovednik, njegove mošti počivaju u Manastiru Beočin, a SPC ga proslavlja 12. novembra.
NE PROPUSTITE
Stil/Religija
Bonus video:
