Džudijas Buenoano, ili Crna udovica, postala je prva žena u SAD-u koja je pogubljena na električnoj stolici. Presuda je izvršena 1998. godine, čekala ju je 13 godina. Dali su joj dozvolu da oboji svoju ćeliju u roze boju i svakog dana su joj donosili pribor za pisanje.
Dizala je pozajmice i kredite na račun muževa, pa ih ubijala da bi njoj ostale pare. Isto je učinila i sa rođenim sinom, gurnula ga je dok su se vozili na reci, a okolina ju je sažaljevala misleći da je nesrećna jer joj se stalno dešavaju užasne stvari.
Tokom njenog boravka u zatvoru, izbijali su novi i novi slučajevi ubistava i prevare.
Ispod malog prozora njene ćelije, čuo se šum mnoštva demonstranata koji su protestovali protiv njene smrtne kazne. Fotografije Crne udovice često su se pojavljivale u novinama, a Amerikanci su pažljivo posmatrali njen izgled i nisu mogli da shvate kako je ova ljupka žena mogla učiniti tako strašne stvari.
Kriminalne hronike su upisale ime Džudijas Buenoano na listu najokrutnijih ubica čija priča ledi krv u žilama.
Priču o Crnoj udovici i dalje proučavaju u svim obrazovnim ustanovama za kriminalistiku i sudska psihijatrija. Jer u slučaju ove kriminalke i dalje postoji mnogo neodgovorenih pitanja, a njena sklonost ubijanju, prema mišljenju psihologa, potiče iz detinjstva.
Džudi se rodila u Teksasu dve godine pre završetka Drugog svetskog rata. U to vreme, njena majka tiho je umirala od tuberkuloze. Ponekad, prislonjena uz vrata, devojčica je mogla da čuje kako kašlje i guši se. Kada je Džudi imala 4 godine, njena majka je preminula. Otac nije krio da mu je bilo lakše nakon smrti supruge i poslao je Džudi kod bake, dok je stariju decu predao u prihvatilište.
Otac se oženio ženom nekoliko godina kasnije, koja je već imala svoju decu, ali je ipak odveo sina i kćerku od bake. Kakva sreća to beše za nju! Džudi je spakovala svoj mali kofer i čekala upoznavanje sa novom maćehom i njenom decom. Obradovala se, ali je već prvog dana shvatila da to neće biti život koji je zamišljala.
Maćeha je prema njoj bila veoma hladna i odmah sastavila spisak kućnih poslova. Svaki dan je mršava devojčica obavljala teške poslove, bukvalno nosila teret teškog života na svoja pleća. Polubrat ju je tretirao kao roblje, a maćeha i otac su joj se rugali i kažnjavali je za svako protivljenje. Kad je devojčica napunila 11 godina, počeli su je zlostavljati.
Sa 14 godina, kada se pojavila fizička snaga, Džudi je odlučila da uzvrati svojim perverznim roditeljima. Oca i maćehu polila je vrelim uljem, a odmah posle toga i svoju polubraću. Devojčicu je odvela policija. Plakala je i vrištala, pokazivala modrice, tragove opekotina od cigareta i detaljno ispričala šta su joj radili noću. Ali niko je nije slušao. Tinejdžerka je dva meseca kaznu služila sa odraslim kriminalcima koji su joj postali bliži od sopstvenog oca, a na suđenju je odlučno odbila da se vrati kući.
Tada se činilo da je pred nama novi život, koji se može živeti u dobroti i radosti. Džudi se zaposlila kao pomoćnica medicinske sestre i promenila ime u Ana Šulc. 1961. godine, 30. marta, Ana-Džudi je postala majka. Ko je otac deteta ostala je misterija koju je Buenoano jedina znala. Nije morala dugo da bude samohrana majka - u Džudi se zaljubio oficir vazduhoplovstva Džejson Gudijer. Veza je brzo napredovala do braka. Džejson je bio dobar prema svima: pomogao je Džudi, prihvatio njenog malog sina i spremao se da postane otac bebe, koju je Džudi nosila. Porodica je imala još jednog sina i ćerku, Džejmsa mlađeg i Kimberli. Bio je to najsrećniji period u životu mlade žene.
Krajem 1960-ih, porodica se preselila na Floridu. Džudin muž je prebačen u bazu Strateške vazdušne komande u Orlandu. Dobra kuća, zgodan čovek u uniformi, zdrava deca. Jedna stvar je pomračila sreću - Džudin najstariji sin je bio u zaostatku u razvoju, ali se porodica i sa tim izborila. Učitelji su radili sa detetom, a roditelji su pomagali.
Godine 1971. sve se promenilo: Džudin muž se vratio iz Vijetnama, izmaknuvši se iz pakla rata. Svi su oko nje shvatali da je to čisti srećnom, jer je dobar deo američkih vojnika vraćao se invalidima ili uopšte se nisu vraćali.
A vojni pilot se vratio kući svojoj ženi i troje dece u savršenom zdravlju. Posvetio se porodičnom domaćinstvu, darivao deci i ženi poklone, radovao se svakom danu provedenom kod kuće. Treba napomenuti da je Džejms prilično dobro izdržavao svoju porodicu.
Nekoliko meseci kasnije, oficir se iznenada osećao loše. Obratio se lekarima, ali su samo slegnuli rukama, ne razumevši šta se dešava sa muškarcem.
Nakon pola godine, Džejms je preminuo. U smrtnom listu pisalo je da je umro od srčanog udara. Nekoliko meseci nakon sahrane, cela kuća Gudiera porodice je izgorela. Susedi su pričali da je Džudi veoma jaka žena. Stvarno, mnogo problema se sručilo na njen život, ali se držala čvrsto, i niko nikada nije video ni jednu suzu na njenom licu.
U međuvremenu, udovica je izdržala nekoliko dana i žurila je da unovči tri osiguravajuće polise. Dobila je isplatu od države. Dodatno joj je pripadalo oko 90 hiljada dolara od osiguravajuće kompanije za kuću. Ništa od toga nije izazivalo sumnje, uključujući i brzu vezu sa novim muškarcem, Bobijem Džo Morisom. Iako je prošlo pola godine od smrti njenog prvog muža...
Džudi je počela da se viđa sa novim partnerom, a svog sina Majkla je poslala u hraniteljsku porodicu uz obavezu da mu obezbede psihijatra koji će se baviti njegovim lečenjem.
Ni ovaj postupak nije bio osuđivan, jer nositi se sa troje dece sam nije nimalo lak zadatak, a Džudi se sama borila.
Godine 1977. udovica sa decom seli se za Bobijem u Kolorado. Ali porodica nije ni stigla da se sredi, kad je Moris oboleo. Lekari nisu mogli shvatiti uzrok bolesti: davali su različite dijagnoze.
Nekoliko nedelja muškarac se uporno odupirao odlasku u bolnicu, bojeći se da će izgubiti posao. Ali na kraju je popustio: nekoliko nedelja u klinici i dijaliza su učinile svoje. Pacijent se oporavio.
Povratak kući bio je obeležen velikim slavljem, ali nekoliko dana kasnije muškarcu je ponovo postalo loše. Izgubio je svest upravo za vreme ručka. Nekoliko ekipa lekara ga je reanimiralo, povremeno bi dolazio svesti, pa bi govorio besmislice, hvatajući se za lekarski mantil. Kao da je pokušavao nešto reći.
Jedan od lekara ipak je obratio pažnju na nerazumljiv, zastrašujući govor muškarca koji je umirao. Bobi je govorio o bivšem mužu s kojim je pre njega bila Džudi, rekavši da je i on umro, ali ne prirodnom smrću, već da ga je ubila njegova supruga. Doktor je preneo ove reči policiji, ali nije bilo potvrde za optužbe. Nakon nekoliko dana, Bobi Džo Moris je preminuo. U izveštaju o smrti naveden je uzrok: umro od srčanog zastoja usled metaboličke acidoze.
Bobiova porodica nije prihvatila gubitak voljenog člana i nastavila je da podnosi prijave policiji protiv Judy. Izgleda da je muškarac pre smrti poverio svoje sumnje nekom od rođaka. Sama žena je odglumila nesporazum i uskoro ponovo dobila značajnu isplatu od države.
Uskoro je Džudi promenila prezime u Buenoano, preselila se u drugu državu i ovde rešila još jedan svoj problem - osudila je svog starijeg sina na smrt.
1980. godine, Crna udovica je predložila Majklu da se voze kanuom. Džudi je sigurno upravljala tamo gde je dublje i manje ljudi. To je bilo mesto gde je kanu prevrnuo. Njen sin nije imao šanse za spas.
I plan je opet uspeo. Nakon nekoliko nedelja, Džudi je dobila osiguravajuću isplatu od 20 hiljada dolara. Tek mnogo godina kasnije, stručnjaci će zaključiti da je Majkla ubilarođena majka. Čim su joj pare bile na raspolaganju, žena je odlučila da ih uloži u svoj salon lepote na zalivu Briz. Poslovne obaveze su je toliko zainteresovale da je nekoliko godina živela mirno i nije oduzela tuđe živote. Džudi je čak uspela da započne vezu sa bogatim poslovnim čovekom Džonom Džentri. On je postao njen treći muž.
Reputacija žene, koja je prošla kroz mnoge nevolje, takođe joj je koristila - i muž i okolina saosećali su sa njom, sažaljevali je: izgubiti dva muža i sina - sudbina je bila surova. I u nečemu su bili u pravu. Ponestalo joj je novca od invalidskih penzija koje je dobijala na osnovu ubijenih članova porodice.
Uvijenom novim mužem ljubavlju i pažnjom, žena ga je nagovorila da uzme osiguranje, a zatim je počela još više brinuti o svom voljenom.
Ali što je više muškarac uzimao lekove, to mu je bilo gore. Dok je Džon polako kopnio od arsena, njegova supruga je promenila uslove osiguranja, povećavajući iznos na pola miliona dolara. Sve to vreme, prijatelji Džudas Buenoano nastavili su saosećati sa ženom i čak su iznosili pretpostavke da sama privlači bolesne muškarce u svoj život zbog dobrog srca. Nisu mogli ni pomisliti na crno srce koje je kucao u grudima udovice.
Neverovatno, ali Džon se oporavio, i 1983. godine Džudas je saopštila "mužu na pstelji" da je trudna i poslala ga u supermarket.
Njegova kola su eksplodirala na putu, i, čudo, Džon je ponovo ostao živ.
Opečen i osakaćen, ležeći u bolničkom krevetu, počeo je da shvata da nešto nije u redu.
Sva tri meseca lečenja, Džon je razgovarao sa policijom. Leta 1983. Džudi je prvi put dospela u policijske izveštaje.
Počele su da se pojavljuju zanimljive informacije o prevarama sa osiguranjem, a biografski podaci Džudi pokazali su da je žena lagala apsolutno o svemu. Lažni su bili ne samo diplome i dokumenti, već i testovi trudnoće.
Takođe je policija pronašla karte za najskuplji krstareći brod za Džudas i njenu decu. Džonove karte tamo nije bilo...
Kriminalističke laboratorije su utvrdile da se arsen nalazi u krvi muškarca i najverovatnije, da je Džudi nastavila da posećuje muža u bolnici i donosi mu kućnu hranu, verovatno ne bi preživeo.
Uskoro su se iz drugih država podigli policajci gde je nekada živela žena. Njenog sina su iskopali radi ispitivanja i tada su se potvrdile najšokantnije pretpostavke. I mladić je bio otrovan od arsena. Jedan zločin vodilo je ka drugom - na rukama su policajci imali desetine nalaza stručnjaka. Postalo je jasno da nije zla sudbina gonila nesrećnu ženu, već ona sama i jeste sudbina.
Džudas je uhapšena, u kući su pronađeni svi alati: arsen, eksploziv, žice. Dve godine istražitelji i sudije su se bavili slučajem Crne udovice, a 1984. Buenoano je osuđena za pokušaj ubistva Džentrija i ubistvo Majkla. 1985. godine osuđena je za smrt Džejmsa Gudiera. Za prvu je dobila 12 godina zatvora, za drugu doživotni zatvor, a smrt Gudiera dovela je do smrtne kazne. Za optužbe za prevare sa osiguranjem i podmetanje požara ne treba ni govoriti.
Marta 1998. godine, Džudas Buenoano je izašla svoj poslednji put iz ćelile: otišla je na električnu stolicu, gde joj je završen život.
Zanimljivo je da je tog istog dana pre mnogo godina rodila svog prvog sina Majkla, kojeg je lično lišila života.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
