Vladislav Petković Dis je bio naš pesnik sa gorkom sudbinom, a mnogi bi mogli reći i najtežom. Siromaštvo ga je pratilo u stopu, a stradanje mu je bilo prirodno.
Imao je samo 37 godina kada je umro, a iza njega je ostala porodica da ga voli i pesme po kojima ga decenijama kasnije spominjemo.
Rođen u višečlanoj porodici, Dis je bio više gladan nego sit. Njegova majka Marija bila je samohrana majka trinaestoro dece, jer je otac umro mlad.
Oni koji su ga znali govorili su da je uprkos siromaštvu uvek naginjao gospodstvu. Siromašni pesnik koji je imao gospodske manire.
Jedno vreme je radio kao učitelj u Zaječaru, a u Beogradu je bio pisar, a potom kao činovnik na carini. Ubzo je postao pomoćni urednik časopisa „Književna nedelja“.
Dis je bio oslobođen služenja vojske zbog lošeg zdravstvenog stanja. Mučila ga je kratkovidnost, zbog koje je psihički postajao sve nestabilniji, što se ogleda u njegovom pesničkom stvaralaštvu.
Sam je izabrao svoj nadimak DIS, proizveden iz imena VlaDISlav, ali mu se ovo dopalo jer je DIS ime rimskog boga podzemlja.
Koliko je noć bila njegovo vreme stvaralaštva i života najbolje je sam opisao u stihovima: „Jedva čekam veče da i meni svane-jer ja nemam dana“. Noć je odgovarala njegovim mračnim raspoloženjima. U noći su nastajale njegove najbolje pesme.
Dis je svoju ženu Hristinu Tinku spazio na Knez Mihajlovoj ulici i pratio je sve dok se i on njoj nije dopao. Samo šest meseci nakon upoznavanja, par se venčao u crkvi Svetog Marka. Dobili su ćerku i sina: Gordanu i Mutimira, a Dis je u tom periodu po prvi put bio srećan.
Za vreme Prvog svetskog rata bio je ratni novinar koji je prikazivao bitke srpske vojske. Zato je otišao na Krf, gde je pisao o tragediji koja je zadesila srpsku vojsku.
Dok je boravio na Krfu, čuo je da njegova supruga i deca gladuju u Beogradu jer čovek kojeg je zadužio da im donosi njegovu platu, taj novac troši na opijanje i kafanu. Dis to sebi nije mogao da oprosti pa je seo na brod da sam reši problem.
Tu se dešava tragedija jer smrt nalazi na dnu mora, gde je njegovo telo i vraćeno nakon što su ga izbavili i u džepu mu našli samo jednu drahmu.
Imao je samo 37 godina.
Hristina se kasnije preudala, ali nije htela da promeni prezime Petković. Njihova ćerka Gordana je stradala u požaru, dok se sinu Mutimiru gubi svaki trag.
PIJANSTVO
Ne marim da pijem, al sam pijan često.
U graji, bez druga, sam kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadu i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pako
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“
I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
