Međutim, postoje i ona koja je crkva propisala i važno je da se vernici pridržavaju takvih pravila.
Na sahrani i nakon toga veoma je važno da se ponašate korektno:
Ne možete psovati, svađati se i praviti buku na groblju.
Na sahrani treba nositi tamnu odeću (po mogućnosti crnu). Veruje se da ova boja ne privlači pažnju smrti.
Srpska tradicija nalaže da trudnice i mala deca ne smeju biti prisutni u pogrebnoj povorci. Rođenje novog života i smrt su dijametralno suprotne pojave. Osim toga, dečja aura još nije dovoljno jaka i možda neće moći da se nosi sa negativnim uticajem smrti.
Tokom obreda, pokojnika se mora setiti samo lepim rečima. Ne možete puno plakati na sahrani - suze rođaka drže dušu pokojnika, ona se utapa u suzama i ne može odleteti.
Buketi koji se nose na sahranu trebaju imati par cvetića - to je želja da pokojnik napreduje u zagrobnom životu.
Morate napustiti groblje ne osvrćući se, brišući noge pri odlasku - kako ne biste poneli smrt sa sobom. Takođe, sa groblja se ništa ne sme uzimati.
Nakon sahrane, ne možete nikoga posetiti, a da se ne setite pokojnika, inače možete poneti smrt sa sobom.
Nakon obilaska kuće sa pokojnikom, groblja ili susreta sa pogrebnom povorkom potrebno je zapaliti voštanu sveću sa šibicama i prste i dlanove držati što bliže plamenu. Tada vatru treba ugasiti prstima bez izduvavanja. Ovo će vam pomoći da izbegnete navlačenje bolesti i smrti na sebe i svoju porodicu. Možete dodirnuti peć - ona simbolizije element Vatre. Dobro je i oprati se pod tekućom vodom – istuširati se ili plivati u reci.
Sveštenici i psiholozi kažu da roditelji sami moraju da donesu odluku da li su mališani spremni da na večni počinak isprate svoje najbliže
Ovim pitanjem u emisiji Mi danas na televiziji K1 pozabavile su se Manja Grčić i Ivon Jafali sa svojim gostima koji su bili saglasni da pravila nema i da je sve stvar lične procene roditelja.
Sveštenik Borislav Petrić, kaže da crkva o tom pitanju promišlja, ali da konkretnog odgovora nema.
- Svako u svom domu treba da uzme u obzir uzrast deteta i činjenicu da li su deca za to spremna. Da li bi ih prisustvo sahrani moglo dodatno povrediti ili produbiti tugu. Kao sveštenik mislim da ne postoji ta neka donja granica koju treba da odredimo, od četiri, šest ili deset godina, već promišljati lično i individualno – kaže sveštenik Borislav Petrić u emisiji.
On dodaje, da prema njegovim parohijskim iskustvima deca su često mnogo zrelija, odgovornija, samostalnija, ozbiljnija i na svaki način spremnija od odraslih da se uhvate u koštac sa takvim temama.
- U svom domu sam morao davati odgovor na takva pitanja i svaki put se iznenadim i pozitivno zaprepastim koliko su moja deca ili njihovi vršnjaci spremni da razgovaraju o smrti. Ne vidim problem u tome da decu pripremamo da je smrt deo života, to smo dužni i kao roditelji, a tek kao crkva. Da promišljamo da ih vodimo na groblje, opela, sahrane... da bi i oni mogli da se suočavaju i daju svoj odgovor na takva pitanja - ocenjuje sveštenik.
On je dodao i da roditelji ne bi trebalo da deci prećutkuju stvari.
- Ako roditelji nešto prećute deca će smatrati da je to nešto opasno. Razmišljaće: Čim mama i tata o tome ne pričaju, to je nešto strašno. Isto tako, ne treba "terati" dečje suze. Pustite ih da plaču ako su tužni. Ljubav je jedina mera u crkvi i u životu. Ako je osećaj da bi deca iz ljubavi prema pokojniku trebalo da prisustvuju sahrani, onda je to dobra odluka. I mi bi više trebalo da budemo kao deca, odnosno bezazleni i radosni – kazao je sveštenik.
Sa njim je saglasna i psihološkinja Dragana Ivanović. Ona dodaje da bi o smrti sa decom svakako trebalo da razgovaramo.
- Smrt je deo života. Nema pravila koje bi trebalo slediti. Nekada se od dece sakrije smrt bliskog člana porodice i tako se napravi greška. U praksi sam imala slučajeve da se deci kaže da je neko od članova porodice na putu, a ne da je preminuo. Deca onda saznaju o smrti bliske osobe ne od svojih najbližih nego od nekih ljudi sa strane, i dožive šok i traumu. Čak i veću nego da smo im odmah rekli da je neko preminuo. To mogu da budu velike traume kada je reč o gubitku – kazala je psihološkinja na K1 televiziji, i dodala:
- Sve je do procene roditelja, do toga kako će razgovarati sa detetom i pripremiti ga. Važno je i kakav odnos prema smrti ima sam roditelj, prema sahranama, kakva su njegova uverenja. Koliko god deca bila mala ona sve primećuju i uočavaju. Sa njima se mora razgovarati na jednostavan način, jer kod dece nije formirano apstraktno mišljenje.
Valja li da trudnice idu na sahranu?
Borislav Petrić kaže da sveštenike često zovu da ih pitaju sme li trudnica da dođe na sahranu.
- Crkvena osveštana tradicija koja vodi poreklo od Jevanđelja je jasna, ali to nisu propisi. Crkva je živa stvar i svaki dan se na neki način modifikuje spram kanona i spram svakodnevnog života. Tradicija se od sela do sela i grada do grada razlikuje i mi sveštenici se prilagođavamo da ne povredimo nečija osećanja. Imamo u Istočnoj Srbiji neke neobične običaje i propise ko iz kuće sme da dođe na sahranu. Na svima nama je da utičemo da se neke stvari promene. Bilo je nekih opela i sahrana gde je i meni kao svešteniku bilo jako teško pa tu nema potrebe dovoditi decu i izlagati ih događajima sa kojima ni odrasli ne mogu da se izbore – kazao je sveštenik.
Kako deca doživljavaju smrt?
Psihološkinja Dragana Ivanović objasnila je i kako deca doživljavaju smrt. - Ne može se izbeći tema smrti, jer će dete videti neku životinju koja je uginula, kućnog ljubimca, čuće na vestima da je neko umro. Kada su manji, uzrasta od tri ili četiri godine, oni misle da će se taj neko vratiti. Sledeći nivo, kada su nešto stariji, je da znaju da je smrt konačna ali ne shvataju to lično, često misle da je osoba postala anđeo. Sa oko deset godina shvataju šta je gubitak i da se ta osoba neće vratiti. To su faze razvoja, i faze zaključivanja i razmišljanja. O svemu sa decom možete i treba da razgovarate, ali je potrebno prilagoditi način na koji to radite, da bi mogli da vas razumeju. Govorite istinu i budite iskreni – savet je Dragane Ivanović.
Stil/K1
