Tvrdili su da je čuveni advokat Budimir iz Beograda živ sahranjen i da mu je žena zato iste noći šlogirala: Usledio zapanjujući obrt kad su ga pronašli

Budimir Pavlović bio je poznati beogradski advokat, a priča o njegovoj "nezamislivoj smrti i oživljavanju" i danas se može čuti na ulicama prestonice, posle više od 70 godina. Naime, zanimljiva sudbina ovog nekada vrlo uglednog građanina bi bila sjajan scenario za neki film ili seriju koje imamo priliku da gledamo na Netfliksu!

Tako je 1953. godine slučaj konačno rasvetljen, a tekst „Intervju sa bivšim mrtvacem”, na kojoj bi i Netfliks pozavideo, prenosimo u celosti iz NIN-ove arhive:

Kaže se obično: „Reporter je dobio zadatak“, ali ovog puta reporter nije dobio zadatak. On je samo imao dobro uvo da čuje ono što se priča po Beogradu. Zapravo prišli su njemu i šapnuli mu u poverenju: „Skandal. Jedan mrtvac je oživeo. Čovek više nije siguran ni kad je mrtav!”

I nije bio samo jedan razgovor. Bilo je bezbroj susreta, usklika iznenađenja, protesta.

„Zamislite, sirota žena.. Odneli ga u mrtvačnicu, a on u ponoć dohvatio da joj telefonira...”

„Jadnica. A ja sam kući, a ženu udario šlog kad ga videla. I sad, eto, od jedne nesreće druga...”

„Dabome, a zamislite da se to nešto desilo pred otvorenom grobnicom. Pop klati kandilom, mi prijatelji – je li, kao što je red – utučeni. Udovica grca u suzama – a on se diže iz sanduka, pa nam se smeje u lice...”

I tako je Beograd sedam dana prepričavao jedan događaj, koji se navodno desio u beogradskoj mrtvačnici. Evo kako je ta priča izgledala.

Mrtvi se dižu

Jedno popodne električna struja je ošinula beogradskog advokata Budimira Pavlovića iz Ulice Dobre Mitrovića broj 6. Ošinulo ga je mučki, iz potaje, kad se najmanje nadao. I advokat je umro. Lekari su ga pregledali. Ustanovili smrt od slektričnog šoka, uzeli 500 dinara od udove, napisali uput za mrtvačnicu.

U kapeli na Novom groblju sve je bilo u redu. Mrtvački sanduk stajao je na odru uokviren gomilom cveća. Neutešnu udovicu čuvari groblja su ljubazno otstranili uveče od odrada se kroz noć ne čuje njeno naricanje i da se ne smeta miran san onih koji stanuju u blizini groblja. I kad su tako iz mrtvačnice uklonili sve živo, zaključali su dvaput vrata. Sigurno je sigurno.

Pokojnik je ležao mirno na odru. Obukli su mu novo odelo, nove cipele. Ležao je tako okružen cvećem. I – najednom otvorio oči.

Sad nikog nema da to vidi. Čuvari su napolju. Možda su već legli da spavaju. Ovome na odru treba možda još samo jedna čaša vode i odmah bi se sasvim povratio. Ali, eto, nema ko da mu doda. I on se zato diže, gurne ono cveće i tek tad shvati da je on, eto, gotovo i sahranjen.

Grobari ne smeju da otključaju mrtvačnicu

Te noći je negde pred ponoć odjeknuo prestrašen krik čoveka kome je malo trebalo pa da bude živ sahranjen. („Eto šta mogu lekari da naprave, to su sigurno bili ovi uredski“).

Skočio tako pokojnik sa odra i u ovom novom odelu pritrčao vratima. Brava nije htela da se otvori. Bio je zaključan. Obuzet užasom počeo je da viče iz sveg glasa, da pesnicama lupa u vrata i zove u pomoć.

Odjekuje tako kroz noć bolan krik osuđenog na smrt. Čuju ga vrlo dobro čuvari sa groblja, čuju ga „ali nemaju hrabrosti da priđu i otključaju mrtvačnicu. Ipak, priča ne bi imala kraja, ako bi grobari ostali kukavice. Našao se jedan hrabar. Cvokoćući zubima, drhteći kao prut ipak je nekako napipao pravi ključ, uvukao ga u bravu i samo malo otškrinuo vrata. Kad je pokojnik video mlaz svetlosti kako prodire kroz vrata, natčovečanskom snagom otvorio ih je sasvim i jurnuo u noć.

Grobari više ništa ne znaju šta se dalje dogodilo.

Komentari „očevidaca”

Kraj priče imao je nekoliko varijanata. Po jednoj oživeli mrtvac došao je do grobljanskog telefona i odatle pozvao ženu. Žena je, razume se, dobila živčani napad.

Po drugoj verziji on je onako uzbuđen dojurio kući, zazvonio. Žena je otvorila vrata i nije mogla svojim očima da veruje. I, razumljivo, udario je šlog. Sad već nekoliko dana leži nepomično u krevetu.

Po trećoj, prijatelji su ga videli pa ulici i on im je doslovce ispričao da je za sve kriva struja i ovi naši doktori koji onako „ofrlje” pregledaju čoveka i odmah mu propišu da je zreo za formalin.

Ali ja nisam verovao ni jednim ni drugim i pošao sam na lice mesta da pronađem ističu.

Istina je zakukuljena

Čuvari mrtvačnice dočekali su me prezrivo.

„Šta mislite, druže, i kod nas se zna šta je red. Ne može se nikako desiti da sahranimo živog. Šta vi mislite, druže. Otišao sam zatim kod ljudi koji su, navodno, potpisali umrlicu.

U Gradskoj bolnici lekari su se nasmejali.

„Kad je neko mrtav, mrtav je. Taj se više ne diže. A da smo mi nekog živog oterali u mrtvačnicu, to nije istina. Pregledali smo sve naše knjige uputa za Novo groblje, i nijedna pošiljka nam se nije vratila kao neisporučena”.

Dakle, ni ovde ništa. Sad mi je još ostalo da posetim i samog „bivšeg mrtvaca”.

Mrtvac odbija da je bio mrtav

Posle dugih peripetija, jurnjave po sudovima (jer je mrtvac advokat), posle dugih sedenja po čekaonicama, najzad sam ga otkrio na plaži – pre dva dana. Bila je pseća vrućina.

„Izvinite”, obratio sam mu se, „jeste li Vi pokojni Buda Pavlović, advokat ovdašnji?”

„Nisam... ovaj jesam, ja sam taj. Ali nisam pokojnik”.

„I nikad niste bili u mrtvačnici, mislim na odru?”

„Nikad!”

„Pa ipak”, kažem snebivljivo, „po Beogradu se priča...”

Tek tada je advokat Buda Pavlović pristao da ispriča ceo slučaj.

Priča bivšeg mrtvaca

„Šta mislite, molim Vas”, počeo je, „dođoše tako neki dan moji rođaci iz Topole i počeše da me pipkaju po telu. Gledaju me nekako sažaljivo. Čudim se šta je to, dok mi oni ne priznaše: ‘Je li, reci: ipak su to bili teški trenuci...’”

Tek tad mi bi jasno o čemu se radi. Muke sam imao dok sam ih razuverio. Onda iziđem na ulicu, a sve me žene iz komšiluka nekako obilaze.

„Šta sam svetu skrivio da zaslužim takav skandal Ne znam! Pola veka živim u Beogradu i ništa mi se dosad nije desilo, a sad evo... To su vam oni što po ceo dan sede pred ‘Ruskim carem’ i kod ‘Liona’ i uz ladan špricer izmišljaju. Pa valjda im je jednog dana nedostajao materijal i oni tako izmisliše priču da sam bio mrtav i da sam oživeo. Iako Hristos, kao sto kažu, nije mogao da pravi čuda, da oživljuje raznorazne Lazare, oni ga vala, napraviše... Jer, oni su mi i ženu šlogirali – a ja sam već toliko godina – neoženjen!”

A šta se ustvari desilo?

Ovde sad više nema viceva. Ovde je već jedan problem kojim je star koliko i Beograd. Ali, prvo da ispričamo o čemu se zapravo radi.

Beogradski advokat Budimir Pavlović, ravno pre dve godine, hteo je da popravi rezervoar za vodu u svom kupatilu. Popeo se na stepenice, zavirio unutra i, kako se nije dobro videlo, pokušao je rukom da prinese lampu. Vlažna ruka sprovela je preko oštećenih izolatora struju od 220 volti. Čovek je kriknuo, pao sa merdevina i ostao živ, blagodareći tankoj električnoj žici, koja se pokidala i tako prekinula strujino kolo. Na njegov krik dotrčali su stanari, odmah ga preneli u bolnicu, gde je bio pod usrdnom negom lekara i posle dvanaest dana izišao potpuno oporavljen i već tog leta bio na Savi, kupao se, veslao, redovno obavljao svoj advokatski posao.

Ali tačno posle dve godine beogradski trač-majstori nisu mogli da izdrže a da ovako malu nezgodu ne pretvore u senzaciju."

Stil / arhiva NIN-a (Al. M)