Džonatan se uvek osećao drugačiji tokom svog života, jer njegov očuh nije imao mnogo ljubavi prema njemu i zato što je „osećao šapat, gurkanje i znalačke poglede“, kroz celo svoje odrastanje.
Tek kada je imao 65 godina, majka ga je odvela na stranu i otkrila mu da je on začet nakon silovanja. Dok su njen dečko i sestra bili dole u kuhinji, čekajući da odu na ples, čovek po imenu Džok, koji je bio podstanar u kući njenih roditelja, odveo je Džonatanovu majku, Meri, na stranu i silovao je. Bio je deceniju stariji od nje i već oženjen čovek. Dok mnoge žrtve silovanja i danas doživljavaju nezasluženu stigmu, posebno ako zatrudne, vremena su bila mnogo drugačija kada je Meri zatrudnela sa svojim sinom nakon što je bila silovana sa samo 20 godina.
Mari nije bila ni svesna pojma 'silovanje' kada joj se to dogodilo i postojao je osećaj stida za nju i porodicu, posebno kada je doktor objavio da je trudna 2 meseca nakon što se razbolela. Da bi Meri mogla da zadrži sina, njeni roditelji su je udali za svog prijatelja Boba, koji je bio udovac i trebala mu je pomoć oko kuće i male dece. Imao je 50 godina, ali Meri nije imala mnogo izbora. Džonatan se priseća da nije iskusio mnogo ljubavi od svog očuha i da je Bob često bio nasilan prema majci.
Meri je čekala godinu dana pre smrti da ispriča Džonatanu svoje iskustvo, kada je imala 84 godine. Džonatan se priseća da je „osećala veliki stid“. Molila je sina da se ne raspituje više o Džoku dok ona ne umre, a osim što je saznao izvod iz matične knjige rođenih i venčanih, poštovao je njene želje. On je svojom potragom otkrio da je Džok bio nasilan prema svojoj ženi i deci i ostavio ih da žive širom Evrope, gde je umro u Jugoslaviji od plućne embolije.
Džonatan kaže da „...nikada ne može da oprosti Džoku ono što je uradio. Ono što je Meri doživela tokom godina, za vreme i posle Drugog svetskog rata od silovanja, i ono što je Džonatan doživeo kao dete, samo zato što ga je začela, rodila i odgajala njegova majka, žene i njihova deca doživljavaju i danas.
Društvo šalje poruku da nešto nije u redu sa ovim ženama, a posebno sa njihovom decom. Često, „pomoć“ dolazi u predlogu, obično u pritisku, da se prekine trudnoća. Dok priča Meri i Džonatana ne pominje opciju abortusa, čini se da je Meri jedva pokazana prava podrška. Umesto da se pominje abortus, ili da se fokusira na osećaj stida, što je način da se okrivi žrtva, kao što je to učinila Merina porodica, oni koji žele da zaista pomognu ženama u njihovom izlečenju i oporavku treba da rade bolje. Ove žene zaslužuju pravu vrstu podrške, kao i njihova deca, posebno kada majka uopšte ne želi da abortira ili mora da se odrekne svog deteta.
Postoji nešto dobro u Merinom i Džonatanovom životu, naravno. Meri je zaista volela svog sina, što se pokazalo time što mu je dala život i žrtvovala sopstvenu sreću da mu bude majka. Čini se da joj je sin dao osećaj sreće i ponosa:
„Radila je najbolje što je mogla sa onim što je imala i nikada mi nije nagovestila traumu koju joj je moje rođenje izazvalo. Mama se čak borila da ostanem u školi kada je Bob hteo da odem da zarađujem novac. Želela je da budem u stanju da radim stvari koje su joj bile uskraćene zbog onoga što joj se dogodilo."
I ostvarila je svoju želju: početkom šezdesetih, Džonatan je postao prvi član njegove porodice koji je otišao na univerzitet, studirajući geologiju i geografiju u Halu.
Kada je diplomirao 1966. godine, upoznao je Lin. Nakon venčanja u avgustu 1967, par se nastanio u Eseksu, gde je Džonatan bio menadžerski pripravnik kod Forda.
„Mama je bila spektakularno ponosna“, kaže on. Do tada je Meri bila udovica - nakon Bobove smrti 1964. godine, stekla je novu nezavisnost.
„Uspela je da povrati deo svog duha i pronašla malo sreće kroz ples i prijatelje“, kaže Džonatan.
„To mi je utešno sada kada znam šta je pretrpela svih tih godina ranije.“
Tokom svoje potrage da sazna više o svom rođenom ocu, Džonatan se takođe zbližio sa Džokovom ćerkom i radio je na knjizi. Kako Dejli mejl preosi:
Iako nosi mračno nasleđe, ipak je iz toga proizašlo nešto pozitivno. U poslednjih nekoliko godina, Džonatan je uspostavio blizak odnos sa ćerkom svog oca. „Moj polubrat se držao na distanci, ali moja polusestra i ja smo se zbližile. Ona je ljupka osoba i susret s njom mi je pomogao jer me navodi da pomislim da je moralo biti nečeg dobrog i u njemu da bi je proizveo. Ali nikada mu ne mogu oprostiti za ono što je uradio.’
Džonatanova osećanja prema svojoj majci su mnogo direktnija.
„Osećam duboko strahopoštovanje, poštovanje i divljenje prema njenom stoicizmu“, kaže on.
Toliko je inspirisan Merinom tragičnom pričom da je napisao knjigu, delom fikciju, delom biografiju, kao način da obeleži njenu žrtvu - jer on to tako vidi.
„Kada pogledam svoj srećan život, pomislim: „Ovo je sve do mame.”
„Na neki način je predala svoj život da bih ja imao svoj“, kaže Džonatan. „I to je sama definicija majčinske ljubavi.“
Bonus video: